Forum po moj merak @ VladicinHan.com

Opšte diskusije => Opšte teme => Topic started by: manca on 12 Januar, 2009, 17:44:58

Title: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: manca on 12 Januar, 2009, 17:44:58
                                    Neki su ga voleli, neki mrzeli, a neki ga nisu shvatili...
Vredno je je napraviti retrospektivu, dela i lika jednog od najvecih vizionara i reformatora u istoriji Srbije.

                                                                     (http://www.dedabor.com/wp-content/uploads/2008/03/sl_zoran_djindjic_06_b.jpg)
                                         
                                                BIOGRAFIJA ZORANA ĐINĐIĆA

Zoran Đinđić je rodjen 1. avgusta 1952. godine u Bosanskom Šamcu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1974. godine. U periodu od 1977. do 1990. godine boravio je u Nemačkoj na više univerziteta i instituta društvenih nauka - Konstanc, Bon, Frankfurt. Doktorirao je 1979. godine na Univerzitetu u Konstancu gde je radio kao asistent.

Jedan je od osnivača Demokratske stranke u kojoj je u septembru 1990. godine izabran za predsednika Izvršnog odbora, a u januaru 1994. za predsednika te stranke. Za predsednika stranke je još biran dva puta, na vanrednoj skupštini Demokratske stranke 18. jula 1998. i na na redovnoj skupštini stranke 27. februara 2000.

Bio je viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, poslanik u sva tri višestranačka saziva Narodne skupštine Republike Srbije i Vecu republika Skupštine SRJ.

Bio je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Za gradonačelnika Beograda izabran je 21. februara 1997. godine, ispred koalicije "Zajedno" koja je na lokalnim izborima 1996. odnela pobedu u više gradova u Srbiji. Sa funkcije gradonacelnika smenjen je 30. septemra 1997. godine. Za njegovu smenu glasali su odbornici SPO, SPS i SRS.

U sudskom sporu sa predsednikom Vlade republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. osudjen je na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije 9. jula 1998. preinačio je presudu i izrekao novu u kojoj je osudjen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.

U junu 2000. Đinđić je pruzeo funkciju koordinatora u SZP, a potom postao i šef centralnog izbornog štaba i koordinator promotivne kampanje DOS-a za izbore koji su održani 24. septembra 2000. Na tim izborima Đinđić je izabran za poslanika u Veću republika Skupštine SRJ.

Za premijera Srbije izabran je 25. januara 2001. nakon pobede DOS-a na republičkim parlamentarnim izborima u decembru 2000.

Đinđić je predsednik Organizacionog odbora 12. Svetskog kupa u vaterpolu 2002.

Američki nedeljnik "Tajm" u septembru 1999. godine uvrstio je Đinđića među 14 vodecih evropskih političara trećeg milenijuma.

Dobitnik je ugledne nemačke nagrade "Bambi" za 2000. u oblasti politike.

Đinđić je avgustu 2002. godine u Pragu primio nagrafu Fondacije "Polak" za doprinos razvoju demokratije u Srbiji. Nagrada se dodeljuje svake godine za doprinos sprovođenju demokratskih i ekonomskih reformi u Centralnoj i Istocnoj Evropi.

Autor je knjiga: "Subjektivnost i nasilje", "Jesen dijalektike", "Jugoslavija kao nedovršena država". Bio je glavni i odgovorni urednik casopisa "Theoria", glasila Filozofskog društva Srbije.

Đinđić je iza sebe ostavio suprugu Ružicu, kćerku Jovanu i sina Luku.


                       Ovako je Dr. Zoran Djindjic gledao na svet KLIK (http://www.youtube.com/watch?v=OWWH3kCGNFM&feature=PlayList&p=45CF60C8F56B2C34&playnext=1&index=13)
               
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: Popovic on 12 Januar, 2009, 20:03:43
Mrzeli su ga oni koji ga nisu razumeli. Na sam dan ubistva bio je smatran za najveceg kriminalca u Srbiji. Tada je Zoranova popularnost bila jedva 5%. Najveca je tragedija to sto se vise od pola Srbije radovalo 12.marta 2003.godine.  On je tek nakon ubistva, tek nakon svoje smrti, postao nacionalno obelezje. Za mene, to je covek iz buducnosti, koji nikako nije mogo da ostane ziv. Jer da je ostao ziv, to bi znacilo da se nesto cudno, mnogo cudno dogadja u Srbiji. Svi reformatori u istoriji su prosli kao Zoran; ili su proterani ili ubijeni uz blacenje hjihove licnosti i dela.
Djindjic je mnogo ucinio za Srbiju, a da je ostao ziv, ucinio bi i vise. Verovatno da bi i Kosovo resio na mnogo bolji nacin. Hvala mu za ono sto je uradio.
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: shaney on 12 Januar, 2009, 23:47:13
 Eto kako godine brzo prolaze.... Kada je bila 2003? A sad... Ih...Al neki ljudi se ni posle tako dugog vremena ne mogu zaboraviti...Taj 12-ti mart ,jos malo pa tacno pre sest godina dobro pamtim...Imala sam 16-godina,i bila prva godina srednje...Nisam otisla tog dana u skoli,sedela sam kuci i gledala tv...I negde oko 13 i 30h,javili su tu strasnu vest.. Bila sam dete tad moze se reci,i nisam se mnogo bila upucena u politiku,nisam ni sad nesto mnogo,ali znala sam jedno tad kao i sad... UBILI SU JEDINOG COVEKA KOJI JE MOGAO DA NAS IZVUCE IZ OVOG S....!!!! To sam tada mislila.to mislim i sad... Ne volim politiku,ni politicare,ni za jednog ne zalim...Sem za Zorana Djindjica!!!Stvarno mi je krivo,jer je on jedini covek koji se stvrano borio za dobro naroda!!! I ko zna gde bi sad bili...Mozda ne bas na vrhu,ali sigurno ne na ovolikom dnu!!!!
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: jovana2991 on 25 Januar, 2009, 23:20:53
Eto kako godine brzo prolaze.... Kada je bila 2003? A sad... Ih...Al neki ljudi se ni posle tako dugog vremena ne mogu zaboraviti...Taj 12-ti mart ,jos malo pa tacno pre sest godina dobro pamtim...Imala sam 16-godina,i bila prva godina srednje...Nisam otisla tog dana u skoli,sedela sam kuci i gledala tv...I negde oko 13 i 30h,javili su tu strasnu vest.. Bila sam dete tad moze se reci,i nisam se mnogo bila upucena u politiku,nisam ni sad nesto mnogo,ali znala sam jedno tad kao i sad... UBILI SU JEDINOG COVEKA KOJI JE MOGAO DA NAS IZVUCE IZ OVOG S....!!!! To sam tada mislila.to mislim i sad... Ne volim politiku,ni politicare,ni za jednog ne zalim...Sem za Zorana Djindjica!!!Stvarno mi je krivo,jer je on jedini covek koji se stvrano borio za dobro naroda!!! I ko zna gde bi sad bili...Mozda ne bas na vrhu,ali sigurno ne na ovolikom dnu!!!!

Skoz se slažem! Ali, nažalost, takvi smo mi Srbi, tek kad izgubimo nešto shvatimo koliko vredi. Dok se takozvani "heroji" i ološi kriju po šupama i rupama divne nam zemlje Srbije, oni najbolji stradaju zbog iskrene želje i volje da pomognu Srbiji. Žalosno, ali istinito...
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: shaney on 12 Mart, 2009, 15:06:04
     Danas je tacno punih sest godina od kada je pred zgradom Vlade Srbije ubijen dr Zoran Djindjic,prvi demokratski premijer Srbije! Bio je jedini koji je govorio delima a ne recima! Bio je jedini koji se iskreno zalagao za Srbiju i srpski narod! A ubili su ga... To su uradili oni koji ga nisu voleli! To su uradili oni kojima je smetao njegov rad! To su uradili oni koji su koji su shvatili da ce ih on dovesti na mesto koje zasluzuju,to su uradili oni koji su shvatili da im je on najveca pretnja i kazna za ono sto su do sada cinili! To su uradili oni koji su se plasili njega!!!    Borio se protiv kriminalaca,a ubijen je od strane istih!
   Dr Zoran Djindjic je koristio i neke metafore u svom radu :

" U svakoj zemlji ima korova,samo se u Srbiji korov zaliva."
"Nalazimo se u brodu punom vode i svi je moramo izbacivati i ploviti u istom smeru."
"Nije uobicajno da razvaljujete vrata pre nego sto pokucate."
"Ako skuvate ribe iz akvarijuma ,dobicete riblju corbu. Ribe iz corbe ne mozete vratiti u akvarijum. To je istorija."
"Ja ne zelim da vucem kola iz blata,a da posle toga budem kriv sto je neko seo na ta kola i koci."
"Medjunarodna zajednica je kao klima - ne mozete da je priznate ili ne,vec da se adaptirate."
"Reci danas u Srbiji za nekog da narucuje ubistva je kao u nekoj drugoj zemlji reci za nekoga da narucuje kafu."
"Reforme izazivaju strah,bole i nema te secerne vodice koja ce da ublazi bol."
"Ako krenes u preticanje dodaj gas. Radi ono sto smatras da je ispravno,ne ono sto ce vecina da podrzi."
"Ne mozete da suzbijete pozar a da se ne opecete.Ne mozete da suzbijete poplavu a da se ne pokvasite. I ne mozete da se borite protiv organizovanog kriminala a da vam ne prete."


                   Hvala mu za sve sto je uradio i vecna mu slava!
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 14 Mart, 2009, 11:02:54
Potrudiću se da nađem sve tekstove, audio i video zapise i postaviću ih ovde da nam svima budu vodilje. Da se ja lično pitam uveo bih dnevnu obavezu(ili barem dostupnost) slušanja Zoranovih govora, naročito onih od 1999.-2003. Ali ja se ne pitam.

Možete mi pomoći ako želite.

Za početak evo linka (http://www.zorandjindjic.org/) dok sve ne prebacimo sve ovde.
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: mrka72 on 14 Mart, 2009, 11:08:14
   Bolna istina ali tek kad Srbija nekog izgubi tad vidi koliko vredi. Vizijonar, čivek neizmerne energije i znanja,  ubice ne samo da su ugasile jedan vredan život već su vratile srbiju 50 godina unazad u njenom razvoju  i evropskim intedracijama.
A ovi što nastavljaju putem Zorana nisu ni njegova bleda senka. Mnogo njih se poziva na njegov lik i delo ali ni blizu nisu.
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: ericviking74 on 14 Mart, 2009, 12:12:21
Jedan od poslednjih intervjua...

http://www.youtube.com/v/vCr_NFIiPqc&hl=en&fs=1
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: Dina on 15 Mart, 2009, 12:36:44
Zoki je bio veoma cenjeni pliticar u EU.Vizionari progresivni ljudi u nasoj sredini nisu dobrodosli.Bio je progresivan,ali kako zivimo u vremenu moralnih poremecenih vrednosti,verovatno da i tog coveka su makli ljudi, kojima je smetalo sve sto je progresivno.
Medjutim, kako za svakim koji nije vise medju zivima,ostaju njegova dela koja je napravio za zivota,tako je i iza Zokija ostalo neprocenjivo bogatsvo onoga sto bi nama mnogima trebalo biti uzor.
Biti realan i sagledati stvarnu realnost mogu samo veliki ljudi,postivati i voleti drugoga i razlicitoga,takodje je crta velikih ljudi,biti samokritican u pravom trenutku, je vrlina velikih ljudi,a takav je bio  Zoki.
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 12:55:58
Српске реформе и међународни утицај
30. април 2002.
Ауторски текст др Зорана Ђинђића за "Глас јавности"


Ако је веровати истраживањима јавног мњења, већина наших грађана сматра да се реформе у Србији спроводе претежно уз утицај међународних организација. Према тим анкетама, свет више утиче на ток и садржај реформи него и сама Влада Србије.

- У овом утиску имамо два проблема. Најпре, ако грађани мисле да неко изван наше земље доноси одлуке важне за наш свакодневни живот, онда ће заузети пасиван став и очекивати да неко други решава наше проблеме. На страну чињеница да се доводе у питање темељи националне политике и државног суверенитета: ако се изван земље води економска политика земље, како да верујемо да је та економска политика у интересу грађане те земље, а не неких светских центара моћи?

Други проблем проистиче из чињенице да међународне организације немају велики углед у нашој јавности. Ако по уверењу грађана оне стоје иза наших реформи, онда ни те реформе немају превише шанси да добију широку и искрену подршку. А без искрене подршке становништва, озбиљне реформе ни у једној земљи нису успеле.

- Дакле, имамо проблем. Као и код сваког проблема, препоручљиво је да га разложимо на саставне делове, да чињенице одвојимо од предрасуда, и да дођемо до стварног стања ствари.

Најпре, да видимо које су то најважније међународне организације које би могле да утичу на нашу економску политику. Затим, шта оне раде и какву политику заступају. Коначно, шта је наша национална политика и где су сагласности и спорови између политике међународних економских организација и наше националне економске стратегије.

Велика тројка

Најважније глобалне институције, од чијих извештаја зависи економски и финансијски рејтинг земље, јесу Међународни монетарни фонд, Светска банка и Светска трговинска организација. Оно што су Уједињене нације на пољу светске политике, ове институције су на пољу светске економије. Њихов задатак је да помогну земљама у развоју и да благовремено спрече регионалне и светске економске кризе. За ту сврху располажу огромним финансијским средствима која под одређеним условима дају земљама са финансијским и економским проблемима.

- На питање у којој мери светске економско-финансијске институције утичу на наше реформе, одговор је сложен: као промотери принципа тржишне економије и ефикасне привреде оне имају веома корисну улогу. Као општа терапија која се примењује на сваки појединачан случај, оне могу имати контрапродуктивне ефекте. На нашој снази и памети је да максимализујемо позитивне и да минимализујемо негативне ефекте овог утицаја. Као уосталом што је случај са било којом темом која се тиче нашег међународног положаја. Ако желимо своје место под сунцем, морамо поштовати међународна правила. А на нашој способности је да из тога извучемо максималну корист за своју земљу.

Цена струје као пример. Да бисмо добили дугорочне повољне кредите за рехабилитацију ЕПС-а, од нас се захтева да цена струје постане економска категорија. На страну дискусија колико су грађани до сада плаћали струју. Полазимо од претпоставке да ће нови начин обрачуна изражавати реалну потрошњу, па се поставља питање, да ли да цена киловата буде економска, или субвенционисана, с обзиром на социјално стање грађана. И зашто се ММФ и Светска банка мешају у то?

- Одговор је једноставан. Ако се струја субвенционише, онда се разлика до економске цене ЕПС-у надокнађује из буџета, или му се не надокнађује, па он иде у губитак. У случају да се ЕПС финансира из буџета, то је поново новац сиромашних грађана, који као порески обвезници финансирају субвенције за шта нема оправдања. Ако ЕПС иде у губитак, јер нико не покрива економску цену, онда је његова рехабилитација бесмислена, па међународне институције не желе да је финансирају. Дакле, ма колико то на први поглед изгледало другачије, расправа о цени струје са ММФ-ом није мешање у наша унутрашња питања, него легитимна расправа са потенцијалним кредитором.

Да би добиле подршку ових организација, од које онда зависи подршка приватних банака и инвеститора, земље треба да докажу да ће кредите користити паметно и оправдано. Због тога се тим земљама постављају строги услови и пажљиво се прати њихово спровођење. Претпоставка ових организација је да ће испуњавањем њихових услова свака земља створити здраву тржишну економију, и да јој више неће бити потребна међународна подршка.

При том, Међународни монетарни фонд се бави претежно макроекономским темама као што су буџетска равнотежа, монетарна политика, инфлација, међународни дугови земље, итд. Светска банка је надлежна за структурне проблеме, као што су финансијске институције, спољна трговина, тржиште рада, итд. Светска трговинска организација надгледа либерализовање тржишта и уклањање баријера за међународну трговину.

- Дакле, нема ничег лошег у чињеници што земље у транзицији, или у финансијско-економским тешкоћама, добијају одређене услове и стандарде којих се морају придржавати ако желе да се прикључе успешним привредама. Ти услови се тичу буџетске дисциплине, јавне потрошње, задуживања, јавних инвестиција, политике плата и многих других ствари које чине економску политику једне земље.

Теорија и живот

То је тако у теорији. Наравно, сви знамо да у пракси ствари нису тако идиличне. Познат нам је низ земаља чији су економски и социјални проблеми порасли применом терапије коју су прописале светске финансијске институције. Операција успела, пацијент умро! Такође, веома добро су познате оштре критике које су угледни и разумни светски економисти упутили на рачун ММФ-а и Светске банке. Ако је циљ економске политике сваке земље да умањи сиромаштво, повећа запосленост и подигне конкурентност својих производа на светском тржишту, онда су међународне институције у многим случајевима где су биле активне промашиле тај циљ.

- У чему је проблем, и да ли је он решив? Да бисмо одговорили на први део питања, требало би анализирати сваки појединачни случај у коме активности пре света ММФ-а нису дале очекиване резултате, од азијске финансијске кризе 1997. преко колапса руског финансијског тржишта, све до још нерешених проблема у Аргентини. За такву анализу овде нема простора. Али можда није некорисно указати на типологију деловања светских финансијских институција.

Општи рецепт за конкретне болести

Начелно питање је зашто ММФ све то ради ако знамо да у њему седе врхунски економски стручњаци из великог броја земаља?

- Најкраћи одговор био би: ММФ и Светска банка преписују лек који је у начелу исправан, али који у појединачним случајевима може чак и да погорша стање пацијента. Тај лек је оштра штедња, рестриктивна буџетска политика, ослањање на реалне изворе прихода, либерализација тржишта.

Зашто је овај лек начелно исправан? Зато што су економске кризе обично последица лошег административног утицаја државе и политике на привреду (преко политички зависних банака, субвенционисаних предузећа, инфлаторног новца, итд.) па би подршка активној државној економској политици (подстицај запошљавања, контрола цена основних производа, субвенције за велике системе) у великом броју случајева само продужила агонију. У таквим случајевима власт би користила кредите да купује социјални мир, па када потроши лак новац, поново би се појавила на шалтеру светских кредитора. Онај ко је допустио да му земља западне у озбиљну економску кризу вероватно ће се неодговорно понашати и према међународним кредитима. Аргумент коме се не може много приговорити.

Зашто је овај лек у појединачним случајевима ипак погрешан? Зато што без активне улоге државе не можете посрнулу економију поставити на здраве ноге. Или бар, не довољно брзо да бисте спречили социјална незадовољства и јачање антиреформских снага.

- У разореној привреди, без регуларног финансијског тржишта, обично имате високу стопу незапослености, инфлаторни притисак на јавне финансије, неконкурентност производа и раширено сиромаштво које вас наводи на контролу цена или субвенцију.

Стриктна примена терапије ММФ-а води рестриктивној буџетској и монетарној политици, смањењу инфлације и либерализације цена, а то значи још већем расту незапослености и још већим проблемима за сиромашне слојеве становништва. Бар привремено, док се здрава привреда не појави. То би се сигурно и десило, али у многим случајевима народ није имао стрпљења да подноси болну терапију оздрављења. У таквим случајевима реформе су прекинуте, а стање се вратило на нулу.

Очито, међународне финансијске институције би морале да развију диференциран приступ. Један према владајућим структурама које су одговорне за економске проблеме својих земаља. Ту треба инсистирати на строгим тржишним условима и финансијској дисциплини и не дозволити да нико међународним кредитима финансира своје групне интересе или своју неспособност да води ефикасну економску политику.

- Други приступ је према земљама у транзицији, где је власт наследила разорену економију и где не треба одмах одбацити концепцију административне подршке привреди. Ту се по правилу ради о новој администрацији за коју се не мора аутоматски претпоставити да је неспособна или корумпирана. Та административна подршка привреди би се огледала у великим јавним инвестицијама и активној политици запошљавања, буџетском задуживању зарад подстицаја економског раста, селективним субвенцијама, заштити делова домаћег тржишта док привреда не постане конкурентна, итд.

Ово је уосталом била филозофија ММФ-а приликом његовог успостављања 1944. као фонда за обнову и развој разрушене Европе и света. Та се идеја у међувремену изменила, али не увек са правом.

Основно питање је, наравно, како да међународне организације оцене да ли је активна улога државе у привреди мотивисана жељом за реформама и успостављањем тржишне привреде, или пак интересом за учвршћивање власти и продужавање зависности привреде од политике? Затим, да ли ће таква привреда икад постати самостална, или ће јој увек бити потребна државна интервенција и субвенција?

- То су заиста тешка питања и ја имам разумевање за међународне експерте који избегавају одговорност и зато примењују јединствен рецепт за све земље.

Наш специфичан случај

Међутим, нема разлога да ми као земља за своју специфичну ситуацију не захтевамо специфичну терапију.

- Наша досадашња макроекономска стратегија уклапала се у основне принципе међународних институција. Увели смо ред и дисциплину у јавне финансије, буџетски дефицит је мањи него у већини развијених светских економија, либерализовали смо највећи део цена, инфлација је искључиво последица уклањања диспаритета. Административна подршка привреди сведена је на технички сервис и ad hoc подршку, без озбиљних инвестиционих инјекција. То се огледа на тржишту рада, где нема озбиљних позитивних сигнала.

Резултати ове строге економске политике су оцењени као импресивни од стране свих меродавних експертских група. Наравно, веће примедбе немају ни ММФ или Светска банка.

- Али, време је да идемо корак даље. Кредибилитет који смо стекли у протеклом периоду даје нам за право да са међународним финансијским институцијама преговарамо о специфичном моделу наше транзиције. Као партнери, а не као лекар и пацијент. Моделу у коме би се радило о значајној државној подршци привредном развоју.

Ако је циљ економске политике да увећа запосленост, умањи сиромаштво и убрза развој, онда су за постизање тог циља потребне велике инвестиције. Пошто није реално очекивати да у кратком периоду то буду приватне инвестиције, треба размотрити могућност великих јавних инвестиција.

- Наш задатак је да уклонимо сваку сумњу да су те инвестиције политички, а не тржишно мотивисане, и да ће оне успавати, а не пробудити нагон предузетништва. Задатак ММФ-а и Светске банке је да нас подржи у оваквом приступу.

Тај задатак није лак, али је решив. Пре неколико година многи нису веровали које све промене су могуће у овој земљи. Када говоримо о вери у бољу будућност, данас свакако имамо више разлога да се надамо, него што смо имали пре неколико година.

(Извор: Глас јавности; Аутор: Зоран Ђинђић)
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 12:57:36
Предлог договора о државном циљу
22. март 2001.
Ауторски текст др Зорана Ђинђића за недељник "Време"


Треба нам нови социјални консензус, одлагање свих спорова и сукоба, завртање рукава, увођење реда. Време штедње и жртава није прошло. Разлика је у томе што то данас чинимо за будућност својих породица и наше земље, а не зарад болесне политике и привилегија властодржаца

У септембру, октобру и децембру прошле године у Србији је дефинитивно успостављен национални консензус о демократској будућности наше земље. Око те снажне визије цела нација се ујединила, као ретко када у историји.

Данас се не примећује превише од тог полета и те енергије. Наше друштво као да је изгубило заједнички циљ, као да се опет поделило на интересе и дискусионе групе. Једни прете штрајком, други штрајкују, трећи теоретишу о разлозима за и против.

У чему је ствар?

Нема сумње, народ је срушио диктатуру ради бољег живота. Остварен је један део те жеље, онај политички. Недостаје онај важнији део, материјални, економски. Да ли то значи да је народ преварен?

Превареним се може сматрати само онај део народа који је веровао да ће са доласком политичке демократије аутоматски доћи економско благостање.

Нажалост, економског благостања нема без здраве економије. А наша економија је на смрт болесна и требаће јој поприлично да се опорави.

Услов нашег економског опоравка је: морамо да постанемо земља која је привлачна за улагања. То подразумева коренито реструктурирање наслеђене привреде и друштва, али и преиспитивање одређених наслеђених права.

На пример, сви имају уставно право на рад, али радних места тренутно има једва за трећину радно способног становништва. Уз то, међу незапосленима преко 70 одсто има највише средњу школу. Потребна су огромна улагања у њихову доквалификацију. Сви имају право на здравствену заштиту, али здравствени систем је у рушевинама. Потребна су огромна улагања да би наше болнице изгледале пристојно.

Право на пензије је елементарно, али доприноси за пензије нису довољни за то. На једног запосленог у привреди долазе скоро двојица који од тога треба да имају приходе, ако саберемо пензионере, буџетске кориснике и тзв. технолошки вишак.

Већина права су стога, нажалост, декларативног карактера. То не значи да су неоправдана, напротив. То само значи да за њихово остварење нема елементарних услова. Те услове треба тек обезбедити.

Радикално истрајавање на тим правима, без материјалних услова за њихово остварење, води све већој социјалној фрустрацији и губитку неопходне позитивне енергије за промене.

Да би се привреда опоравила потребан је одлучан концепт развоја, а то значи одрицања и инвестиција у будућност.

Ако у вези са овим не успоставимо социјални консензус, какав смо успоставили око политичке демократије, пропустићемо историјску шансу.

Најпре, треба да схватимо да се може трошити само оно што је зарађено. Буџетски корисници морају да се стрпе и пристану на ограничења, не само зато да бисмо дали предах привреди него и да бисмо свету показали националну зрелост. А то значи, увести дисциплину, аскетизам, разум. Није оправдано да се штрајкује зато што је буџет рестриктиван, јер нема здравог начина да буџетски корисници (просвета, здравство, полиција итд.) добију више из реалних прихода државе.

Исто тако, и они који раде у привреди морају да схвате да још ни из далека нисмо у прилици да добијамо плате које одговарају нашим људским потребама и стандардима. Одлично је што су наши грађани свесни својих вредности и својих потреба. Али, погрешно је ако мисле да се то може одмах остварити.

Ма колико то изгледало болно, мора се променити радно право, у правцу већих могућности власника и послодаваца. Ниједан инвеститор неће доћи ако радници штрајкују, ако су синдикати радикални и свемоћни.

Лако је постављати популистичке захтеве и наводити људе да вас у томе подржавају.

Храброст је у томе да се радницима каже истина.

У социјалним борбама увек се ради о праведнијој прерасподели. О томе да се избори веће и повољније учешће у заради, и у друштвеном положају у целини. Легитиман разлог је увек: незадовољство властитим положајем, као и привилегије које неко други има, а које су неоправдане.

Данас је у Србији огромна већина незадовољна својим положајем, и то је ван сумње. Али, питање је ко има привилегије и где је новац који треба праведније поделити. Хајде да разговарамо о томе! Немојмо да полазимо само од себе и властитог незадовољства, јер ту су сви у праву. Немојмо сада да претпостављамо да негде има скривених резерви и да их штрајковима и протестима треба усмерити на своју страну. Рецимо где су те резерве. Коме треба одузети да би принцип праведности био задовољен?

Стари режим је куповао социјални мир на два начина. Тако што је непрестано производио политичке кризе, у којима су људи били одвраћани од економије. Било нам је довољно да смо живи и да нам је породица релативно физички безбедна.

Други начин био је - трошење акумулације, задуживање, коришћење пољопривреде и других природних ресурса за гашење социјалних пожара.

Резултати ове политике су познати. Нема ни једне здраве привредне гране. Празни су сви фондови који су основани као резерва за будућност (пре свега фондови пензионог, социјалног и здравственог осигурања). Инфраструктура је уништена зато што у њу ништа није улагано (енергетика, саобраћај, водоводи, канализације, депоније итд.). Држава нема никакве резерве за финансијску интервенцију у кризним ситуацијама, на пример када нека привредна грана доспе у кризу због трендова у светској економији.

На нама је сада да цео систем поставимо на ноге. То изискује огромна улагања. Узмимо само пример некадашње Источне Немачке. Она је имала два пута више становника од Србије, и рецимо да је била у сличном стању у коме смо ми данас. У рехабилитацију те земље је у периоду од 10 година уложено више од 1.000 МИЛИЈАРДИ МАРАКА. Ако данас погледамо резултате, видећемо да још увек нису на нивоу некадашње Западне Немачке.

То значи, у Србију би у року од десет година требало уложити половину те суме, тј. преко 500 милијарди марака, или на годишњем нивоу, по 50 милијарди. Реалност је да не можемо рачунати ни на делић те суме. А да не говоримо о огромној подршци у саветодавним и другим услугама, које су они имали а на које ми можемо рачунати у ограниченом облику.

То је реалност. Ми, додуше, верујемо да су наши људи бржи и способнији за економске промене него што су били Источни Немци. Међутим, те промене не долазе преко ноћи. А пре свега, немамо ни приближних финансијских средстава за лаку и безболну транзицију.

Редослед потеза је следећи. Најпре, отварање међународних канала, преко којих се укључујемо у светско тржиште капитала, технологије, и преко којих светско тржиште отварамо за нашу привреду. Друго, промене закона и институција, да бисмо постали интересантни за веће инвестиције. Треће, реструктурирање наших предузећа. Паралелно са тим, изградња ефикасних и квалитетних јавних служби, у државној управи, полицији, здравству, школству, едукацији радне снаге.

Али оно најважније је: нови социјални консензус о заједничком циљу, остваривом само кроз заједнички напор и заједничко самоодрицање.

Наш укупни успех зависи од тог вољног фактора, од наше способности да се договоримо о приоритетима и сву енергију усмеримо на њихово остварење. Треба нам нови социјални консензус, одлагање свих спорова и сукоба, завртање рукава, увођење реда. Време штедње и жртава није прошло. Разлика је у томе што то данас чинимо за будућност својих породица и наше земље, а не зарад болесне политике и привилегија властодржаца. И разлика је у томе што данас имамо добре шансе да наша одрицања доведу до друштва у коме више нико неће морати да се одриче својих основних људских и цивилизацијских потреба.

(Извор: Време; Аутор: Зоран Ђинђић)
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 12:59:15
Недаће глобализације
09. мај 2002.
Ауторски текст др Зорана Ђинђића за недељник "НИН
"

Joseph Stiglitz. "Globalization and its Discontents", Њујорк 2002.

Аутор књиге је Клинтонов главни економски саветник у најуспешнијим годинама америчке економије (1993), главни економиста Светске банке (1997), прошлогодишњи добитник Нобелове награде за економију (уз то, од ове године, почасни саветник српске владе за питања економске стратегије)

Књига Џозефа Стиглица, посвећена тешкоћама и противречностима глобализације, предодређена је да постане бестселер. Сама тема је модерна и контроверзна, нарочито после низа жестоких антиглобалистичких демонстрација, краха енергетског гиганта Енрона и турбуленције на светским берзама. Уз то, аутор је 'ин', у сваком смислу те речи. Клинтонов главни економски саветник у најуспешнијим годинама америчке економије (1993), главни економиста Светске банке (1997), прошлогодишњи добитник Нобелове награде за економију (уз то, од ове године, почасни саветник српске владе за питања економске стратегије).

Примерак књиге добио сам уз напомену да је то сјајно стручно утемељење антиглобализма и беспоштедно демаскирање светских финансијских институција као главног узрочника светских финансијских криза из последњих неколико година.

Моје интересовање за тему почива делом на тешкоћи да разумем оправданост антиглобалистичких аргумената, а делом на потреби да разумем карактер светских финансија.

Ако неко из сличних мотива одлучи да прочита Стиглицову књигу, неће бити сасвим задовољан.

Као прво, феномен глобализације у књизи готово да није ни додирнут. Све оно што је тема жестоких расправа - утицај глобалне економије на глобалну неједнакост, на квалитет живота, систем вредности и слободу избора националних, локалних заједница и појединаца - овде је сведено на однос светских финансијских институција и националних држава.

Као друго, од свих важних институција пажња је посвећена углавном Међународном монетарном фонду (ММФ), а само узгредно Светској трговинској организацији, мада је трговинска неравноправност тренутно највећи проблем за земљу у транзицији и развоју.

Као треће, критика ММФ-а често је једнострана, па јој недостаје поента и тамо где је потпуно оправдана.

То су слабости књиге.

Њена главна врлина је политичка филозофија аутора, његово дефинисање стратешких приоритета развоја, па тиме и дефинисање улоге државе у економији. Сматрам да је Стиглиц потпуно у праву када критикује неолиберални "Вашингтонски консензус" којим су 1992. дефинисани приоритети ММФ-а у сарадњи са посрнулим економијама, а то су либерализација тржишта, макроекономска стабилност и повлачење државе из економије. Не значи да ови принципи начелно нису оправдани, али недостаје им један битан елемент, а то је процена социјалних последица економске политике. Поборник идеје о "активној влади", а у традицији америчке "прогресивне политике" од Рузвелта, преко Кенедија до Клинтона, Стиглиц успешно оспорава теорију о самодовољности тржишта. Када тржиште доспе у кризу, неопходни су додатни механизми за његово покретање, а то је онда простор за корисну интервенцију државе.

Наравно, економска интервенција државе мора да има своје јасне и омеђене приоритете, а то су пре свега смањивање нивоа незапослености, нивоа сиромаштва у земљи и обезбеђивање привредног раста. Ако се посрнула национална економија фокусира на смањивање инфлације и буџетског дефицита, што је класична препорука неолибералних саветника, често долази до социјалне експлозије и потпуног губљења контроле над системом.

На многобројним случајевима Стиглиц показује како је механичка примена принципа "Вашингтонског консензуса" створила више проблема него што их је решила. У жељи да ефикасно уклони болесне делове економског ткива, ММФ понекад засече у витално социјално ткиво и погорша стање уместо да га поправи.

Као што је начелна политика ММФ-а оправдана, тако је оправдана и начелна критика те политике. Проблем је када се дође до конкретних случајева. То је проблем и Стиглицове књиге.

Фијаско политике ММФ-а Стиглиц излаже кроз анализу финансијске кризе у источној Азији 1977, слома руског финансијског тржишта 1998. и примера појединих неразвијених земаља у којима је био ангажован као високи функционер Светске банке. Ове анализе чине заправо суштину књиге. Проблем је у томе што им недостаје уверљивост. У опису самих криза нема спора, што и није нарочито тешко, јер су оне биле предмет детаљног и квалитетног извештавања чак и дневних новина тог времена. Проблем је у навођењу главних узрока и у препорученој алтернативној терапији. Главног узрочника за поменуте светске кризе Стиглиц види у филозофији и акцијама ММФ-а. По његовом уверењу, погрешна је била и терапија строге штедње (уксраћивање даљих кредита несолвентним финансијским институцијама), тамо где је наложена од стране ММФ-а, а и безболног приземљења (вештачком подршком домаћим валутама), тамо где је изабран овај приступ. По Стиглицовом уверењу, ММФ је својом одлучном интервенцијом увек грешио. Уместо да приступи благом притиску и мекој терапији, он је форсирао оштре мере, ризикујући озбиљне последице за светску економију.

Чини ми се да су, независно од генерално исправне Стиглицове филозофије, обе његове претпоставке погрешне. У самој књизи се та грешка не види, јер уопште нема анализе структурних узрока кризе у земљама о којима је реч.

Било да се ради о економијама источне Азије (укључујући Јапан), Русије или Аргентине, постоје дубоки унутрашњи разлози због којих су те земље срљале у финансијску кризу. Не улазећи у детаље, који су садржани у бројним специјалним студијама (које Стиглиц потпуно прећуткује), може се поједностављено рећи да су се те земље дуже време веома лакомислено понашале са великим количинама новца.

Исто оно што је генерисало "азијско економско чудо" деценију раније - невиђени ентузијазам у инвестирању - генерисало је каснију финансијску кризу. Без ефикасних механизама контроле и одговарајуће финансијске регулације стварани су балони од сапунице који су резултирали реалним профитима и високом упосленошћу радне снаге, али и реалним ризиком да ће ти балони једнога тренутка пући. Довољно је подсетити да је 1996. у Јужној Кореји у чак 20 од 30 највећих корпорација rate of return of invested capital била нижа од трошкова капитала. А то значи реални губитак на сваку јединицу производа!

Ко треба да покрије те губитке и због чега? ММФ, како сугерише Стиглиц? Ко гарантује да би дотичне земље увеле ред у своје кредитне установе и јавне финансије? Зашто Јапан, који није био предмет интервенције, то још не чини?

Даљи кредити ММФ-а само би продужили стил корупције, политичког инвестирања и нереалне економске политике.

Или пример Аргентине, за чију кризу се још не види разрешење, за разлику од источноазијских економија које су данас на путу лаганог опоравка (што Стиглиц не помиње).

Случај Аргентине представља важан аргумент у антиглобалистичкој аргументацији. Некада богата и успешна економија доведена је до ивице расула, а ММФ не жели да одреши кесу. Зашто? Мислим да је и овде позиција ММФ-а оправдана (укључујући за многе иритантну неумољивост Ане Кругер, нове вицепредседнице ММФ-а, коју Стиглиц отворено критикује као "чврсторукаша" Бушове администрације).

Аргентина је дуго живела далеко преко својих могућности. Стандард грађана финансиран је лаким новцем, а када је ђаво дошао по своје, владајућа класа и финансијски шпекуланти очекивали су да ће светске финансијске организације попустити под притиском глобалног ризика који прети у случају дестабилизације тако важне земље (што су делимично, без економског оправдања, претходно учинили у случају Мексика 1994). "Меко приземљење" у оваквим случајевима није ни могуће, ни оправдано. У супротном, одговорна економска и финансијска политика губи сваки смисао. Зашто не би сви трошили више него што зараде, ако неко други на крају плати рачун? Светским фондовима покривати губитке неодговорног инвестирања само би охрабрило исто такво понашање у читавој светској економији.

На први поглед, Стиглиц је одличан адвокат посрнулих економија (укључујући нашу) у спору са светским финансијским институцијама. Али, само на први поглед. Он је претерано пристрасан адвокат, који свог брањеника подржава и када он греши. Тиме се брише разлика између земаља које имају економске проблеме, а да за то нису непосредно криве (пре свега, земље у транзицији), и оних које су у проблеме ушле због неодговорног вођења економске политике и јавних финансија.

У случају наше земље, важно је Стиглицово инсистирање на социјалној компоненти економске стабилизације. Макроекономска стабилност и либерализација тржишта не воде аутоматски економском расту, повећавању запослености и структурним реформама. Међународне финансијске институције треба у том смеру да употпуне каталог својих принципа. За сваку земљу се мора изградити специјални програм, јер све болести не могу да се лече истим леком. У том погледу ММФ и сам треба да се реформише.

Међутим, наша земља треба да преузме свој део одговорности у успостављању истинске конкурентности наше привреде. Ништа нам не вреди да глобализам окривљујемо за властите нерешене проблеме. Морално гледано, можемо бити у праву (као што је начелно у праву свако ко пати), али на светском тржишту се не уважавају морални, него само економски аргументи.

(Извор: НИН; Аутор: Зоран Ђинђић)
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 13:00:15
На путу ка себи
29. јун 2002.
Ауторски текст др Зорана Ђинђића за лист "Политика
"

Као често пута у својој историји, Србија данас није стање, него пројекат и визија. Она је на путу ка себи, не онаквој каква је била, него онаквој каква би могла да буде. Утолико је Србија на добром путу.

Да је Србија стање, то би било крајње провизорно и забрињавајуће стање. Недовршеност у односу са Црном Гором, недовршеност у односу на Косово, недовршеност у односу на своје властито уставно уређење. Такву Србију нико не би сматрао субјектом и чиниоцем, него болесником и проблемом. Због тога би највећа грешка била да себе дефинишемо неамбициозно. Ако и за тренутак посумњамо да ћемо успети, врло вероватно и нећемо успети.

Наша главна интегративна снага је уверење, а не систем. И, наравно, европски интегративни дух који влада епохом. Друге смо уверили у наше историјско право да нас прихватају као потенцијал, а не као фактицитет. Као фактицитет смо мало, као потенцијал можемо бити много.

У свету нас због тога данас сматрају земљом која има велике шансе да успе. Још само да уверимо и себе.

Вероватно је претерано говорити о циклусима у нашој новијој националној историји, али очито да је на почетку сва три последња века Србија добијала историјску шансу.

Ослободилачки устанци на почетку 19. века, изненадни друштвени и економски препород у првим годинама 20. века и, сада, прве године овог века. У три века три неочекиване шансе. Сваки пут се Србија дизала из пепела са изненађујућом виталношћу после деценија кризе и декаденције. И сваки пут до сада та енергија није била довољна да се пројекат изведе до краја.

Главни кривац за то су били међународни односи на којима су се ломиле амбиције мале балканске нације која је тражила своје место под европским сунцем. Али било је и властите кривице, а пре свега неспособности да се формулише јасан национални пројекат и да се око њега окупе све снаге..

Данас су многе ствари веома сличне ранијим приликама - и унутрашње поделе, и недостатак истинског грађанства, раширено сиромаштво, слабе институције, склоност популизму. Уз једну велику разлику: данас је међународно окружење први пут у историји на страни наших амбиција. Ако данас не успемо, једини разлог смо ми сами. Ми смо у исто време и проблем и решење.

И данас је задатак исти. Припремити земљу за шансе и искушења новога века. Надокнадити заостатак у односу на развијену Европу. У властитом друштву створити модерне установе и успешну економију.

И данас, као пре једног и као пре два века, за успешно обављање задатка нам требају свежа енергија и нада, самодисциплина и истрајност. Међутим, нашем националном менталитету својствене су ерупције енергије, па потом пражњење и малодушност.

Ми смо весео народ који истовремено цени песимизам јер га сматра отменим. И јер ослобађа од одговорности. Ако већ унапред сумњате у свој успех, неуспех ће вам лакше пасти, јер сте га мудро предвидели. Недостаје нам кондиција за озбиљну стратегију. Недостају нам људи са јаким карактером у јавном животу. Превише је површног мудровања и површног незадовољства, који не подстичу и не оплемењују акцију, него је блокирају.

И превише је интрига и трачева, као у Римском царству годину дана пре његовог распада. Због тога наша национална историја понекад подсећа на Сизифов посао. Камен је уз велике жртве догуран скоро до врха, али онда проради неки усуд и све се враћа на почетак.

Шта ће се догодити са трећим покушајем Србије да коначно оствари свој пројекат и своју визију, да постане равноправни члан европске породице успешних народа?

Одговор на ово питање зависи од наше способности да победимо своје слабости и да култивишемо своје врлине. Србија данас, као и раније, није готова чињеница него шанса.

Да бисмо је искористили треба да радимо на себи и да верујемо у успех. Услов је можда тежак, али историјска одговорност је превелика да би се смело помишљати на неуспех.

(Извор: Политика; Аутор: Зоран Ђинђић)
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 13:03:04
Београдски споразум не предвиђа модерну државу
22. август 2002.
Ауторски текст др Зорана Ђинђића за лист "Данас"


Одговор српског премијера Зорана Ђинђића председнику СРЈ

Поштовани господине Коштуница, делим Вашу жељу да Србија и Црна Гора што пре реше међусобне односе и успоставе заједницу која ће бити како у интересу њихових грађана, тако и у интересу наше заједничке интеграције. Међутим, не могу сасвим да се сложим са тврдњом да од потписивања Београдског споразума "готово ништа није урађено". Уставна комисија је обавила важан део посла. Дефинисала је теме које треба да се нађу у Уставној повељи и прецизирала алтернативе и дилеме. Да је текст Београдског споразума био јаснији и конкретнији, дилема би било мање.

Поготово не могу да се сложим са оценом да су "владе у обема републикама преузеле ингеренције које ни по Уставу, ни по Београдском споразуму немају". Том тврдњом, коју је и Ваша странка поновила у јавности, сугерише се да је помоћ две владе при доношењу Уставне повеље неуставна или чак противуставна и штетна, док су активности свих других учесника у складу са важећим Уставом.

То су веома озбиљне оптужбе.

С тим у вези желим да Вас подсетим да институција "потписника Београдског споразума", на коју се Ви позивате као на крајњи ауторитет у овој ситуацији, ни у једном уставу није дефинисана. Који орган и на основу којих надлежности је формирао ту институцију и ко је одредио њен састав? На основу које уставне одредбе се у тој групи налази један страни држављанин? Добро је позивати се на уставност и законитост, али то не би требало чинити селективно.

Потписници Београдског споразума су упутили иницијативу трима парламентима у нашој земљи. Владе тих парламената су прихватиле иницијативу и преточиле је у предлог који је упућен на расправу и на усвајање у та три парламента. На тај начин су све три владе постале легални чиниоци у целокупном процесу, заједно са парламентима, тј. Уставном комисијом. Не да није противуставно и штетно, него је сасвим природно и легитимно што су поменуте владе активне и заинтересоване да се цео посао око доношења Уставне повеље успешно оконча.

Поштовани г. Коштуница, потпуно делим Вашу приврженост идеалу модерне и функционалне државе. Међутим, треба бити свестан чињенице да Београдски споразум не оставља много простора за такву државу. Као што Вам је добро познато, ни ја ни Влада Србије нисмо учествовали у конципирању политичког дела Београдског споразума, али смо се веома трудили да из тог Споразума извучемо максимум и да га преточимо у функционалан систем. Чинићемо то и убудуће. Најмање нас треба окривљавати ако тај систем, бар у овој фази, не подсећа на модерне државе. Не можете да посадите тикву, а да очекујете да израсте храст.

Поштовани г. Коштуница, уверен сам да уз додатни труд свих учесника можемо доћи до решења која нису идеална, али су најбоља у датим околностима. Важна претпоставка је међусобно уважавање и елементарни фер плеј.

(Извор: Данас; Аутор: Зоран Ђинђић)
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 13:08:02
Шанса
18. новембар 2002.
Ауторски текст др Зорана Ђинђића за лист "Национал"


Преуређење односа између Србије и Црне Горе није само себи циљ, него је у функцији наше европске интеграције. То нам олакшава посао, јер се унапред опредељујемо за концепцију минималног заједничког називника, уместо концепције "историјских идеала", "великих примера" и слично.

У решавању проблема заједничке државе немамо времена на претек, јер нас европска интеграција неће чекати. То нам отежава посао. Морамо у релативно кратком времену да поставимо темеље заједнице који треба да буду довољно чврсти за цео наредни век. Ризик озбиљног кашњења, ако до њега дође, угрожава не само односе на релацији Србије и Црне Горе, него и наше односе са ЕУ. Сви треба да будемо свесни чињенице да је СРЈ статусно у групи са Украјином и Белорусијом, тј. још увек изван процеса асоцијације и стабилизације, тј. истинске европске интеграције.

Европска интеграција не значи само политички договор са ЕУ, него спровођење реалних промена у суштини нашег друштва, промена које наше друштво треба да учине богатијим, ефикаснијим, праведнијим, тј. управо онаквим каква су европска друштва. Тај цивилизацијски пројекат можемо да спроведемо у кратком времену од 10-20 година само уз изузетну подршку ЕУ. Без такве подршке биће нам неопходно 40-50, а можда и више година. Да бисмо добили ту изузетну подршку за модернизацију нашег друштва, његове економије, његових институција, морамо да се уклопимо у европску стратегију.

Срећна околност јесте да се у преуређењу односа између Србије и Црне Горе у великој мери преклапају наша и европска стратегија. И наш и европски интерес јесте да се заустави процес дезинтеграције Балкана, да се успостави простор демократије, тржишне економије, слободне размене људи и идеја. И наш и европски интерес јесте да се оканемо великих митова и идеологија и да друштвену енергију посветимо умањивању сиромаштва, економском и друштвеном развоју, унапређењу животног стандарда.

Редослед корака је врло прост. Под хитно треба да усвојимо минимум заједничких функција Србије и Црне Горе, без великих прича и терања мака на конац. Одмах иза тога следи детаљна анализа коју ће урадити Европска комисија, као базу података за преговоре о формалном почетку наше европске интеграције.

Ако наша земља настави реформе досадашњим темпом, можемо очекивати да око 2004. будемо признати за кандидата, а да око 2010. будемо врло близу званичном чланству у ЕУ. Све ово, наравно, под претпоставком да у нашој земљи постоји политички консензус о пожељности нашег приближавања ЕУ, тј. под претпоставком да не буде великих заокрета у погледу правца кретања наше земље.

Постепено испуњавање основних критеријума за чланство у ЕУ значиће постепени, али реалан напредак у свим сферама нашег друштва, од економије и безбедности, до здравства, школства и екологије. Пошто је ово јединствена историјска шанса, важно је што пре кренути у њену реализацију. Сваки изгубљен дан на овом послу заправо је изгубљен за нашу децу и наше унуке. На то данас у Србији и Црној Гори нико нема право.

(Извор: Национал; Аутор: Зоран Ђинђић)
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 13:09:44
Престићи регион
26. децембар 2002.
Ауторски текст др Зорана Ђинђића за недељник "НИН"


Политичке честитке

Нови устав Србије спада у приоритете за наредну годину. Суштина је, ипак, у променама у свакодневном животу, на десетинама хиљада места где људи раде, уче, траже правду...

Када говоримо о приоритетима за следећу годину, главно питање је у ком правцу желимо да водимо земљу, шта је наша дугорочна стратегија и који су нам крајњи циљеви. Из одговора на та питања следе не само приоритети, него и укупни план активности. За следећу годину и за следеће године. По мом уверењу, наша национална стратегија треба да буде: убрзано подизање конкурентности наше земље, најпре у регионалном поређењу, а потом приближавање европским стандардима.

За 3-4 године могли бисмо, ако не направимо ниједну озбиљнију грешку, да постанемо најдинамичнија привреда и друштво југоисточне Европе, а негде око 2010. природни кандидат за ЕУ. Све то на бази подизања ефикасности нашег система и продуктивности рада наших грађана, предузећа и институција. Конкурентност се мери снагом друштва и привреде, квалитетом основних институција (школства, здравства, социјалног старања...), квалитетом производа и услуга, квалитетом инфраструктуре и стила живота. У крајњој инстанци, конкурентни смо ако у нашу земљу људи долазе да раде, студирају и забављају се у истој мери у којој наши грађани одлазе у друге земље.

На путу ка овом стратешком циљу морају се заобићи или срушити неке препреке и, упоредо са тим, деблокирати и развити властити потенцијали, до високог нивоа који се тражи у европској лиги.

Први важан услов за убрзано напредовање тиче се нашег међународног положаја. Наш међународни статус не сме да постане споран из било ког разлога, јер бисмо у супротном били изгурани на траку за споро кретање. У том случају нема ни говора о претицању. Ако бисмо се уопште кретали напред, то би било пужевим кораком. Толико о сарадњи са Хагом, трговини оружјем и другим потенцијалним контроверзама са тзв. међународном заједницом.

Други услов односи се на ефикасно решавање статусних питања, пре свега на релацији Србије и Црне Горе. Заједничка држава треба да буде у функцији убрзаног развоја, јер смо и једни и други превише времена изгубили тражећи "златно руно" праве државне форме. Утолико је један од приоритета наредне године да се без великих идеолошких расправа омогући неометано функционисање оних основних заједничких функција.

У статусна питања која постепено долазе на дневни ред убрајам и питање Косова. Следеће године треба покренути политичко-дипломатску офанзиву са циљем да се енергично и неувијено покрену питања права, суверенитета и будућности, али не на папиру и у некој новој резолуцији, него у реалности. Српски народ на Косову није збир грађана који са мање или више успеха опстаје под немогућим условима, већ је конститутивни чинилац који по природи ствари треба да има своја колективна права и механизме за ефикасно задовољавање својих интереса и заштиту својих права. Само тако бисмо Косово спустили из уставног лебдења и затворили Пандорину кутију нових дезинтеграција на Балкану.

Оно треће што мора да буде урађено, односи се на одлучан наставак започетих процеса модернизације нашег друштва и привреде. Нови устав Србије треба да осигура оквир за неометано одвијање ових процеса, и утолико његово доношење свакако спада у приоритете за наредну годину. Суштина је, ипак, у променама у свакодневном животу, на десетинама хиљада места где људи раде, уче, траже правду, остварују права. Можемо имати најбољи устав и законе, али питање наше конкурентности решава се на квалитету свакодневног живота. Шта да учинимо да подигнемо квалитет наше путне мреже, нашег енергетског система, наших школа и болница, квалификационе структуре наших радника, технологије у нашим предузећима? Како да створимо довољно здравих радних места за све који желе посао, да у нашем друштву шансу добије свако ко има амбицију, да се поштују ред и закон?

Одговор је једноставан, мада га није једноставно спровести у дело. Уклањати све што је нефункционално и неефикасно. Најпре друштвену својину, која почива на колективној неодговорности. Што више имамо приватне привреде, то је више иницијативе, предузетничке енергије, инвестиција, сигурних радних места. Затим, озбиљна трансформација јавних предузећа и државне администрације. Те установе треба да буду сервис грађана који сваког тренутка имају право да знају који квалитет и цену добијају за свој новац. Затим, успостављање владавине закона и оштре санкције за све који га крше, а посебно за оне који закон крше на насилан начин.

Утолико су три кључна приоритета за следећу годину: прво, наставак и убрзање приватизације постојеће друштвене привреде и подстицање постојећег приватног предузетништва зарад подизања конкурентности наших предузећа и отварања здравих радних места за наше грађане; друго, реструктурисање јавних предузећа и државне администрације, да би могли успешно да сервисирају и прате модерно и динамично српско друштво које је у настајању; треће, интензивирање активности у полицији и правосуђу на исушивању последњих криминалних мочвара, заосталих из претходног периода.

Желимо да будемо друштво енергије, оптимизма и иницијатива. Са грађанима који верују у себе и своју земљу, који вредно раде, иду у сусрет проблемима, а не избегавају их, са грађанима који не посустану код сваке препреке и не разочарају се код првог неуспеха. Желимо да будемо друштво слободно од страха и слободно од сиромаштва. Са грађанима који немају разлог да страхују за свој живот и имовину, или за независност и безбедност земље, на сваком педљу њене територије. Такође, са грађанима који знају да живе у солидарном друштву које се брине за своје социјално угрожене чланове. Следећа година је прилика да се још један корак приближимо визији друштва какво желимо у Србији.

(Извор: НИН; Аутор: Зоран Ђинђић)
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 13:11:45
Има пара за пројекте
16. фебруар 2001.
Интервју др Зорана Ђинђића за "Вечерње новости"


"За здраве и промишљене пројекте, људи и фирме ће лако добијати кредите, али ће их трошити под строгом контролом и мораће редовно да их враћају."

Овим речима је у интервјуу "Новостима" премијер Зоран Ђинђић окарактерисао почетак економског препорода Србије који би ускоро требало да крене уз помоћ страних кредита.

- Пристижу ли паре споља?

Биће пара, али паре треба и враћати. Основно је да наша земља не буде социјални случај, који ће онда да тражи бесповратну помоћ, него да тражи здраве инвестиције и да онда бира које ће паре да узме, јер ће да их врати, па онда може да избегне да узме неки шпекулативни капитал, нешто што је ризично, нешто што је прање новца, нешто шта је мафија негде скрајнула.

Ми треба да тражимо стратешке партнере, да тражимо компаније које имају дугорочне интересе. Али, онда и на овој страни морају да постоје здрави пројекти и добар менаџмент и гаранција да ће те паре бити враћене. То су сада две стране једног поступка. Један је био да се заинтересују инвеститори, и сада смо у томе успели. Треба да створимо услове у нашој земљи да у то интересовање наши људи не буду разочарани. Долазе нам они којима смо испричали колико здравих пројеката има и колико има људи у Србији који знају да раде, колико смо ми производили раније и извозили.

Важно је сада да се не деси да немамо пројекте, да наши људи нису у стању да програме дефинишу, да нису у стању да тај новац паметно искористе. Видим у томе једну важну функцију Владе - у консалтингу, у саветовању наших фирми: да не направе грешку, да их неко не превари, да ти уговори које потписују буду коректни. Влада на једној страни посредује, али и заступа интересе фирми. Влада је нека врста карике у том ланцу, која ће међународним инвеститорима да даје одређену сигурност али и нашим фирмама заштиту.

Влада треба да буде место где ће се и проблеми преламати, али и ти проблеми решавати. Могу да гарантујем да према Србији сада иде више новца него што Србија у овом тренутку може да га апсорбује за здраве пројекте.

Али, надам се да је то један процес, и да ће то мало што може да се апсорбује врло брзо регенерисати други део привреде.

Строге гаранције

- То је споља. А изнутра, нико не говори о томе да треба да радимо, да се окренемо послу. Као да чекамо да дођу паре споља, да се одмрзну фондови, да стигну донације?

Мислим да је људима који су раније много варани или им је раније причано да стижу инвестиције са свих страна, потребно да виде нешто опипљиво. Да кажу да постоји фонд од сто милиона марака, и да ће из тог фонда добити свако ко буде имао добар програм. Ако ми сада кажемо људима - "треба да радите, па ће тек онда стићи новац" - мислим да то није довољно.

Ако, с друге стране, кажемо, "ево вам новац, па ћете ви већ почети да радите", то опет није добро. Ми смо спремили један фонд под врло повољним условима, али су зато гаранције врло строге. Камата је врло ниска, рок враћања је дугачак. Никад кредити нису давани под бољим условима.

Нема узимања кредита да би се купио "мерцедес", да би се купио италијански намештај.

- Тек сте се вратили из Лондона. Са чиме?

Неколико ствари смо постигли. Прва ствар је - убрзање. Значи, све ће се развијати у марту - априлу. Друга ствар је - износ. Износ није саопштен, али ми је речено да ће га бити довољно за све оне који буду имали програме. Ради се о десетинама милиона долара. Треће, дефинисан је износ за обртни капитал од око 70 милиона марака који ће добити већа предузећа за извоз, без обзира на ранија дуговања. Даће им се само за извозне пројекте да би могли да врате нешто девиза у земљу и да би могло мало нешто да крене.

Модерна структура

- Како сада ствари стоје са југом Србије?

Нема шансе да се стварају било какве етничке државе. Припајање по етничком принципу супротно је европском правном поретку. Смешно би било да две или три општине имају аутономију. То не постоји нигде на свету. Морамо зато да нађемо решење које ће бити комбинација једне безбедносне структуре и ту понешто треба од Израела да научимо. Морамо да имамо једну модерну полицијску структуру, која неће деловати као учесник у етничким споровима, него као ауторитативна државна структура која контролише територију и бескомпромисна је према сваком ко крши закон.

Треба нам реална интеграција тог дела албанског становништва у систем, што до сада није било. Да они буду у институцијама, јер су они грађани ове земље. И треба нам економски развој који ће мало да то питање, национално и етничко, стави у други план, а економију у први. Надам се да обнављањем тендера за коридор 10 и прављењем аутопута Ниш - Скопље крене нова економска активност, која ће дати шансу умереним људима и оним људима који ће да се баве послом, а онда ће екстремисти да остану изоловани. То је нека реалистичка перспектива. Не постоји план који ће ту ствар да среди. Јако је дуго криза настајала и јако су дубоки корени.

- Да ли Ви мислите да Запад намерно одржава ту кризу на Косову?

Не!

- Да ли ће Црна Гора да се отцепи?

Не, не! Мислим да ћемо направити компромис који много више одговара Србији него Црној Гори, јер много више Србији одговара мање заједничких надлежности, него Црној Гори.

- То неће бити савез?

Биће то једна држава. Али, држава у којој неће бити да један уноси пет, а други 95 одсто, а управљамо пола-пола, него ће бити држава у којој свако уноси по 10 посто и управља на пола-пола. А остало - свако управља својим. Мислим да је раније тај део федерације почивао на идеји да сада Србија уноси све, Црна Гора уноси све, управљамо пола-пола. А кад се види шта је то пола-пола, онда је то на крају пет према 95.

Морамо да видимо ко шта заиста жели да унесе и тим што заиста желимо заједно да уносимо - колегијално и да управљамо! А, овим другим - свако на свој начин. То је у интересу Србије и овог садашњег руководства Црне Горе. Задовољан сам што они то мисле. Мило Ђукановић је највећи пријатељ Србије, јер он штити интересе Србије. Они који хоће братство-јединство, нису пријатељи Србије, јер хоће братство-јединство на рачун Србије.

Хоћемо да остане једна међународно призната држава, са једним седиштем, јер нам то смањује проблеме и олакшава међународну комуникацију.

Хаг - ни "да" ни "не"

- Има неколико проблема који нас коче у свему овоме. Има ли шансе да се питање Хашког трибунала што пре скине са дневног реда?

То је један хронични проблем. Хронични проблеми остаће Косово, југ Србије, Хаг, и нема илузије да ћемо те проблеме скинути са дневног реда једнократно, било каквом одлуком. Ако смо донели одлуку, сарађиваћемо са судом у Хагу. А ако иде Милошевић у Хаг, ко нам гарантује да нам неће испоставити списак од 500 људи! Доношење одлуке да беспоговорно сарађујемо са судом у Хагу не решава наш проблем. С друге стране, ако кажемо - нећемо да сарађујемо са судом у Хагу - улазимо поново у изолацију. Али, то не значи да ће они одустати од тог свог захтева. То би значило да сада поново улазимо у један период зиме, мрака, чекања. То значи да једно радикално решење било "да" или "не" не решава наш проблем. Наш проблем решава то да наше институције почну да делују без комплекса, без притиска са стране. Да видимо шта ми желимо да у нашој земљи урадимо. Да ли ми желимо да се ратни злочинци шетају међу нама? Да ли ми желимо да криминалци буду угледни политичари? Ако не желимо и ако почнемо то да радимо, мислим да ћемо релаксирати и ми ту ситуацију. Моји разговори у Америци и у Европи се своде на то да кажу - "урадите нешто, па ћемо на основу тога да направимо анализу".

Значи, када почну наши судови, по нашим законима да суде, ја сам сигуран да ће наша позиција тада бити много боља и тада ће питање Хага бити треће или друго.

Чанак се игра ватром

- Колико је озбиљно ово из Војводине: прича се о референдуму, отцепљењу, признавању...

То може да постане озбиљно. Прво, да се у свету створи утисак да ми имамо и тај проблем, да нам није довољно што имамо Хаг, Косово, југ Србије, Црну Гору, него имамо и Војводину. А друго, утисак да Чанак репрезентује Војводину. Врло погрешан утисак! Ако би се то питање Војводине поставило - већа поларизација би у Војводини наступила него у Црној Гори. И онда то не би било питање Београда, него спорова у Војводини. То је играње ватром. Врло неодговорно и врло опасно. Био сам врло иритиран кад сам то видео. Мислим да у ДОС-у треба да седнемо и видимо да ли можемо да толеришемо такве инциденте.

(Извор: Вечерње новости)
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 13:20:14
Србија може да живи по интернету
29. април 2001.
Интервју др Зорана Ђинђића за "Вечерње новости"


Др Зоран Ђинђић, председник Владе Србије најављује бољи стандард, веће запошљавање, бржи долазак инвеститора, јефтине станове, освајање нових технологија...

Најкасније у септембру очекује се осетније и видније побољшање стандарда. На крају године четворочлана породица трабало би својим примањима да покрије потрошачку корпу. Хране, енергије и лекова биће довољно и по ценама које грађани могу да плате. У мају се закључују озбиљнији уговори о инвестицијама и кредитима. Нећемо имати вишак радне снаге. Напротив. Потребно је да се запосли још три милиона људи. Али, њихов и наш највећи капитал мора да буде знање. Све остале капитале већ смо потрошили. Србија може да буде лидер нових технологија на Балкану.

Ово су само неке од порука које грађанима Србије преко "Вечерњих новости" упућује премијер др Зоран Ђинђић. Председник Владе Србије са оптимизмом, и чак доста самоуверености, говори о наредним месецима рада. Стиче се утисак да млади премијер, иако на леђима носи тешке невоље наслеђа, а познат по брзини и енергији, стрпљиво и педантно, са јасном визијом, гради планове развоја Србије.

Биће за неки дан 100 дана нове владе. Брзо је прошло. Шта је урађено?

- Наш акциони план је био такав да у првом месецу владе поставимо темеље за функционисање владе, полиције, служби и то смо урадили у фебруару. Март - месец за буџет. Април и мај - месеци пореских закона, закона о приватизацији... Сада се већ влада постепено окреће микроекономији, предузећима и неким конкретним дневним проблемима, што није било могуће у прва два месеца, јер, напросто, нисмо имали инструменте за то.

Када би могли да се очекују први резултати оживљавања привреде, побољшања стандарда, нормалног живота?

- Очекујем да мај буде месец када ћемо регулисати колико-толико односе са Светском банком, ММФ и сличним институцијама, како би инвестиције које су већ најављене за нашу земљу могле да буду осигуране код међународних банака. Очекујемо да септембар и октобар буду месеци у којима ће постепено долазити то што смо уговарали.

Значи, велике инвестиције и радови у сектору енергетике, инфраструктуре, железничког саобраћаја... Нешто ће бити и приватизовано, пре свега у тим класичним секторима, а то су цементаре, фабрике пива, фабрике прерађивачке индустрије...

То би значило и оживљавање тржишта рада?

- Већ у септембру треба да се покажу резултати повећаног обима производње, отварања нових радних места, благог узбуђења на тржишту рада. Тада ће да почну да се појављују огласи да се траже људи одређених квалификационих структура у великом броју по неколико стотина, а не као сада један-два.

Грађани су очекивали да са демократским променама иду истовремено и економске промене.

- Тиме што се ослобађа демократски простор, не отвара се и тржиште. Није нужно везано једно за друго. Да би се у економији постигао неки напредак, потребне су велике инвестиције. Зато су опет потребни одређени услови, јако добар менаџмент и слично.

Има доста страха да ће бити вишка радне снаге, и да ћемо, истовремено, бити земља јефтине радне снаге?

- Напротив, наша анализа показује да у нашој земљи постоји мањак радне снаге. Значи, за број становника који ми имамо, три милиона радно способног становништва је мањак. Проблем је у томе што су лоше распоређени, нису довољно квалификовани, ни генерално нису довољно квалификовани. Више од 50 одсто нашег становништва има највише завршену основну школу. Велики је број аналфабета.

Код нас већ постоји идеологија, а то је "бићемо земља јефтине радне снаге"?

- Ако уђемо у конкуренцију са идејом да будемо земља јефтине радне снаге, немамо шансу да у тој конкуренцији добијемо. Не можемо да будемо јефтинији од Кинеза и од разних Азијата. Ми треба да будемо земља квалификованих радника. То значи: ти људи, на које се то односи, морају да буду спремни да уче. Да почну да уче. Да науче енглески, да науче да користе Интернет, да се боре да стичу више квалификације и знања. Јер, њихов највећи капитал је њихова квалификација. Други капитали су потрошени. Девизна штедња је потрошена. Ресурси ове земље су потрошени. Једини капитал који можемо да имамо јесте знање наших људи. То знање није богом дано.

И ту сада постоји мали проблем у комуникацији наше владе са грађанима. Грађани се доста пасивно понашају. У ствари, један део њих сматра да су својим активностима 5. октобра изборили неку економску позицију за наредних десет година и да сад неко други треба да буде активан. Не. Ми смо 5. октобра "откочили" наш систем и он сада треба да се креће још брже него 5. октобра и на другим пољима - на пољу просвете, бизниса, менаџмента, подизања квалитета управе, локалних служби, контроле локалне власти, контроле владе, тражења одговорности, подизања квалитета персоналних решења на свим нивоима... Ако поставимо некога ко није добар, треба људи да се буне, да кажу "овај други је бољи", па ћемо да поставимо тог бољег. Ако се на исти начин друштво покрене у другим сферама, као што је политичка покренута, онда ћемо успети.

Када се очекује да једна просечна породица може да одахне и каже: "Е, сада се лакше живи?"

- Наш циљ је био да на крају ове године једна просечна четворочлана породица може да плати потрошачку корпу, што у протеклих десет година није био случај. Не знам колико ћемо успети у томе. Надам се да хоћемо. Били смо пред алтернативом: да ли да и даље маневришемо по катакомбама старог система али и да засечемо, уз ризик да заболи? Да кажемо: све паре на сунце, све из полулегалних токова у буџет, а онда из буџета можете да распоредите и видите какво је стање у здравству, школству, општој безбедности, обављању власти у јавним секторима и јавним сервисима. Тиме расте и одговорност за власт и министарства. Све је сада у буџетском рачуну и из те количине новца произлазе одређене, врло јасне, обавезе у тим ресорима. То је било неминовно да бисмо имали ту једну чврсту тачку, као упориште, да можемо да кренемо даље. Рачунам да, практично, јун, јул, август и септембар буду месеци у којима ће почети поново да се одвајају плате од трошкова живота и да ће та позитивна маргина да се ствара за уштеде, за узимање кредита...

Има ли влада неке приоритете у области стандарда грађана?

- Два су правца размишљања. Један: шта треба под хитно довести у ред да би минимум потреба био задовољен? Други: шта су развојни потенцијали? У овом првом имамо три биланса: енергије, хране и лекова. Циљ нам је да тачно израчунамо колико нам је потребно разних видова енергије, колико хране нам треба на годишњем нивоу, колико лекова на годишњем нивоу. Имамо та три сектора и ту смо релативно благонаклони, више него што то неки тржишни принцип омогућује.

То значи да ће хране, лекова и струје бити довољно по цени коју грађанин може да плати?

- Хране, лекова и енергије ће бити довољно. То је сигурно. Али, нажалост, то није развојни програм. То је програм да се некако свакодневни живот учини подношљивим. Никад пољопривреда није имала такве повластице као сада. Ништа се не плаћа, ни порез на ђубриво, ни на хемију, ни на сточну храну. Очекујемо да до краја ове године обновимо сточни фонд, да имамо знатне резерве и пшенице и друге хране. Робне резерве смо успоставили као институцију која ће да буде нека мала пољопривредна кредитна банка, која ће са индивидуалним пољопривредним произвођачима да склапа уговоре. Пољопривреда, постепено, а она је била најугроженија, стаје на ноге. За лекове смо направили један прилично прецизан план: да 200 најважнијих лекова, оних који су на листи Светске здравствене организације, буде у сваком тренутку довољно и по ценама које становништво може да плати, а они који не буду могли да их плате биће дотирани. Уместо да дотирамо цене генерално - ми ћемо дотирати породице које због својих ниских примања не могу да их плате.

А енергетика?

- Очекујемо и велико улагање у рехабилитацију система, пре свега Колубаре и Костолца. Ђердап ускоро почиње са радом. Онда ће енергије, надам се, бити довољно. То је, ето, нешто што је, "кризни пакет" који мора да функционише, да људи не би живели под стресовима има ли хране, струје, или лекова.

Говорите сада о обичним, али врло важним, основним егзистенцијалним питањима. Да ли то ремети ваш још раније најављени план да би Србија могла да буде земља нових технологија?

- Наша амбиција је да покушамо да Србију претворимо у лидера нових технологија на Балкану. На томе радимо. Имамо, на пример, контакте са "Мајкрософтом". Баш сам пописао писмо са једном фирмом која заступа "Мајкрософт" у области увођења електронике у праћење царина, где би требало да сваки производ који уђе буде идентификован, и да се преко Интернета изврши његова контрола на светском тржишту. То почиње и овога лета ће то да крене. Практично, "Мајкрософт" улази у Србију преко тог пројекта, а он је лидер нових технологија. Волели бисмо да и на Београдском универзитету, у институтима као што су "Пупин" и "Винча", у неким привредним гранама, као што је електроника, покренемо модерне технологије. И да тамо, постепено, све те наше младе људе, који сада лутају, који одлазе на разне факултете, не знају где ће да их усмере, окренемо дисциплинама које су најпродуктивније. Да почнемо да извозимо "производе" нашег мозга, а не наше шуме, не наше руде, не оно што је једнократно и кад га извеземо више га немамо. Те ствари највише одговарају менталитету нашег народа - та брзина размишљања, досетљивост, иновативност. Када решимо егзистенцијалне проблеме онда ћемо да покушамо да дефинишемо развојни план српске економије кроз увођење нових технологија.

И стан је једно од егзистенцијалних питања. Какве су шансе да се више и брже гради и да стан буде јефтинији?

- Наша амбиција је да пробамо да покренемо градњу и покушамо да у овој 2001. години надмашимо ону причу о десет хиљада станова. Градња станова мора да буде релативно јефтина. То није нешто што изискује баснословна улагања. Људи желе да имају свој стан.

Синдикат озбиљан партнер

- Кренули смо у социјални дијалог - са оним партнерима који су ту: то је некадашњи државни синдикат, синдикат "Независност" и "Асоцијација", то су три једине организације које су тренутно легалне, имају своје чланство на територији целе Србије. Договорили смо се начелно, али ћемо се и конкретно договорити, па да проверимо и снагу тих синдиката.

У новом закону ће се синдикат дефинисати као странка, организација која има одређен број чланова. Они су пристали на то. Наш циљ и наш интерес као владе је да им помогнемо да дефиншу себе. Имамо намеру да јасно дефинишемо функцију у троуглу: влада, синдикати и послодавци. Функција синдиката је борба за услове рада, борба за стандард запослених; функција послодаваца је борба за интересе акционара и власника; функција владе је да омогући, да постави оквир да се та борба између послодаваца и синдиката одвија на законит начин и да практично кроз ту борбу, комуникацију, друштво напредује, а не да буде блокирано. Не да буде штрајкова, не да буду нељудски услови за рад.

Влада је ту као трећи елемент који треба да посредује између. И један и други сада владу доживљавају као свог конкурента. Послодавци и радници треба да се договарају, а влада да буде сведок и неки гарант. Кад немају плату, радници онда не траже своје послодавство, него траже владу. Није им влада послодавац. Кад имају паре онда не дођу да их деле са владом - деле међу собом. Ту мора још много ствари да се разјасни. Али, мислим да је јако важно да је покренут тај разговор. Имам озбиљне и искрене намере.

Шверц под контролу

- Сива економија има неколико својих домена. Један је озбиљан - то је организовани криминал. То су велики дистрибутери цигарета, велики дистрибутери робе на црно. То што се налази на улицама и тезгама је најмањи проблем. Највећи проблем су организатори тога. Још увек нисмо разбили ту мрежу у шверцу цигаретама. Ту се одлива огроман новац који треба да буде у буџету.

А шверц нафте?

- Ту смо постигли потпуни успех. Више од десет пута је повећан прилив у буџет за ових месец дана откако је уредба на снази. На годишњем нивоу ми ћемо уместо сто милиона марака имати 700-800 милиона марака у буџету! Шта то значи за пензије, за подизање социјалног стандарда, за социјалну подршку - није потребно објашњавати. Ако успемо и са цигаретама нешто слично да урадимо мислим да ћемо имати додатних 300 милиона у буџету.

Где би се та средства још улагала?

- У модернизацију школа и болница, на пример. Рецимо, ниједна болница данас у Србији није прикључена на информативну мрежу. Ако питате у којој болници данас у Србији имате неки антибиотик, то не може да се сазна. Или, у деловању власти. Рецимо, 48.000 потврда дневно се изда у Србији! Све се дупло ради.

Странци долазе са условима

Да ли наш потрошач може да очекује у радњама квалитетну робу свих светских фирми или ће се тржиште опет неким механизмима усмеравати на словеначку робу, на пример?

- За нас је Словенија сада иностранство као и Немачка. Под истим условима може да се тргује, при чему инвестициони потенцијали великих корпорација су већи него тих малих. Већ смо у озбиљним разговорима са "Сименсом" да уђе у електронску индустрију. Имамо велику погодност јер је направљен уговор са Руском Федерацијом о ослобађању царина за велики низ производа. Производи из Србије на руско тржиште иду са само седам посто трошкова евидентирања, али нема царине. Понудићемо то произвођачима електронике, кућних апарата, намештаја: нека производе то у Србији, јер тиме делимично задовољавају и наше тржиште, а делимично извозе за Русију, ослобођени пореза и царина.

У разговору смо са неколико великих светских произвођача који сад чекају да виде да ли ће заиста да буду ратификовани ти уговори и да у нашој земљи почне производња. Важно је и да направимо законску регулативу која подстиче велика страна улагања. Није ствар у томе да ми сад бирамо да ли ћемо "Сименс" или неку румунску фирму, него и они одлучују о томе. Мислим да је то једна двосмерна улица и да наши људи морају да схвате да ако желимо да привучемо страни капитал, онда морамо и да се понашамо врло контролисано, а не као да смо богом дани. Нисмо у прилици да постављамо неке претерано оштре услове. И то треба да схватимо.

(Извор: Вечерње новости; Аутор: Зорка Томић)
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 13:21:47
Или реформе или разлаз
01. јул 2001.
Интервју др Зорана Ђинђића за "Вечерње новости"


Доста је нагађања да је одлука о изручењу Слободана Милошевића донета изненада, готово тајно, под принудом

Чини се, ипак, да је Влада Србије за такав потез била спремна.

- Није истина да је та одлука била брзоплета, ни да је изненадна. Већ четири месеца, практично, једна од централних тема у земљи и у ДОС-у јесте сарадња са судом у Хагу. Разна обећања су дата међународним институцијама и изјаве највиших органа државе да ће бити те сарадње.

Пред нашом јавношћу се прећуткује онај оперативни део те сарадње, а то је - трансфер оптужених. Јер, без тог трансфера - сарадња не постоји. Ако неко у нашој јавности каже: "Ја сам за сарадњу, али сам против трансфера", онда тај није за сарадњу. Онда нека каже која је цена за то да нема сарадње. Значи, практично, од чланства у Уједињеним нацијама, до свих међународних односа у које је наша земља ушла обећавајући да ће да сарађује са међународним организацијама у складу са својим обавезама и својим правима. Ствара се лажна слика као да су ту била три пута. Један: судити Милошевићу и другима у земљи. Други: изручити га. Трећи: не сарађивати.

Између та три пута...

- Постојe само други и трећи пут. Први не постоји. Постоји само: сарађивати или не сарађивати, што значи трансферисати или не трансферисати. Не трансферисати, то значи Ирак, изолација, властито законодавство потпуно одвојено од светског и европског... Изолација коју можда Србија може да издржи, или не може да издржи. Али, неко онда за то треба да преузме одговорност.

Да ли је било могућности у та последња четири месеца да Милошевића изузмемо из хашког пакета?

- Имали смо могућност да као бившем председнику и као човеку чијим би се суђењем у земљи одређени процеси покренули у смислу расветљавања наше историје, неке и политичке одговорности, а не само кривичне... Међутим, претпоставка за то је била да сарађујемо са судом у Хагу много интензивније на другим пољима. А то значи: рано доношење закона којим би се омогућила та сарадња и трансфер неколико других са листе. И, у том случају би Милошевић могао да буде један посебан случај. Такви договори су били постигнути.

Шта их је пресекло, зауставило!

- Дошли смо до одлуке Уставног суда којом се каже да, практично, ни једно изручење није уставно! То би значило да ћемо у наредних неколико месеци расправљати о томе и тек онда да видимо шта ћемо да урадимо. Наша земља се нашла пред зидом. Или остати пред тим зидом или га пробити? Одлука ДОС већ одавно је била да не смемо да се заустављамо на нашем путу у свет, да морамо да прелазимо све препреке.

Било је: или - или

Изручење Милошевића није било тражено ни од кога, директно?

- Тачно. Али, тог тренутка кад је Уставни суд донео ту одлуку, једино изручењем Милошевића могли смо да покажемо да смо кредибилна власт, која не вара, која се не служи триковима. У суштини, Милошевића су изручили Социјалистичка народна партија и Уставни суд! Да је СНП гласао за закон, Милошевићу би било суђено у нашој земљи. Можда би био изручен за годину дана ако би се испоставило да ми не можемо да му судимо, да немамо такав правосудни и судски апарат. Али, одбијање СНП да донесе такав савезни закон и контраверзе око тог закона, јавна несигурност да ли ми имамо консензус или немамо у нашој земљи за сарадњу са међународним организацијама и одлука Уставног суда свеле су читаву ситуацију на "или", "или". Или се враћамо на септембар 2000. године пре избора, на Милошевићеву Србију, или искорачујемо у демократску Србију и демократску Европу!

Ми смо у ДОС, на неколико састанака, када смо о тој алтернативи и тој дилеми расправљали, увек једногласно донели одлуку: не изолација, не поново враћање на старо, него будућност. Утолико та одлука Владе Србије никога у ДОС није изненадила.

Осим неких у ДСС?

- Осим неких у ДОС, који можда на тим састанцима нису прихватали озбиљно оно што други људи говоре. Никог од 19 чланова ДОС-а! Да ли је могуће да само једна чланица није обавештена, а да су све друге обавештене? Пре бих рекао да не желе оне информације које им се не уклапају у њихово схватање света. Урадили смо оно што смо најављивали прилично дуго пре тога.

Да ли је била могућа Ваша оставка, уколико се Влада не изјасни тако како се изјаснила?

- Апсолутно, имали смо договор (значи, Лабус, Свилановић, ја, људи из републичке владе), ако се све врати на старо, на почетну позицију, не зна се да ли има сарадње са Хагом, практично пропадају сви аранжмани, пропада, пре свега, Париски и Лондонски клуб - републичка влада подноси оставку и препушта онима који су довели у то стање, који су били против сарадње. Нека они воде земљу, нека они стоје иза обећања која смо 5. октобра дали људима. Ја сам то рекао и Коштуници. То су све знали. Значи, да је Милошевић остао у земљи, да је Уставни суд остао победник, да је Србија остала талац Аранђела Маркићевића и Предрага Булатовића, не видим могућност да било коју обавезу преузмем.

Пала би и Савезна влада, пре Жижићеве оставке?

- Сигурно. Лабус и сви други министри имали су ковертиране оставке у случају да не нађемо решење.

Значи, пала би и републичка влада?

- Поднела би оставку самом чињеницом да сам ја поднео оставку.

Разум, а не уцена

Ви, у изјавама до сада, демантујете да је то урађено због Донаторске конференције, која је крупан и важан догађај за Југославију?

- Да није Уставни суд донео ту одлуку, процес против Милошевића би ишао нормално како је кренуо и сигурно би трајао двадесетак дана, али би после тога отишао у Хаг. Одлука Уставног суда само је то убрзала, иначе нико није имао намеру то да уради.

Друго, да је та одлука Уставног суда донета, на пример, у понедељак, или три дана пред Донаторску конференцију и да су све земље дошле са свешћу да је Уставни суд донео ту одлуку, то би исто била друга ситуација. Овако је настао утисак да смо ми "навукли" те земље, путем Уредбе Савезне владе, да су све оне дале свој пристанак и да смо мање од 24 часа пре одржавања Конференције, као кеца из рукава, извукли Савезни уставни суд. То би до те мере лоше деловало на наш међународни кредибилитет, да бисмо имали гори углед у свету него у време Милошевића, јер је он нашој земљи донео углед непоуздане земље, лажљиве земље, која једно прича, друго ради. То би био трагичан имиџ наше земље у свету за наредних неколико година.

СНП - неозбиљан партнер

Одлука је, значи, донета из политичких разлога, а не из емоција, страсти, освете?

- Знали смо да нема никаквих шанси да се од тренутка доношења наше одлуке и до почетка Донаторске конференције владе тих земаља састану и повећају износ донација. То није било могуће. Добро смо знали да ако изгубимо кредибилитет, да ће већина тих земаља да напусте Донаторску конференцију. И то би била бламажа за нашу земљу какву нисмо доживели у историји.

Друго, за нас Донаторска конференција није та прекретница. За нас је Париски клуб прекретница. Париским клубом и редукцијом старих дугова и репрограмирањем старих дугова - ми постајемо кредитно способни у међународним односима. Тек то нам даје шансе да дођу инвестиције и да се неке озбиљне паре сливају у нашу земљу.

Али је значајна?

- Значајна је као сигнал политичког кредибилитета.

После свега, после изручења Милошевића Хагу, политичка сцена у Југославији поново постаје немирна. Савезна влада је поднела оставку, у ДОС долази до извесног цепања...

- Позитивни ефекти су велики - то је престанак једне агоније. Негативни су заиста минимални. Помислимо шта би се десило да је Уставни суд дао последњу реч: агонија би настала у нашој земљи, у наредне две-три године све би то била једна ужасна слика. Ово друго данас изгледа као потпуно локализовано кризно жариште. Савезна влада данас није стабилнија, или нестабилнија него што је била пре десет дана, наши договори о Закону о сарадњи са Хашким судом су довели ту Владу на ивицу егзистенције. Питање је како наш део владе, на који начин, може да сарађује са људима који, по нашем мишљењу, нису прихватили државни интерес, него су партијски интерес ставили изнад тога. А све то приказали као неки морални интерес.

Да ли је могућа варијанта такозване Владе експерата, у којој би СНП остао?

- Могућа је слична Влада, где ће поново политичари из СНП бити у тој влади. Они су одбили експертску владу на самом почетку јер они су "највећи експерти". Они ће те своје кадрове послати у Београд, то ће бити само мало "префарбавање" исте фасаде. Ући ће, сигурно, са једним или два посланика Народна странка, јер је то нови коалициони партнер.

Да ли то значи да СНП није озбиљан политички партнер ДОС?

- СНП је политички партнер на основу броја посланика, а не на основу њихове стварне политичке снаге. Њихова главна политичка снага би се огледала у томе да они издејствују примену закона које сами доносе на територији на којој сами живе. Како може да буде политички јак неко ко тамо где живи, живи по законима које не доноси он, а тамо где доноси те законе други живе? Њихова снага је на основу броја посланика, на основу ситуације која је била у септембру. Концепцијски, програмски први тест њихове озбиљности је био тај да су рекли: "Ми смо за сарадњу са судом у Хагу као услов за нашу интеграцију у свет". На првом тесту те сарадње они су направили панику. Значи, они нису партнери великог формата. Али, то смо знали и пре тога и ту нема никакве љутње ни са наше, ни са њихове стране.

Избори заустављају реформе

Може ли председник државе, сада, у таквој ситуацији, да распише савезне изборе? Шта би они практично донели?

- Не би донели ништа. Донели би нешто под условом да Демократска партија социјалиста учествује на њима. А ако не учествују сумњам да би неко из Србије на њима учествовао. СНП би добио у Црној Гори, као странка која има мањину у Црној Гори, већину, ДОС би добио већину у Србији и све то не би решило кризу. То је једна од ретких ситуација у историји парламентаризма где избори не решавају кризу.

Тражи се и реконструкција републичке Владе. ДСС је формирао свој посланички клуб. Да ли то може да поткопа или сруши Владу, без обзира што ДСС није за партнерство са садашњом опозицијом?

- Републичка влада функционише у кризним условима, у једној ипак, финансијској блокади. У ових осам месеци нисмо могли да гарантујемо инвестиције, због нерегулисаних старих дугова. Ни једна међународна банка не гарантује инвестиције у нашу земљу, нити можемо као држава да узимамо кредите и на дуги рок да се задужујемо. Када се све дипломатске приче, пријатељи и посете ставе на страну, делујемо у условима који су били изолација још из Милошевићевог времена.

Ако ДСС жели више утицаја у Републичкој влади, онда то може имати на два начина: да даје неке конкретне законске предлоге и да тиме утиче на рад Владе. До сада се то није десило. Друга могућност је већег физичког присуства у Влади. То је оно о чему можемо да разговарамо.

Да ли би републички избори или обарање републичке Владе могли да носе далекосежне последице?

- То би значило заустављање реформи и склањање са главног колосека наше земље. Ја то упоређујем са Румунијом после Чаушескуа: Румунија је имала тај светски успон, отклањала је диктатуре, имала демократску владу, после седам-осам месеци је та влада пала и после тога је десет година била декаденција. Реформска влада изборима би била заустављена на свом путу, после само неколико месеци. Шест месеци само треба да се спроведу избори, да се конституише влада која би била коалициона и која би исто тако била састављена од шаренила. Страни инвеститори би рекли "стани". Ми смо сада успели, и овим потезом са Милошевићем и са неколико претходних потеза да покажемо да је ово земља у којој постоји одлучност, да смо земља у којој људи знају шта хоће, који рационално израчунају жртве и кажу: у реду, жртвоваћемо то да бисмо се квалификовали за следећу фазу међународних односа. Постепено нам то враћа озбиљност и углед који је важан због економских инвестиција.

ДОС без алтернативе

Може ли ДОС и даље да буде политичка гаранција сигурности за развој Србије, односа у Србији, па самим тим и у Југославији?

- ДОС је једина гаранција политичке стабилности јер је препознатљив у свету као реформска коалиција. Он је добио плебисцитарну подршку две трећине у нашој земљи, имамо две трећине мандата у Републичкој скупштини. Он, са становишта света, може да политички уради шта хоће. Свако таласање ту би било доказ политичке незрелости Србије у целини. Јер, ДОС је, тренутно, политички израз Србије. ДОС није израз неких политичких снага, па да имају у резерви неке друге политичке снаге. Изван ДОС не постоји ни једна озбиљна политичка снага. То је и наш проблем. Јер, ако нема алтернативе - одговорност је десет пута већа. Ако немате алтернативу и те грешке су погрешке земље у целини и доказ лошег стања земље у целини. Онда је колективна кривица. Квалитетом политике ДОС се процењује квалитет свих Срба.

Ви сте, упркос свему, оптимиста?

- Оптимиста. За мене су ово само етапе на једном тешком путу. Мени је било јасно да ћемо ову ситуацију имати сада, или на јесен, или на пролеће следеће године. Али, неће бити таква каква је до сада била. Мислим да смо одлучном акцијом санирали евентуалне дугорочне последице тога, мислим да смо показали да смо једна бескомпромисна реформска власт, која не цинцулира, која не тактизира. Први пут после десет година, или педесет година, имамо у Србији владу која не ради са закашњењем оно што мора да уради.

Нико није тражио изручење Милошевића у Хаг.

- Та примедба "нико га није тражио, а они су га послали", значи "они су слуге", је потпуно погрешна и погрешно виђење ствари. Ми смо то урадили као своју одлуку, предвиђајући развој догађаја. Први пут смо имали ствари под контролом. Први пут ми нисмо објекат на који свет врши притисак и "вади зуб по зуб". Први пут смо - партнери! И, то је промена у односу на Милошевића. Многи то нису схватили. Нису схватили да ако будемо радили оно што је радио Милошевић, ако реагујемо само на уцене - да ћемо завршити као Милошевић.

Хоће ли бити још изручења?

- Мислим да сада можемо у миру у наредних 2-3 месеца да направимо један концепт, да видимо да ли смо у стању да неким од тих људи судимо овде, или Хаг може да нам препусти нека суђења.

Најгоре је претицање

Да ли су могуће нове коалиције?

- Не видим их. Мислим да данас Србија стоји пред алтернативом: реформе уз одређену цену, цену и у животном стандарду, цену и у сарадњи са судом у Хагу, цену и у финансијској и другој дисциплини, цену која прати сваке промене. И, на другој страни, одустајање од реформи и враћање у једно стање инкубације, чекања, да се светски односи промене, да Белорусија и Ирак можда постану лидери света, а ми као њихови пријатељи прикључимо се њима и будемо успешни.

Најгоре је ако неко хоће и једно и друго. Најгоре је ако крене у претицање, па док претичете нити кочите, нити дајете гас. Онда се сударите. Нека се људи у Србији определе за једну или другу варијанту: или дајемо гас и идемо напред или кочимо. Данас има неких који коче, док други дају гас. То је убитачно за аутомобил да у исто време и дајете гас и кочите. Ми смо данас Влада која узбрдо иде са подигнутом ручном кочницом, а ви процените ко држи ту ручну кочницу. И, то неће моћи много дуго да траје а да не буде саопштено јавности, да се не каже: "Људи, реците нам шта хоћете". Ако хоћете назад - нема проблема, ми ћемо се склонити и лако ћете наћи неког ко ће вас возити назад. Ако желите напред - дајте нам могућност да водимо земљу унапред.

Без озбиљних разлика

До сада су се кризе у ДОС решавале тако што сте се договорили о реформама.

- Да, и био сам врло релаксиран кад сам чуо и мало другачији, дисонантнији Коштуничин тон у односу на одлуке Републичке Владе. У томе нисам видео никакве елементе кризе. Јер, суштински консензус око реформи је и до сада постојао. Било би опасно ако би ту дошло до пукотине. До сада није дошло.

Ни издвајање клуба ДСС није пукотина?

- Не, не. ДСС је на поновљене изборе, на великом броју локалних заједница, изашао под својим именом. ДСС на великом броју општина има свој посланички клуб и то није довело до распада ДОС. Значи, ДСС има потребу свог партијског профилисања и ја не видим ништа лоше у томе. То је странка која је пре септембра била перципирана као мала странка, која је у међувремену добила на значају и има потребу да се у јавности профилише као странка са новим идентитетом. И то је природно.

Не бих сада на сваки покушај ДСС да говори својим језиком одмах скочио и позивао на "хор". Нису они једини. И странка Веље Илића то покушава. И Чанак то покушава. Али то, ипак, остаје у неком пакету ДОС. Ту треба бити реалистичан и док не дође до фундаменталних разлика у концепцији развоја, не треба придавати велику пажњу разликама око дневних и политичких ствари.

Мртви суд

Доста је замерки упућено због тога што је срушена одлука Уставног суда, највеће правне институције.

- Само лицемери и циници могу да кажу да је савезни Устав погажен у ситуацији у којој једна федерална јединица четири године не признаје ни једну одлуку савезних институција. То је доказ колико је шизофреније у Србији, у Југославији. Тај Устав практично постоји као мртво слово на папиру. Чињеница је да га једна федерална јединица од две не поштује. Та држава функционише на политичким основама, не на правним основама и видећемо шта ће од ње бити у наредних неколико месеци.

(Извор: Вечерње новости; Аутор: Иван Ловрић)
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 13:24:05
Нисам најмоћнији човек у Србији
26. јул 2001.
Интервју др Зорана Ђинђића за недељник "Време"


"Моћ је увек подела привилегија и новца. У једном демократском друштву, релативно контролисаном, са јако много учесника прилично је тешко делити привилегије. Нема шансе да ви сада у Србији било који канал новца скренете на другу страну и усмерите некоме ко вам је онда у обавези, или да задржите за себе. Нико озбиљан ваљда не размишља о томе да ћу ја да наредим полицији да ухапси некога како бих демонстрирао своју моћ."

Српски премијер Зоран Ђинђић недавно је у интервјуу немачком "Шпиглу" оштро критиковао Запад и бриселску бирократију која се, по њему, не претрже претерано да Београду испоручи обећану помоћ. Називајући донаторску помоћ "фарсом", Ђинђић је уједно упозорио западне партнере како би његова влада могла да падне због немогућности да људима понуди бољи живот. А онда би, тврдио је прилично драматично српски премијер у "Шпиглу", тај исти Запад могао да дође у ситуацију да прву рату помоћи шаље влади неког радикалског вође. Ђинђић се још пожалио и на "скептичан став" председника СРЈ Војислава Коштунице према Западу и "његово стално упозоравање да обећане паре неће стићи".

Реакције на овај интервју биле су прилично различите. Неки су га овде прочитали и као Ђинђићеву поруку Западу да он у Србији "нема алтернативу" и да им је неупоредиво боље да снажније заиграју на њега док не буде касно. А касно би, уколико изостане финансијска помоћ, могло да буде већ у септембру ако по Србији крену социјални немири. Првобитно, када је Влада подносила извештај о првих сто дана рада, септембар је био помињан као месец када привреда почиње да ради, када се отварају прва радна места, када се осећа долазак страног капитала, учинак првих инвестиција.

Разговор за "Време" са Зораном Ђинђићем зато и почиње питањем - не помера ли се то рок најављених промена у привреди за још неколико месеци, или чак на неодређено време?

"Управо сам добио извештај да смо у јуну имали сто одсто пуњење буџета, што значи да то прилично добро иде", каже Ђинђић. "Али у јулу морамо да платимо пшеницу и ремонте електрана, што чисти све вишкове из буџета и односи седам-осам милијарди динара. Раније пшеница никада није откупљивана из реалних извора, увек је за ту сврху штампан новац што је водило ка инфлацији и монетарној нестабилности. У јулу и августу имаћемо, дакле, буџетску кризу због ових издатака и то је увек тако у току лета. Све то не значи да су моје раније пројекције о оживљавању економије кориговане. Постоји, међутим, један елемент у области макроекономије који помало забрињава, а то је светска економска рецесија и опасност да она психолошки делује на земље које су се обавезале да нам дају одређене донације."

"Моје обраћање у ‘Шпиглу’ било је заправо обраћање њиховом јавном мњењу, не нашем. Тај интервју је требало да мобилише јавно мњење тих земаља да изврши притисак на своје владе да остану при тајмингу који су утврдили. У Немачкој су догодине избори, у Француској следе председнички избори, обе земље имају проблем са незапосленима и државним дуговима и постоји опасност да кажу - добро, хајде да мало успоримо, транзиција у Србији ће ионако трајати бар десет година. То би за нас било веома лоше."

"Време": Јесу ли до Вас дошле неке стране реакције на ту критику Запада? Овде је било примедби да сте мало недипломатски преценили себе, љутећи се на оне које ионако морате да молите за помоћ.

Ђинђић: Не, ја сам то проценио, чак се и договорио са неким нашим пријатељима у тим владама који су ми саветовали да изаберем тако драматичан тон. Намера је била да се драматизује питање финансијске подршке Србији. Генерално да се драматизује и да сви који учествују у томе схвате да имамо инсајдерске информације, да знамо шта ради њихова администрација. Да имамо довољан број пријатеља који нам кажу како је која земља гласала на затвореним састанцима и да постану свесни тога да морају и да ураде оно што причају јавно, јер ћемо се у противном обратити њиховом јавном мњењу и рећи - једно причају друго раде. Сматрам да ће све то имати позитиван ефекат утолико што ће оно што је обећано, заиста у том износу и темпу и да стигне до Србије.

Тај интервју је тумачен на различите начине. Било је оних који су помислили - пропаде реформа, јер нема пара. Било је и размишљања како Ђинђић сада маневрише јер види да су очекивања од стране помоћи исувише велика и жели да их таквим изјавама мало охлади.

То су секундарни ефекти. Нисам знао да ће такав ефекат бити постигнут овде, али сам знао да ће одјека бити на Западу. Новине које су то објавиле су једне од најутицајних у Европи. Две су иначе поруке које морамо да схватимо. Пре свега да донаторска помоћ није кеш који неко донесе у кеси и онда ми то носимо у Крагујевац, Бор, Шабац и делимо радницима за плате, већ је тај новац везан за пројекте који почињу да се остварују у инфраструктури, саобраћају, електропривреди... Тако да људи морају да спусте своја очекивања, поготово ако се надају да ће штрајковима да уцене Владу да им да те паре за плате. Таква нада је врло погрешна. Није штрајк врста посла који треба да буде наплаћиван и то се неће догодити.

Такође је важно да људи који раде у савезном и републичком спољнополитичком сервису морају да схвате како све то још није врабац у руци. Него да је то једна свакодневна битка са бриселском бирократијом и бирократијом тих земаља. Мени је Бодо Хомбах, на пример, испричао да је Порторико после земљотреса пре неколико година добио од Европске комисије одобрену помоћ од милијарду евра. До данас ниједан евро није отишао тамо. Та помоћ је одобрена, она фигурира негде и стићи ће једнога дана, али четири године је прошло.

У Порторику немају структуре за прављење притиска, нико не зове телефоном, нико не лобира и тај новац фиктивно лежи негде на неком ранжирном колосеку, а заправо се користи за друге потребе. Морамо да се прилагодимо структури ЕУ-а која је веома трома, вавилонска, и моје упозорење и нашим министрима је - зови сваког дана и питај шта је са парама. Нема везе што они кажу у реду је - питај да ли су те паре данас за милиметар ближе нама.

Сигурно сте после свог интервјуа "Шпиглу" чули и коментар који гласи отприлике овако - шта сада Ђинђић хоће, рачунао је да ће испоручивањем Милошевића Хагу постати миљеник Запада, али није рачунао да такав потез нема неку дугорочну вредност?

То је потпуно неразумевање ствари. Изручење Милошевића је била цена за нашу неактивност по том питању у претходних шест месеци. Ми тиме не добијамо никакву награду, само спречавамо санкције. Да смо у фебруару или марту решили законом проблем сарадње са Трибуналом, да је у земљи у мају или јуну почело неко суђење по питању ратних злочина, Милошевић не би данас био у Хагу.

Постојао је неки прећутни консензус да је он појединац који је за нас важан и не би било никаквих условљавања у том смислу. Пошто смо закаснили, дошли смо у ситуацију да је наш кредибилитет био генерално доведен у питање. Није то била никаква трговина "Милошевић за паре", него "Милошевић за кредибилитет". Да нисмо у јуну имали кризу са савезном владом око питања закона о сарадњи са Хагом, Донаторска конференција би такође успела. Али пошто смо имали ту кризу, да није било овог потеза, Донаторска конференција би пропала и на томе би се показало да смо земља која не заслужује поверење. То био био крај не реформи, већ слике Србије створене у свету после 5. октобра. Губитак би био такав да ниједна појединачна судбина то не заслужује.

Да сам на Милошевићевом месту, лично бих рекао - идем у Хаг ако је толико тога на коцки. Нисам крив, нема везе, знаће се да сам то урадио за своју земљу. И нико сада не каже зашто Милошевић нема три чисте да преузме тако нешто на себе иако је био председник те државе, него сви кажу зашто је Ђинђић то урадио. Ако су судбина нације и лична судбина на тасу, природно је да тај чија је лична судбина у питању преузме на себе терет у име нације. Није ваљда да нација треба да објашњава зашто је она важнија него појединац.

Страхујете ли заиста да би у септембру уместо привреде могле да оживе улице, да избију социјални немири?

Може се десити да и поред побољшања реалне економске динамике људи помисле како се притиском са улице може да издејствује нешто више. Тим пре што више није ризично демонстрирати. Све друго је теже. Теже је у својој фирми организовати нешто и борити се за побољшање управљања фирмом, лакше је тражити од Владе нешто. Реално се може десити да се откачи та социјална кочница и да људи кажу - хајде мало да пробамо, ништа не кошта. То би било веома лоше јер би генерални имиџ наше земље у пословном смислу јако опао. Нико неће да инвестира тамо где постоје радикални синдикати и где радници могу да оспоре свачија права и имовину. Цео свет је потенцијално тржиште новца и ако неко може да инвестира у Пољску, Кину или Либан, зашто би инвестирао овде ако постоје такви проблеми.

Што се тиче реалне економске динамике, она неће бити толико јака да би људи били задовољни. Ако све и иде по плану, плате наравно неће брзо доћи на жељени ниво. Може се очекивати неких десет одсто повећања. У односу на опште безнађе, десет одсто повећања животног стандарда није много приметно.

Критикујући Запад за спорост у слању помоћи Ви сте покушали и да их уплашите причом како би социјалисти и радикали могли да се ставе на чело тог социјалног бунта. Мислите ли озбиљно да неко ко, по свим истраживањима, има мање од десет одсто народне подршке, заиста може да се стави на чело социјалног бунта?

Више сам мислио на идеју национал-социјализма. Не на конкретне носиоце тога. Ови постојећи социјалисти и радикали више никада неће доћи у прилику да раде оно што су радили последњих десет година. Али, у сиромашним земљама идеје националног ината у односу на богати свет, као и идеја социјалног радикализма у односу на богатство других, увек су прилично живе. На ту демагогију је лако запалити народ.

Овде већ има много људи који кажу - све је исто само њега нема.

То је један нихилизам. Како је исто, ако су те пре годину дана хапсили када си носио мајицу, кад су те млатили пендрецима, кад су те шутирали и када су могли да те ујутро нађу мртвог крај контејнера. То је нихилизам који разједа морал друштва. Пре годину дана је и на пегли било прича о терористима, непријатељима, заверама, данас можеш да бираш шта ћеш да слушаш и гледаш. Да ли је то исто. Постоји једна димензија интелектуалног нихилизма који је као траг кочења остао иза Милошевићевог времена, што постепено трује нашу земљу и убија у људима вољу да виде оно што је позитивно.

Ваши министри су прошле недеље били у Застави и утисак је да су били помало неприпремљени за оно што их је тамо чекало. После тога се учинило да се ваша влада креће по терену на коме је неупоредиво више мина и живог блата него што се дâ наслутити на основу умирујућих осмеха које сте до сада ширили?

Имам мапу свих критичних тачака у Србији и то није минско поље већ тепих. Не може да се направи ниједан корак а да се не наиђе на нешто што је труло. Што се Крагујевца тиче, то је по мени био више проблем полиције. Концепцијски, министарска екипа није била неприпремљена. Они се већ шест месеци баве Заставом и имали су на ту тему низ састанака. Скандал је направила група криминалаца који немају везе са Заставом, који су тамо некада радили. Њихов је мотив био да се направи политичка криза, па да се иде на нове изборе, с надом да ће мртвац да оживи. Вратиће се Милошевић и Шешељ поново. То је полиција морала да зна.

Сваки сусрет са социјално угроженим радницима јесте безбедносни ризик у свакој земљи. Рекао сам министру Михајловићу да направи озбиљну анализу и види да ли је његова служба у стању да радницима, послодавцима и министрима обезбеди нормалну ситуацију за разговор о тешким питањима. Или ће они бити таоци екстремних малих група где сваких пет битанги може да дође и пребије министра и да после три дана новине буду пуне прича како су то синдикалисти.

До сада сте неколико пута одбијали захтеве о озбиљној реконструкцији српске владе. Из ДСС-а су управо поручили да козметичке промене Владе не долазе у обзир јер она, по њиховом мишљењу, није у стању да се носи са наслеђем прошлости.

Ова критика је чиста демагогија. Нисам у ових шест месеци ниједног тренутка добио ниједан законски или било какав предлог изван Владе. Нисам добио, осим два-три појединачна случаја која су испала нетачна, ниједну конкретну критику. Била је критика на Батића да је изручио Стакића. Није имао везе са тим.

Овога пута помињу се, међутим, и понашања људи из владе која су на ивици корупционашког и криминалног.

Данас смо о томе расправљали на колегијуму Владе. Закључили смо да ако неко зна за корупцију а не пријави је, такође чини кривично дело. Ако они знају за било шта што је злоупотреба положаја, дужни су да то одмах пријаве надлежним органима, а не да се служе неким питијским језиком - има неких, не знамо којих, рећи ћемо једнога дана. То спада у арсенал благог тровања политичке сцене. У недостатку идеја и иницијатива прибегава се тврдњама како нешто није довољно добро, брзо, радикално.

Колико далеко сте спремни да идете у реконструкцији Владе?

Ако постоје јасне алтернативе, и концепцијске и персоналне, и ако оценимо да је то боље, врло сам отворен за све то. Али говорим да концепцијских разлика до сада није било. Ако говоримо о персоналним, волео бих да било ко од новинара који се стручно бави областима које Влада покрива, наведе нека боља решења. Можда би се у два три случаја и могло наћи неко мало бољи. Али нема персоналних алтернатива истакнутих тако да се каже - логично би било да тај и тај буде министар за финансије, економију или нешто треће. Ако нема јасних концепцијских и персоналних алтернатива, онда прича о реконструкцији постаје празна демагогија.

Ако између та два става, да је неопходна темељна реконструкција Владе и оног да је то демагогија, не дође до приближавања, да ли је излаз једино у новим изборима.

Не верујем, јер и у ДСС-у кажу да ће они да прихвате детаљну анализу као меродавну. Следећи корак који планирам је да сва министарства направе детаљан извештај о свом раду, да све странке ДОС-а направе своје примедбе на рад Владе, да се то састави и да онда сваки министар добије два сата са ДОС-ом и одговара на те примедбе. Ако неко има начелне примедбе и каже - ја бих да променим петорицу, али нећу да кажем кога и шта - то би било неозбиљно. Истовремено, јасно је да образложене примедбе ако имају један ниво, неминовно воде ка персоналним променама.

У интервјуима често упозоравате како у Србији не би смело поново да дође до борбе за власт јер би то значило и крај реформи. Вама истовремено често приговарају да тако нешто говорите пошто сте претходно инсталирали своје људе око свих центара моћи.

Моје је питање - а шта је моћ у Србији. Моћ је увек подела привилегија и новца. У једном демократском друштву, релативно контролисаном, са јако много учесника прилично је тешко делити привилегије. ДОС до те мере контролише кадровску политику да не можете да поставите ни наставника у некој школи у Лесковцу, а да то не иде на кадровску комисију ДОС-а.

Лично, нисам никога поставио ни у једно предузеће, ни у једну институцију. Имао сам само један предлог, а то је директор Фонда за здравство. Друга могућност за моћ је новац. У Србији је то данас јако контролисано. Нема шансе да ви сада у Србији било који канал новца скренете на другу страну и усмерите некоме ко вам је онда у обавези, или да задржите за себе. И треће, моћ је потенцијал да користите силу. Нико озбиљан ваљда не размишља о томе да ћу ја да наредим полицији да ухапси некога како бих демонстрирао своју моћ.

У Србији заправо нема моћи, то је једна празна прича људи који шире маглу и кажу - Ђинђић је најмоћнији човек у Србији, он управља свим и свачим. Не управљам ни предузећима, ни банкама, нити министарствима. Ђелић, Обрен Јоксимовић, Гашо Кнежевић, Душан Михајловић, Батић - сви су они аутономни у послу који обављају и нема никаквих интервенција с моје стране. Моја једина моћ је координација свега тога.

Како ће изгледати разговори о будућности савезне државе. Колико је Србија још у стању да чека?

Врло кратко. Србија није у стању да чека по мом мишљењу до јануара, фебруара, то питање мора да буде решено. Моја је идеја била да рок буде до првог јануара. Добро је да се у Црној Гори организује референдум и да се народ коначно изјасни шта хоће. Србија може да се уклопи у било коју опцију коју изабере становништво Црне Горе, али то мора да буде брзо јер је то отворена тема која нас кочи. Боље је било какво решење, него продужавање садашње агоније. То јесте реална агонија коју плаћају грађани Србије. Плаћају је и буквално, јер плаћају две владе, и што је та друга влада скупља четири пута по човеку него ова влада, а да при том за Србију не обавља готово никакав посао. Она је некакав чардак ни на небу, ни на земљи. Чардак у који улажемо више него у своју властиту кућу која је на земљи.

Колико будућност те савезне државе зависи и од става међународне заједнице. Професор Жарко Пуховски тврди да су данас амерички амбасадори у овом делу света постали комесари као што су некада били руски. Он помиње америчког амбасадора у СРЈ, господина Монтгомерија за кога каже да је својевремено у Бугарској помогао да социјалисти оду са власти, да је затим у Хрватској помогао победу социјалдемократије, и да би сутра могао можда да убеди и Ђукановића да се не осамостаљује.

Ограничене су могућности таквог утицаја. Они до извесног степена имају утицај као земља која је на светском нивоу важна и за чију се подршку вреди потрудити. То је тако у свакој животној ситуацији. Ако имате некога ко је врло утицајан, онда се нећете качити с њим без потребе, него ћете покушати да освојите његове симпатије. Али то има своје лимите. У случају Мила Ђукановића, то је очигледно. Они су њему давно сугерисали да се договори са Београдом, што је он игнорисао. Сугерисали су му и да изађе на септембарске изборе прошле године, што је он такође одбио. И опет је остао њихов партнер, и опет када амерички конгрес додељује паре, додељује их несразмерно и Црној Гори.

Јесу ли Американци играли комесарску улогу приликом испоручивања Милошевића Хагу?

Нису ни знали. Они су само условили своје учешће на Донаторској конференцији нашим прихватањем обавезе да ћемо сарађивати, али у смислу да ће неко да буде послат у Хаг. Тражили су врло јасно преузимање обавезе у том смислу - конкретну сарадњу са Хагом до краја јуна. То је било све. И да Уставни суд није оспорио Уредбу, вероватно би се и сада отезало са изручењем, позивало на правне лекове, тражило изузимање судија. Уставни суд је затворио практично читав тај пут. Тог тренутка кренула је динамика коју нико у свету није очекивао. Из Вашингтона су звали да питају какве су то дезинформације око Милошевића, а ми смо им рекли да је он већ у Хагу.

Како ће по Вама убудуће изгледати сарадња са Хагом. Ви сте у једном тренутку тврдили како они сада имају доста посла око Милошевића и како Београд не мора више да жури. Званичници овог Суда, међутим, упорно понављају - дај одмах, дај све који су на листи.

Не знам да ли одмах, у кратком временском року. Имамо укупно 15 људи на листи за Хаг. Имамо и два стратешка циља. Први је да се читава листа ту заврши и други је да део тога преузму наши судови, ако је то могуће и ако се суд у Хагу сагласи. То ће морати да учине све земље у региону. Следећи су Албанци са Косова који ће морати да се суоче с тим да ће неки од њихових лидера стићи на оптуженичку клупу. То је нека реалност и није могуће да се сви ови ратови заврше, а да после тога не следи тај непријатни део.
...
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 13:24:26
...
Ми у ДОС-у имамо неко време, не предуго, да разрадимо концепцију сарадње са Хагом. Можемо да им кажемо како то што имају Милошевића значи да имају 50 одсто онога што су тражили. Не би било добро да из Хага сада натежу лук толико да нас приморају да кажемо да тако више нећемо да сарађујемо. Суд сада има неупоредиво мању међународну подршку за даљи притисак на нас него у време када је Милошевић био овде. Две трећине земаља на свету сматра да је наш посао са Хагом завршен. Наравно, не желимо са Трибуналом да улазимо у било какве сукобе, али не желимо ни да Србија буде нека самоуслуга у коју неко уђе и каже - дајте ми једног одавде, једног оданде. Слањем Милошевића у Хаг довели смо себе у ситуацију да равноправно учествујемо у креирању концепције сарадње.

Пошто сте Милошевића на Видовдан послали у Хаг, део свештенства је реаговао тако што Вам је поручио да сте се "исписали из историје". Ви сте убрзо после тога отишли до Патријаршије и договорили се око увођења веронауке у школе. Је ли то било грађење "цркве покајнице"?

Отишао сам на позив патријарха. Тај састанак је био раније заказан и тема је била веронаука. О увођењу веронауке у школе се на нивоу експертских група расправља већ месецима. Једног тренутка је настао застој па ме је партријарх позвао с молбом да се тај посао убрза јер су они са своје стране учинили све што је било неопходно. Што се мене тиче, Уставни суд је изабрао да Милошевић оде у Хаг на Видовдан. Да они нису тог дана оспорили уредбу, ни ми не бисмо тог дана донели нашу одлуку. Да смо донели одлуку, а све то учинили на неки други дан, имали бисмо пред затвором кампере, чуваре затвора, бар 500 људи који би тамо чучали и били светско чудо. И као са хапшењем Милошевића, то би био доказ неспособности ове државе да води своју политику. Управо они који подржавају Милошевића одлучили су да се то деси баш тог дана и на такав начин.

Што се мене лично тиче, Милошевић је и данас могао да буде у Централном затвору, а ми бисмо са Хагом имали нормалан однос. Неки други људи би били у Хагу и то би ишло неким нормалним током. Ако говоримо о цркви, залажем се да она добије своје место у друштву. Немам никакав комплекс када је у питању вера. Најуспешније државе на свету дубоко су религиозне. Америка је успела да се очува под тешким околностима два века уз религиозност у свакодневном животу, и ако ми неко каже да то није демократски нека погледа шта се ради у црквама у САД у недељу, за празнике, када породице иду у цркве. Не видим ништа лоше у томе да моје дете у школи има веронауку. Моја деца радо иду у цркву, не зато што их ја усмеравам.

То што ме је један владика "исписао из историје" не схватам озбиљно. У дугогодишњој изолацији цркве од друштва помало су и појединци из цркве изгубили осећај за реалност. Нисам ја послао у Хаг Милошевићеву главу. Он је отишао у хотел у Хагу. Он није Карађорђе који је подигао српски народ на устанак за слободу већ човек који је упропастио животе милиона људи. Тумачити то као да је он жртвован и да је неком султану послата његова глава потпуно је погрешно. Био је у затвору овде, сада је у затвору тамо. Разлика за њега је само то што је овде био у затвору нижег стандарда. Можда тај владика мисли да је Милошевића требало пустити из затвора и амнестирати за злочине. За мене је то усамљено мишљење у цркви и ја због своје одлуке нисам имао проблема са осталим владикама.

Екстрапрофит

Утисак је да посао око опорезивања екстрапрофита иде веома хаотично. Прво неко направи списак оних који би требало да плате порез, онда неко направи спот, па нам на крају новобогаташи тврде како смо преживели све ове године захваљујући њима. Све се ради некако од ока, па кога ухвате...

Нажалост, од тога је опет непотребно направљен спектакл. Моја пројекција је била да се једном кампањом изгура тај закон и да касније професионалци обаве посао и да се о томе више не прича. Да се на крају каже - скупљено је по закону толико, опорезовани су сви они који су стекли добит. Овако је сада од свега направљена комедија. Ту се појављује гувернер Народне банке који онако механички излиста списак свих предузећа која су добила новац из примарне емисије. Од тих предузећа две трећине су користиле новац да купе социјални мир, што је било легално у том тренутку.

Из служби Владе Србије ниједна конфузна и контроверзна изјава о томе није стигла већ смо настојали да се на том закону одговорно ради. Не да се он спроводи као хајка него као наплата дела екстрапрофита. Циљ није нови комунистички покрет који јури свакога ко има златан сат. Циљ је новац који ће се скупити, а не кампања која ће се водити. Изгласавањем закона улога јавности у тој теми је завршена и треба да уступи место контроли спровођења закона.

Шкода-Застава

У Шкоди по запосленом раднику произведу сто аутомобила годишње. То значи да би Застави ако планира да производи 400.000 аутомобила, што никада није, било потребно 4.000 радника. Сваки продат Шкодин аутомобил доноси фирми профит од 2,5 одсто. Чешка је у транзицији отишла много даље од нас, Шкода има иза себе јаку страну компанију (Фолксваген) која је тамо уложила паре, знају се норме, продуктивност, цене, зараде.

И хајде да видимо где је ту Застава. Њих 18.000 хтело би да ради у производњи аутомобила, што значи да би требало произвести 1,8 милиона аутомобила годишње. Ко ће то да купи, са којом технологијом? Рекао сам министру Влаховићу када је дошао и питао шта да радимо - или ће у Застави прихватити концепт владе, или ће бити сви деоничари. Значи, фабрика постаје власништво 18 хиљада људи, свако ће добити своје деонице и нека раде с тим шта хоће. Нека их продају, нека направе Ролс-Ројс, али нека не долазе пред владу. Они ће за нас бити приватна фирма чији власници могу да раде шта желе. Али нећемо се враћати у виртуелну реалност Титовог и Милошевићевог система, да узимамо кредите и гомиламо дугове за наредне генерације. А радницима дајемо плате да седе и читају новине или окопавају своје баштице. То не може. То време је прошло.

(Извор: Време; Аутор: Ненад Љ. Стефановић)
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 13:26:04
Критике владе празне приче
04. август 2001.
Интервју др Зорана Ђинђића за "Блиц"


"Иницијатива да се Србима на Косову и Метохији да аутономија подразумева стварање два правна система - једног за Албанце а другог за Србе, што је било предвиђено и у Рамбујеу. То значи да би институције српског становништва у покрајини биле заокружене" - рекао је за "Блиц" Зоран Ђинђић, председник Владе Србије и лидер Демократске странке, објашњавајући своју иницијативу за српску аутономију на Космету.

- Судство, школство, полиција и здравство били би повезани са републичким системом. Српке институције би, на нивоу покрајине, координирале са институцијама које има албански део становништва, али не би биле међусобно прожете. То решење је по угледу на оно што имају Хрвати у Федерацији БиХ. Српске институције биле би базиране на територијалном принципу општина. То је једини начин да се обезбеди какав такав мултиетнички живот на Косову, али не тако што би се две националне заједнице прожимале, већ тако што би коегзистирале једна поред друге. То је и једини начин да Срби који живе у покрајини тамо и остану и да се они који су расељени врате на Косово. Онај ко хоће мултиетничко Косово прихватиће ову иницијативу.

Да ли је ова иницијатива садржана у и Платформи коју су усвојиле Републичка и Савезна влада СРЈ пре два дана?

- Није. Ово што сам навео је циљ наше земље, а план који је усвојен је пут да се до тог циља дође. Бојазан је да је тај пут веома дуг, а да имамо мало времена. Морамо убрзаним поступком да од најважнијих земаља у свету добијемо подршку за овај циљ. После избора у новембру, Косово ће имати јединствене институције и потребна је само једна политичка одлука која ће рећи - у северну Митровицу иде легална косовска полиција у којој ће бити 99 одсто Албанаца, и то ће бити крај. До тада морамо имати чврсте гаранције да се то неће десити. Због тога сам изашао у јавност са иницијативом да се Србима да аутономија и пре него што је постигнут званичан договор у ДОС. Мој осећај је да нам време измиче и да не смемо чекати.

Тим који су формирале Савезна и Републичка влада радиће на учвршћивању позиције Срба на Косову и Метохији, што води гарантовању њихових права. Кад је рађен Уставни оквир за Космет, ми смо тражили да се у њега укључе колективна права Срба, али то није прихваћено. Мислим да је наша држава премало учинила кад је реч о проблемима у покрајини и да смо пропустили прилику да, кад је рађен тај документ, проблем подигнемо на интернационални ниво. Олако смо допустили да Хекеруп буде креатор тог документа који је добио верификацију УН и других релевантних међународних институција.

Међународна заједница не показује вољу да изађе у сусрет нашим захтевима.

- На нама је да се боримо, и онолико колико се боримо толико ћемо успети. Ми као земља имамо подршку најзначајнијих земаља. Та подршка је, међутим, празно слово на папиру ако се не изражава у политичкој и економској подршци. Економски садржај се испуњава, а што се тиче политиче подршке, Косово је тест за међународну заједницу. Нисам песимиста у том погледу, више сам неспокојан по питању способности нашег народа да се организује и буде чврст у својим захтевима - да се међу расељенима направи организација која би вршила притисак на повратак, да се Срби у покрајини уједине и договоре о заједничком ставу, да овде створимо фондове како би се доле људима направиле куће и обезбедио посао...

Влада је поставила услове који треба да буду испуњени да би позвала Србе да учествују на новембарским изборима. Пошто се на испуњавању тих услова ништа није урадило, какав ће став заузети држава?

- У овом моменту слаби су, готово никакви изгледи, за учешће Срба на новембарским изборима. До избора има доста времена, важно је да се Срби региструју, што би омогућило да извршимо додатни притисак и инсистирамо на испуњавању услова. Битно је да се припремамо за изборе као да ћемо на њима учествовати и да то једног тренутка буде наш адут у дијалогу са међународном заједницом.

Шта ће Влада Србије учинити да се коначно расветли судбина несталих и киднапованих лица на Косову и да ли намеравате да поново тражите сусрет са Хашимом Тачијем?

- Иако смо уложили огроман напор на расветљавању судбине несталих и киднапованих грађана, никакве резултате немамо. Али имам план да на нижим нивоима структура албанске власти покушам да нађем решење. Већ сам ступио у контакт са неким људима који би могли да нам обезбеде да дође до помака по овом питању. Подршку у овом послу може да нам пружи Влада Албаније, која има и утицај и информације у вези са овим случајем.

Међународна заједница, на челу са Хекерупом, ствара бирократску атмосферу. Њихов приоритет је да немају проблеме. Нестали Срби, очигледно, нису њихов проблем. За њих је проблем ако неко нападне њиховог војника или ако непријатним поводом доспеју на насловне странице новина у њиховој земљи. Да би то избегли, они се додворавају Албанцима, они су, заправо, њихови таоци. Међународни представници су на Косово дошли са идејом да су Албанци један мали потлачени народ који ће их дочекати са цвећем и сузама, а упали су у осињак из којег не знају да изађу и понашају се на најгори начин - као саучесници албанске стране. Рођаци отетих људи причали су ми да су представници међународне заједнице у више наврата били присутни кад су Албанци неког киднаповали, али ништа нису учинили да то спрече.

Најавили сте да приликом реконструкције Владе Србије неће бити драстичних измена, али с обзиром на критике рада Владе са више страна, изгледа да су радикални резови неизбежни.

- То су празне приче. Јако је неозбиљно кад неко тражи да се, на пример, смени трећина министара, а при том не наведе ниједно име. Страшно је то кад се неко клања на све четири стране света и гледа да се ником не замери, кад хоће да задовољи ту нихилистичку потребу и да критикује, али никог конкретно, да му се тај не би јавио и рекао "извини, да ли ти уопште знаш шта ја радим и то што има проблема у друштву да ли је то због тога што ја лоше радим или што ти проблеми 50 година нису решавани".

У последња два месеца свакодневно се критикује Влада Србије, али буквално ни о једном једином министарству нисам чуо ништа конкретно. Кад бих ја почео да критикујем рад Владе, било би то горе него што је критикују сви ови критичари заједно. Шокиран сам површношћу са којом људи приступају критици рада Владе, поготово сада кад су све информације доступне и кад свако може да се обавести о свим детаљима који га занимају.

На делу је интелектуална лењост, људи неће да уђу у суштину проблема. Кад би то урадили видели би да, наравно, има и пропуста, али и много напора и резултата. Све њихове критике своде се на "све је исто, само Милошевића нема", значи, радио не радио, свет је против тебе. Људи причају свашта, не знају надлежности поједних институција, нити их оне интересују, па су у стању да кажу "ето, Зоран Ђинђић није променио, на пример, патријарха, а ја сам незадовољан јер патријарх жели да се уведе веронаука у школе".

Реконструкције Владе пре септембра сигурно неће бити јер је потребно бар десетак дана да свако министарство направи анализу рада, затим десетак дана да странке на основу тога направе неке своје анализе, и онда је потребно време да се све то продискутује. Не избегавам то, одувек сам био за промене свега што не води напретку. Владу не видим као нешто своје - ни лично, ни страначко.

Војвођанске странке све чешће и агресивније захтевају да се поведе расправа о аутономији покрајине.

- Волео бих, кад би само могли, да изађемо у Војводини на изборе, па би видели колико би гласова странке добиле, а треба да се види и колико су добијале на претходним изборима. Двема-трима странкама се повлађује тиме што се називају војвођанским странкама, јер и ДС у Војводини је војвођанска странка и има више присталица од тих странака. И ДСС и друге странке у Војводини су војвођанске странке. Странке које имају централе у Београду, имају три четвртине гласова у Војводини. С којим правом те локалне странке мисле да представљају Војводину више од оних које имају централе у Београду?

Ми смо, иначе, за аутономију и залажемо се за делегирање надлежности, али аутономија подразумева много претходних операција и корака, а најважније је успостављање механизама контроле власти, јер децентрализовање без контроле води мултипликацији централизовања.

Политички лидери из Војводине непотребно драматизују ствари. На претпоследњој седници ДОС договорили смо се да се, одмах након расправе о савезној држави, разговара о Војводини, и ту није било никаквих проблема. Међутим, пет дана после тога, лидери из Војводине су се нашли и поставили ултиматум да треба разговарати до 3. августа. Е, само због тог њиховог ултиматума то неће бити ових дана него иза 20. августа, пошто нико не може да поставља ултиматуме. Нико никога не може да уцењује. Поједини људи, из превелике жеље да се саморекламирају, онемогућавају постизање циљева.

Можда би ванредни избори допринели да се проблеми о којима говоримо разреше.

- Ванредни избори би само додатно закували целу ствар и они би значили отварање Пандорине кутије. Не види се нека нова снага која би на тим изборима победила. Они би само мало кориговали постојеће стање, сви проблеми би остали, странке које на овој или оној страни имају дисонантне захтеве остале би с овим или оним процентом, ми бисмо изгубили шест месеци у кампањи, после би се поново стварале коалиције. За то време ми бисмо били искључени из комбинација на међународном нивоу и то би земљу искључило са траке на којој има шансу да убрзано иде напред.

Значи ли то да ће се и председнички избори у Србији одржати у регуларном року?

- Уставно је веома тешко сменити председника и ми смо на самом почетку оценили да би то био јако компликован посао и да је најбоље да за сада у то не улазимо.

Кад ће почети да се примењује Закон о једнократном порезу на екстрапрофит?

- До 8. августа је рок да се неки сами пријаве, после тога почеће примена Закона.

Да ли је тачно да неки бизнисмени врше притисак да одустанете од примене Закона.

- То су најобичније глупости. Неки људи мисле да је све дозвољено у интересу личног маркетинга и сејања јефтине демагогије. И пошто данас у Србији постоји, с правом, огорчење на оне који су се обогатили на нашој несрећи, неки људи причају како би то они све вратили народу. Као што је некада на сцени била национална демагогија, тако је данас социјална. Неки су, најпре, враћали људима милијарде са рачуна у иностранству, па ниједан динар није враћен, али јесу потрошене паре у путовањима државним авионима по Кипру, Швајцарској, Енглеској... Сад се прича о осам милијарди марака пореске основице за коју се каже ако не буде наплаћена, онда мора да се неко с неким нагодио. Опет, имамо неке друге који тврде да је Закон о екстрапрофиту потпуно неспроводив и који се том закону подсмевају како би дискредитовали Владу.

Мислите на савезног министра финансија Јована Ранковића?

- Закон је врло спроводив и врло логичан, само га треба читати на прави начин. Он каже: "Она предузећа која су користила повлашћени положај да би стекла екстрапрофит биће једнократно опорезована". Они који кажу да би такве слали у затвор уопште не разумеју суштину донетог закона. Људи који су прекршили закон нису предмет овог закона о екстрадобити. Овај закон је донет због тога што су постојали општи нерегуларни услови за пословање који су допринели да појединци, на основу свог привилегованог положаја, новац до ког су долазили изнесу из државног система и претворе у лично богатство. То треба да буде опорезовано. Не могу се опорезовати сви који су пословали по том систему, али постоји пар хиљада изузетака који су користећи свој привилеговани положај новац претварали у приватно богатство и тако стекли екстрапрофит. Овде се ради о привилегијама, а не о криминалу. Ти људи нису криминалци и за њима не треба расписати потернице, они су стекли екстрапрофит и треба да плате екстрапорез.

Неспоразуми у вези са постављењем главног и одговорног уредника информативног програма РТС створили су утисак да ДС и ДСС постављају кадрове по кључу.

- То није истина. Директор РТС Александар Црквењаков није кадар ДС, ми нисмо имали ништа против његовог именовања, као што се нисмо противили ни именовању Гордане Суше за главног и одговорног уредника Информативног програма. ДСС је у једном тренутку рекао да то није добро решење. Црквењаков је био код мене да пита шта да ради, ја сам рекао да је телевизија јавна установа и да би било јако лоше да постане предмет натезања. Требало би имати релативну сагласност о личностима које раде на телевизији. Немам никакав интерес да се мешам у то. Сви који су се јавили на конкурс за мене су прихватљиви ако задовољавају професионалне услове.

Закочити са ценама

- Поскупљења су, заиста, превршила меру и мислим да већи део поскупљења није оправдан. Ту мислим на лекове и неке производе широке потрошње, мало треба закочити и са комуналијама. Кад неко има проблема са пласманом својих производа не би требало да му прва ствар буде подизање цена. Влада ће, највероватније, вршити интервенције увозом. Ја јесам за то да се штити наша индустрија, али не на трошак грађана.

Милутиновић неће бити изручен Хагу

- Са људима који су на хашкој листи, а њих је још 15, ми морамо да разговарамо и да им објаснимо да је одлазак у Хаг неминовност, јер они су имали изузетан положај и одговорност и треба да учине нешто за народ који су заступали. За народ је боље да преузму на себе терет и да кажу "у реду, ја нисам крив и верујем да је тај свет фер и да ћу доказати да нисам крив". С друге стране, разговараћемо са судом у Хагу о томе да листа буде закључена на ових 15 оптужених и да питање Хага више не буде дежурна тема. Наша влада мора да покрене иницијативу и да људи који нису на листи, а починили су злочине одговарају и буду кажњени. Ратови који су се водили били су прилика да читав низ психопата који су пуштени из затвора оду на фронтове у паравојним и параполицијским униформама и чине злочине. Њих не смемо да покривамо и морамо да их казнимо.

На хашкој оптужници је и Милан Милутиновић, председник Србије. Постоји ли могућност да и он буде изручен суду у Хагу?

- Не. То је искључено, јер Милутиновић, као председник Србије, има имунитет. Од 15 оптужених на јавној листи треба издвојити оне који имају имунитет, док га имају. Међу њима су, рецимо, Влајко Стојиљковић, или неки генерали, попут Веселина Шљиванчанина који је припадник Војске и за њега није надлежна цивилна власт. Значи постоје ограничења у унутрашњем законодавству која не можемо кршити.

(Извор: Блиц; Аутор: Љиљана Бегенишић)
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 13:29:37
Кад виолина зашкрипи...
04. октобар 2001.
Интервју др Зорана Ђинђића недељнику "НИН"


Председник Владе Републике Србије и председник Демократске странке др Зоран Ђинђић је и протеклих дана био у жаришту домаћих бурних политичких расправа... Али, за ову прилику замољен је да се осврне на оно што се догађало у протеклих годину дана.

Како данас видите 5. октобар 2000. године?

- Био је то несумњиво историјски догађај и учесницима у таквим догађајима увек је тешко да их оцене. Тиме смо прекратили деценијску агонију и зауставили пропаст земље. Такође, постигли смо национални консензус да је пут ка демократској Европи излаз из те пропасти и кренули у одређене промене које треба да нас на том путу воде напред.

Сећате ли се својих нада из оног времена? Кад то упоредите с оним што се у међувремену збило, можете ли рећи да сте били добар прогнозер? Ако сте погрешили, у чему сте погрешили и зашто?

- Доста тога што смо желели остварило се. Само, треба видети и шта смо затекли, а шта нам је потом као приоритет било наметнуто. Значи, нисмо ми баш све програме могли да смишљамо. Наш програм је дефинисао стари режим. Наследили смо тоталну изолацију земље која је имала последице на све делове живота, пре свега на безбедност људи, на будућност државе и на економију. Ту смо, по општој оцени, максимално успели и највеће снаге су биле ангажоване на томе. Неколико месеци је спољна политика практично била једина политика која је вођена у овој земљи. А спољна политика није била само дипломатија. То је било повезивање онога што је покидано у претходних десетак година.

Друга приоритетна ствар тицала се психолошког стања нације. Ми смо десет година били под перманентном агитацијом и све је у свести људи било померено - и узроци и последице. Ту смо доста урадили. Људи се данас осећају безбедно, нико никоме не прети, јасно је да држава не стоји иза криминала и мафије и да нико ко се бави нелегалним пословима нема легитимацију државе, што је раније била свакодневица.

Коначно, већина људи сада осећа да имамо шансе као земља. Ту шансу још нисмо реализовали, јер то је мало дужи пут, али за разлику од безнађа које је онда постојало и принципа "само да не буде горе", сада имамо основа да прижељкујемо да нам сутра буде боље него што је било јуче.

Кад говорите о шансама, имате ли у виду да је време за реализацију онога што су милиони људи захтевали 5. октобра 2000. године, ипак, ограничено?

- Нешто од тога је било питање тренутка, а нешто је процес. Иако сам често био критикован због те изјаве, поновићу да је Милошевић производ српског друштва и нас као његових савременика. Много је већа одговорност свих нас који смо му омогућили и допустили да буде то што је био, него његова што је на том месту радио оно што је радио. Значи, ако хоћемо корените промене, морамо да променимо себе. Морамо да променимо свој приступ проблемима и свој менталитет, а то је мало дужи процес.

Иначе, сигурно је да смо нешто могли и боље да искористимо да убрзо после 5. октобра није дошло до извесних подела и пукотина у владајућој коалицији, најпре око Радета Марковића, потом око Павковића и разних других тема због којих је јавност почела да се хлади, а ентузијазам људи спласнуо. Као у неком фином оркестру, чим једна виолина почне да шкрипи, не вреди сто других виолина.

Дакле, свесни сте да је тај ентузијазам, на који сте рачунали, у међувремену нестао?

- Да, мислим да га више нема. Али, то је психолошки фактор: није ентузијазам када нешто реално имате па се због тога радујете. Ентузијазам је кад верујете да можете да постигнете нешто велико, нешто што немате. То што се врло брзо истопио петооктобарски ентузијазам нама данас бескрајно отежава посао.

Зашто отежава? Зар нисте обећавали да ћемо живети као сав нормалан свет, а нормалне владе не калкулишу ентузијазмом људи, него рационалним средствима за реализацију своје политике?

- Да, али ми и даље живимо у ненормалним условима. Такође, људи овде не очекују само нормалне ствари. У земљи са 1.100 долара по становнику нормално очекивање би било да немате саобраћај, да немате здравствени систем, да немате јавне сервисе, него да имате оно што имају земље са 1.100 долара по становнику.

Ми сада имамо очекивања која су, истина, легитимна, али каква имају становници у земљама са седам хиљада долара по становнику. Видите, Словенија има национални доходак од десет хиљада долара, а ако поредите оно што грађани у Словенији и грађани у Србији (ја имам та истраживања) очекују од власти, то се много не разликује. Кад би људи у Србији прихватали сиву реалност, схватили би да плате могу да им буду онолике колика им је продуктивност. Међутим, продуктивност нам је најнижа у Европи и плате не могу да расту ако продуктивност не расте. Шта може да утиче на раст продуктивности: добар менаџмент, добар производ, штедња... Да ли су се ти фактори у Србији битно променили? Нису. Да ли онда може да се промени и наша реалност, животни стандард? Не битно. Е, тај разговор је већ врло суров. Мој приступ није - хајде да се прилагодимо постојећем стању, него - хајде да превазиђемо постојеће стање вољним елементом, немојмо да се сложимо с тиме да имамо 1.100 долара и да тако треба да живимо, немојмо ни да постављамо захтеве као да имамо пет хиљада, или десет хиљада долара. Али, пре свега, будимо у акцији, верујмо у победу.

У Србији постоји заиста реална опасност од популизма који се састоји у томе што ће неко рећи - ја вас волим онакве какви јесте, не тражим од вас да се много мењате, али мислим да сви заједно заслужујемо много боље и много више и зато треба да видимо ко је дужан да нам то оствари? То су Зоран Ђинђић и Влада Србије. Значи, они су криви што се не остварује тај програм за који нико не пита да ли може да се плати, и ко треба да га плати...

Дакле, да би се десиле велике промене какве су код нас неопходне, мора да постоји енергија у народу. А да би постојала та енергија, политичко руководство мора да буде мотивациони тренер. Мора да каже: људи, ми сада играмо утакмицу против ужасно јаког противника, а то је наша прошлост, то су наши наслеђени проблеми и дугови. Да бисмо то победили, да бисмо добили ту утакмицу, морамо да верујемо у победу. Можда то није реално, али ако у то не верујемо, немамо изгледа да победимо. Значи, хајде да кажемо: ми смо Звезда, играмо против Манчестер јунајтеда, победићемо га. Али, ако изађемо на терен тактизирајући, немамо шансе. Не само против Манчестер јунајтеда, него ни против последњег клуба у некој тамо лиги...

Нисте баш нежни према својим савезницима из коалиције.

- Жао ми је што сам понекад циничан према неким својим колегама јер видим да су они као тренери који пред најважнију утакмицу у историји кажу: ма не можемо да победимо, није нам добар голман, није нам добар центарфор, није нам добра влада... Немају сопствени предлог како да та влада буде боља, већ само кажу да она није добра. И тиме убијају вољу људима. Баш због тога пропустили смо неке шансе, мада историјску шансу нисмо пропустили. Јер, гледано у целини, у овој земљи се реформе одвијају доста брзо и доста радикално. Друго је питање што код нас не постоји довољно разумевање да између процеса реформи и плодова реформи постоји разлика. Није умесно мерити коренитост реформи некаквим тренутним резултатима. То што се неко осећа лоше после једне тешке операције још не значи да операција није била добра. То значи да је стање било тешко и да је оперисаном пацијенту потребно извесно време да се опорави. Наше реформе још нису завршена операција.

Испод ваших прозора готово сваког дана неко штрајкује, тражи веће плате, јер је живот постао неиздрживо тежак. Како ће се та драма завршити?

- У свим реформама прво питање које вам постављају експерти који анализирају ваш учинак гласи: да ли сте пустили тржишне механизме у домену цена? Друго је пореска дисциплина. То значи да имате јасне порезе и да кроз порезе не субвенционишете неке слојеве становништва и делове привреде, јер тиме опет искривљујете реалност. Треће, буџет - да ли је реалан или је заснован на штампању новца. Ми смо направили резове у те три кључне области. Ја сам изненађен колико је друштво то прихватило без потреса. Очекивао сам много веће потресе.

Зашто не рачунате са већим социјалним потресима и незадовољством?

- Одговор је у томе што део друштва функционише изван система и још постоји амортизација - село као амортизер, сива економија, двоструко запошљавање, тако да људи имају алтернативу, мало раде у фабрици, мало раде на улици...

Да ли признајете да нешто од онога што је жељено 5. октобра прошле године, а није остварено, може баш Вама лично да се стави на душу? Да ли има нешто што Ви сами себи замерате да сте учинили погрешно, или да уопште нисте учинили?

- Нешто сам олако препустио другима и те ствари су измакле контроли, или нису биле довољно добро урађене, а онда је створен утисак као да то и није био приоритет ове владе. Прва таква ствар је кадровска политика по вертикали. Уместо да смо направили владину екипу, где би били сви министри, и да смо обишли Србију у време кад су постављани нови људи у МУП-у у окрузима, у финансијској полицији, у здравству, у школству, и видели на лицу места већину тих кандидата, ми смо то пустили да иде неким својим током. Зато се у Србији стиче утисак да можда и нисмо хтели дисконтинуитет, него да смо се нагодили са неким људима. Често нам замерају: ево, ту је начелник МУП-а неко ко је био у ЈУЛ-у, ту је стари шеф финансијске полиције, а кад питам о чему се заправо ради, кажу ми: па јесте, али ми смо ишли по стручним квалификацијама... Мислим да је у револуционарним ситуацијама то велика грешка.

Мислим, такође, да сам олако препустио другима свођење рачуна са злоупотребама и криминалом претходног система. То је делегирано на Вука Обрадовића и комисије које је он формирао и ја сам практично престао тиме да се бавим. И, онда је то једног тренутка постало јавна тема о којој свако прича на начин да се ту више и не зна шта је истина, а шта није. На једној страни у јавности је створен утисак да нисмо ефикасни, на другој да је у току лов на вештице и да сви који су се бавили неким послом а нису паре ставили у кесу и однели у иностранство сад треба да буду криви зато што су остали ту и нешто радили, док се на трећој страни чини као да се ту ништа и не дешава. На крају људи питају: да ли сте се ви то нагодили и са њима? Мислим да је и то била грешка.

Премало смо се посветили и судству као битном елементу реформи. Судство је наравно независно, али требало је да покренемо један национални програм и да у првих месец дана кажемо: хајде да видимо све нерешене предмете, да направимо анализу. Имао сам недавно састанак са представницима највиших судских институција и замолио их да накнадно направе један такав програм, да направе пресек нерешених спорова из прошлих времена (то су десетине хиљада предмета) и да сачине предлог како да се то по хитном поступку реши. Ми бисмо могли да обезбедимо неки фонд из буџета и да платимо тим судијама прековремени рад, да то рашчистимо, као што смо рашчишћавали дугове међу предузећима, да раскрчимо све старе спорове око међа и сличних ствари и да кажемо: ново судство ће од сада да се бави новим темама и новим проблемима.

То су три озбиљна недостатка за ових претходних шест-седам месеци и зато је у јавности створен утисак да ми можда и нисмо били баш толико заинтересовани за радикалан дисконтинуитет колико причамо да јесмо.

Шта је Вама лично у ових годину дана било најтеже?

- Најтеже су ми биле те неоправдане и ужасне клевете. То око цигарета, организованог криминала. Значи да упркос свој уложеној енергији, и жртвовању свих људи у влади, око мене, који су по двадесет сати на располагању, увек може да се појави неки криминалац и каже: ја сам чуо да је неко њему дао неке паре... Не каже: ја сам му дао, него каже: чуо сам, био сам негде где су рекли да треба неко да му да неке паре, и то се у неким новинама објави, људи почну да разговарају о томе. Из тога се види колико мало можете да рачунате на стечени морални кредибилитет. После свега разумљиво је да помало почнете самом себи да постављате питање - да ли то све има смисла? Све постаје сумњиво, све је спорно, почињу да се пишу извештаји по страним амбасадама - да ли је ова влада корумпирана или није корумпирана? То ме је највише погодило.

Шта Вас је највише обрадовало? Постоји ли тренутак у ових годину дана којег се најрадије сећате?

- Највише ме обрадовало, дан после трансфера Милошевића у Хаг, на концерту Здравка Чолића, када је на трибини на којој сам био, отприлике десет, двадесет хиљада људи устало и аплаудирало. Неки моји сарадници су ме претходно саветовали да не идем на тај концерт мада је он раније заказан и није имао везе са тим догађајем. Ја, дакле, нисам отишао специјално због Милошевића, али се напросто поставило питање - да ли је умесно да идем? Рекли су ми: није безбедно и ко зна какве ће бити реакције... Ја сам рекао - шта да радимо, то је живот, и кад сам отишао то ми је био доказ да нисам изгубио везу са таласном дужином бар у млађој генерацији, која је претежно била на том концерту.

Где ћемо бити за годину дана?

- Предстоји нам тешка деоница пута. То је реструктурисање предузећа и радне снаге у тим предузећима. Многима је ваљда јасно да немају посао него само статус, али јако је болно рећи некоме да не може да настави тако и да мора да тражи неко друго решење...

Значи да је ово била само предигра и да права искушења за Вашу владу тек долазе?

- И ово је било право искушење. Сад нам предстоји реструктурисање предузећа, тако да њихови производи постану конкурентни, а трећа фаза ће бити да као земља постанемо конкурентни. Да квалитет побеђује над неквалитетом и да то постане наш свакодневни стил живота. То подразумева велике промене у психологији и у менталитету нашег друштва.

Следи Вам, чини се, и ново суочавање са проблемом Косова и Метохије? Очекујете ли, можда, у скорој будућности трајно решење овог проблема.

- После избора на Косову, ове јесени, неће одмах уследити трајно решење. У постојећим околностима нема решења. У наредних годину дана на нама је да се изборимо за институционални систем за Србе на Косову и Метохији, а тек можда 2003-2004. поставиће се питање дефинитивног статуса Косова. Али, ми имамо шансу да играмо значајнију улогу само ако за Србе тамо обезбедимо специјални статус, да они не буду део јединственог косовског система, јер тада је ствар већ решена...

Где ће бити Црна Гора кроз годину дана? Усуђујете ли се да прогнозирате?

- Оптимално решење је једна држава, једна фасада према споља, два стана изнутра. Све док се то оптимално решење не оствари, мислим да ће бити тензија.

Али, у животу се не остварују увек оптимална решења.

- Све друго је само продужетак агоније. У овом случају оптимално решење је једино решење које омогућава неку стабилност.

На неким следећим изборима, кад-тад, Ви ћете се суочити са Војиславом Коштуницом као својим политичким ривалом. Какве ће том приликом бити Ваше, а какве његове шансе?

- Важно је да дефинишемо тему о којој ће се на тим изборима одлучивати. Демократска странка ће покушати да је дефинише као модернизацију Србије и реалистично одређивање цене која треба да се плати за ту модернизацију. Ако то буде тема, ми ћемо победити. Бићемо странка са највише гласова и добити мандат да формирамо већину која ће имати задатак да спроведе модернизацију друштва. Модернизација друштва не значи само реформе. То значи и промене у свим кључним деловима друштва, укључујући и менталитет.

Ако наше друштво не промени свој однос према проблемима, не може да успе. Ако задржи скептичан, песимистичан, дефанзиван однос према проблемима, ми не можемо да напредујемо. Свестан сам да је већински менталитет у Србији сада онај који каже - дај да сачекамо, да видимо шта је то што долази а што је непознато, ко зна какве се намере крију иза тога... То нам је, можда, кроз неколико векова омогућило опстанак под Турским царством, јер је заиста све што је тада са стране долазило у Србију било сумњиво. Али, у 21. веку такав приступ би нас избацио из трке. Данас није питање које су земље богате а које земље сиромашне, него које земље брзо реагују на промењене околности а које споро. Оне које споро реагују биће сиромашне. Оне које брзо реагују биће богате.
Демократска странка и ја представљамо симбол ефикасности, брзине и сналажења пред новонасталим проблемима без много теоретисања и без жеље да свакој ствари најпре испитамо позадину... То је као политички приступ још страно у Србији, али мислим да за годину или две неће бити. Ако превлада жеља за променама, усавршавањем, модернизацијом, конкуренцијом, такмичењем, побеђивањем, као што сада имамо у два или три спорта, ми ћемо као странка успети. А ако превлада менталитет који данас имамо у фудбалу, изгубићемо, јер ту и даље влада политиканство, тактизирање, то су игре без игре, без лопте, само се чува резултат...То су, значи, два модела.

Надам се да смо ми као нација, по менталитету, много ближе овом динамичном моделу. Али, ко зна, имамо и овај други. То је, у сваком случају, једно и даље отворено и интересантно питање.

А ако тема буде патриотизам и ко више воли народ, онда је веома тешко предвидети резултат. Али, онда Србија губи. Ко год да победи на тим темама, неће моћи да мобилише нацију и не може учинити да она буде конкурентна у свету. На нашем малом турниру у Србији игра се по светским правилима, јер ми смо део света. Побеђујеш само ако си конкурентан, флексибилан, прилагодљив, ако си отворен за нове идеје, ако ниси песимистичан, депресиван. То је моје виђење и мало даље будућности, а не само ових наредних годину или две.

С којим би странкама Ваша ДС могла да се удружи на неким следећим изборима у Србији, а са којим странкама или страначким лидерима из садашњег ДОС-а убудуће не би улазили у савез?

- Није уопште демагогија ако кажем да бисмо са свима могли. Не видим никакав суштински спор са странкама у ДОС-у, укључујући и ДСС. Спорови који су избијали тичу се само ефемерних ствари и ниједан није био суштински. Ми се слажемо о свим циљевима. Постоји понекад неспоразум о томе да ли можемо да кажемо: идемо у Ниш, а онда кренемо путем за Суботицу. Међутим, ако смо рационални људи, сешћемо па ћемо да разговарамо... Дакле, што се мене тиче, ДОС би и на следеће изборе могао да изађе као ДОС мада не би сметало да се провере појединачни рејтинзи странака.

Колико сте Ви лично и Ваша породица били успешни у протеклих годину дана? Да ли сте данас богатији или сиромашнији него што сте били у септембру прошле године?

- Могу да кажем да сам био најбогатији док нисам постао председник ДС. Од тада се не бавим никаквим пословима. Сви мисле да ја имам неке послове али не постоји нико ко о томе може да каже једну истиниту реченицу. Нарочито у време кад сам био градоначелник, када су по природи ствари у моје надлежности спадали и одређени материјални ресурси, ја сам се много чувао да уђем у било какав аранжман о било каквом пословном простору, о било каквој дозволи, и не постоји нико ко може сад да се појави и да каже: Е, он је мени дао, а ја сам њему платио.

Материјални статус је један од разлога што не видим неку своју трајну будућност у политици. Још извесно време могао бих да се бавим овим послом, а онда бих волео да се бавим нечим другим, да обезбедим мирну старост.
...
Title: Odg: Zoran Djindjic - podsecanje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 13:30:00
...
Ви сте један од оних људи који ретко кога остављају равнодушним. Шта је то у Вама што толико нервира неке људе?

- Терам их да се определе. Ја се целог свог живота опредељујем. Живот је, нарочито у послу и политици, стални процес доношења одлука и преузимања одговорности. Међутим, људи то не желе. Већина људи донесе мали број одлука а остало остави у недефинисаном стању. То не трпим. Тражим да људи буду "за" или "против". Они то доживљавају као притисак. Будим их из сна, а они не воле да их неко буди из тог сна...

Десет година сам радио са странцима, у разним институцијама, и никад нисам имао проблема. Проблеме сам имао само овде у сличним институцијама, иако су и ту били интелектуалци. Тамо је природно да једна функција са собом повлачи доношење одлука, одговорност за то и подношење извештаја. Нико вас не мрзи ако тражи од вас да поднесете извештај. Ако нешто недостаје у извештају, они вам љубазно кажу: Ваш уговор неће бити продужен, јер то што сте Ви урадили није довољно за новац који примате. А код нас кад почнете да тражите од људи резултате и да их питате како су утрошили време за које су били плаћени, шта су урадили или постигли - ви постајете њихов противник, чак и непријатељ.

У политици тражим респект и уважавање, а не љубав. Кад дође до љубави, знам да водим погрешну политику. Значи, и ова влада и ја лично морамо да успоставимо одговорност за резултате и уважавање резултата, а не за симпатије. Велики сам љубитељ социолога Макса Вебера, који је сматрао да модерни западни свет почива на етици одговорности, а не на етици морала. Уморан сам од моралисања у нашем друштву, у нашој култури и уопште словенском свету, и од неуспеха које словенски свет доживљава током протеклих неколико векова. Видим супериорност другог приступа и желим да и наш свет постане супериоран прихватањем тог принципа ефикасности.

Тражим одговорност, не интересују ме ничије намере. Вероватно људе иритира то супротстављање одговорности и моралисања. Иритира их зато што у томе осећају проблем нашег друштва, јер овде је увек било много добрих намера, а мало резултата. И нико се не сматра одговорним за резултате, него сви траже да се уваже њихове намере.

Сада сви говоре да се свет после напада терориста на Америку 11. септембра драматично променио. Верујете ли да у глобалним размерама могу опет да превладају поларизације у којима би крупни идеолошки концепти постали тачке неког новог сврставања, а да она врста постмодерних политичара, који - попут Вас - тврде да их идеологије, патриотизам и морал не занимају, јер траже само ефикасност и резултате, може ускоро изаћи из моде?

- То се код нас неће десити зато што овог пута, срећом, нисмо на првој линији фронта. Ако се свет и буде опет поларизовао на неким великим идеологијама, или цивилизацијским разликама, Европа је довољно јака да то не прихвати. То би јој помогло да надокнади тренутни заостатак у ефикасности у односу на Америку. А у томе је и наша шанса, јер док се они буду бавили агитацијом, што смо ми радили десет година, ми бисмо за промену могли да се бавимо организацијом, да то време искористимо да их мало стигнемо. Јер, ми смо као земља у страшном заостатку за модерним светом.

Наша генерација, а и ова следећа, не може више да се упеца на ту митолошку причу. Људи сада јасно дефинишу своје приоритете: лични и приватни живот, породица, економија... Можда ће се тек за десет-двадесет година, кад се опет акумулира неко богатство, наћи неки нови Милошевић који ће поново да покрене питања небеске правде. А он је то учинио као паразит пошто је наследио војску с огромним арсеналом, наследио залихе код становништва, у предузећима и банкама. И то је трошио: муницију, војску, Југославију, све је испуцао и растурио. Ништа није створио.

Оно чега се ја помало плашим јесте социјални популизам. То је оно: Ми хоћемо реформе, али да нико не плати цену. Било би опасно да људи помисле да је то могуће, да је ту операцију могуће спровести без скалпела.

(Извор: НИН; Аутор: Стеван Никшић)
Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 14:11:00
Нема лаких решења
26. октобар 2001.
Интервју др Зорана Ђинђића за лист "Политика"


Што пре људи схвате да се у променама и они сами морају мењати, пре ћемо имати резултате. - Реформа постојеће савезне државе најбоље решење. - Не плашимо се избора, макар били и следећег викенда. - Не можете истовремено бити популарни и радити исправне ствари

"Наш циљ је да 2004. године постанемо кандидат за чланство у Европској унији. Зато је питање желимо ли у европску интеграцију много важније од тога да ли хоћемо једну или две државе", изјавио је Зоран Ђинђић, председник Владе Србије, поводом најаве данашњих разговора о будућности федерације.

Републички премијер је јуче био гост листа "Политика". У разговору са руководством, уредницима и новинарима Зоран Ђинђић је одговорио на најактуелнија питања, од судбине реформи и таласа штрајкова, преко питања о изласку Срба на косметске изборе, до односа у федерацији.

Председник српске владе истакао је да идуће 2002. године мора коначно да се реши дилема у којој држави живимо - Србији или Југославији.

Управо је истекло девет месеци откако је изабрана нова влада Србије. Отада су започете и припремају се темељне реформе у државној управи, привреди, судству, школству, здравству... Али, према истраживањима, грађани су незадовољни животним стандардом, јер живе лошије него прошлог октобра. Како Ви оцењујете учинак владе у протеклом периоду и шта се предузима да се поправи лоше стање?

- Орање и жетва никада се не обављају истовремено. Другим речима, прави плодови реформи треба тек да уследе. Нестрпљивост није лоша особина, али треба реалистично проценити затечено стање и онда у односу на њега дефинисати очекивања. Ми смо земља са затеченим стањем од 1.100 долара по становнику, а са жељама за чије би остварење било потребно најмање око 5.000 долара (нпр. Словенија има преко 10.000 долара). Наравно, не треба да одустајемо од својих жеља. Треба да утврдимо стратегију како да што пре од 1.100 стигнемо до 5.000. За то је потребно много рада, брзине, иновација, енергије. Неки наши суграђани мисле да је довољно сменити Милошевића, па да све, као чаробним штапићем, буде доведено у ред. Нажалост, живот није бајка.

Незапосленост је и даље велика. Када ће се то стање поправити?

- Треба да уклонимо системске узроке незапослености а то су, пре свега, друштвена својина која гуши продуктивност, лош менаџмент у предузећима, неадекватна квалификациона структура запослених, застарела технологија. И, коначно, дугогодишња међународна изолација која нас је одвојила од светских финансијских и робних тржишта.

Влада има стратегију за решавање сваког од ових проблема али, као и код питања животног стандарда, нема лаких и безболних решења. Сви који учествују у економији морају да ураде много више него што су радили претходних деценија. Та свест постепено допире до народа, али не можемо рећи да је још увек превладава. Што пре људи схвате да се у променама и они сами морају мењати, пре ћемо имати резултате.

Када очекујете знатнији прилив капитала из света?

- Након регулисања наших спољних дугова на Париском клубу крајем године. Тек тада ће за инвестиције у нашу земљу постојати међународно осигурање, па ће те инвестиције почети да пристижу.

Сит гладном не верује

У више јавних наступа исказали сте разочарање спорошћу којом притичу средства из иностранства. Како тумачите ту спорост?

- То је уобичајена спорост бирократије. Наш појам брзине се разликује од њиховог. За њих је брза она одлука која се донесе у року од шест месеци, за нас се брзина мери данима.. Како каже наш народ - сит гладном не верује.

На почетку мандата најавили сте доношење 300 закона неопходних за стварање адекватног реформског амбијента. Утисак је да тај посао иде споро. Зашто?

- У врху ДОС-а као владајуће коалиције нема пуне сагласности о карактеру реформи. Логично би било да донесемо пакет закона који потпуно мењају постојећи систем. Разумљиво, тај пакет не може бити у складу са постојећим Уставом, јер ако би био, онда нема промена. Незгода је у томе што исти људи који инсистирају на уставним ограничењима замерају што промене нису коренитије и брже. Не може и јаре и паре. Упркос томе, пореским законима, законима о приватизацији и раду постављају се темељи стварне тржишне привреде у Србији.

Још нема закона о омбудсману, Србија нема тужиоца, још нема уставног суда који би контролисао законитост и уставност донетих закона и уредби. Зашто?

- Закон је већ одавно припремљен и ући ће у процедуру. За друге поменуте институције није надлежна влада.

Иако месецима траје акција борбе против шверца цигарета и киосци се затварају, није се стигло, како сте најавили, ни до једног шверцерског боса. Како то објашњавате?

- Концентрисаном акцијом надлежних органа успели смо да у легалне токове месечно утерамо више промета него што је раније било на годишњем нивоу. Нема спектакуларних акција вероватно зато што иза мреже шверца стоје велике компаније које се нигде директно не појављују. Чудно је да наша независна јавност није била посебно иритирана када је у нелегалном промету било 90 одсто цигарета, а сада нема ни реч похвале за службе које су успеле да шверц сведу на 20-30 одсто.

Кренуло се у испитивање злоупотреба, пљачке, криминала у претходном периоду. Зашто нема ефикасности у тој борби?

- Уручују се решења о једнократном порезу на екстрапрофит, десетине представника бившег режима чека судске процесе због финансијске злоупотребе положаја. Зашто све не иде брже, треба питати судове.

Данас би требало да почну разговори о преуређењу односа између Србије и Црне Горе. Каква је будућност тих разговора и уопште односа Србије и Црне Горе, тј. опстанка Југославије?

- Реформа постојеће државе је најбоље решење. Како је реформисати? Тако што ћемо прихватити оне заједничке институције које су неопходне за европску интеграцију наше земље. Ако црногорска власт жели европску интеграцију, лако ћемо се договорити. Ако не жели, нека то објасни својим грађанима.

Нема спорова о аутономији

Ових дана дошло је до крупних политичких неслагања између лидера у Војводини и власти у Србији око положаја и права Војводине. Како видите излаз из ових неслагања?

- Колико се сећам, дошло је до ружног инцидента, недостојног носилаца јавних функција. Нема спора о аутономији. Наш став је да променом одређених закона треба војвођанским институцијама омогућити надлежности које су гарантоване постојећим Уставом, а нису оствариване у животу. Приликом будуће промене Устава грађани ће одлучити да ли ту треба нешто мењати.

И даље трпимо притиске из Хага. Зашто већ месецима не успевате да уредите односе и сарадњу са судом у Хагу, било на савезном, било на републичком нивоу, и шта предузимате да ту сарадњу правно регулишете?

- СРЈ је међународни субјект па се сарадња са Хагом природно уређује на том нивоу. Очигледно, на том нивоу нема довољно воље и снаге да се та ствар реши. Док чекамо шта ће коначно бити са СРЈ, ми у Србији, у складу са овлашћењима која нам Устав Србије даје за посебне ситуације, гасимо пожаре када они избију. Пример је криза са Милошевићем. Слажем се да то није најбољи метод. Надам се да ће питање СРЈ убрзо бити решено, па ћемо одговарајућим законима дефинисати начин испуњавања наших међународних обавеза.

Избори на Косову и Метохији су пред нама. Какав је Ваш став о учешћу Срба на тим изборима?

- Подржаћемо процену председника СРЈ и Координационог тела за Косово и Метохију. До те процене ће доћи након додатних разговора са представницима међународне заједнице.

Предложен је нови нацрт Устава Србије. Шта мислите о овом документу и када очекујете да ће он бити у скупштинској процедури?

- Сигурно ће бити још пуно идеја и предлога. Очекујем озбиљну и одговорну јавну расправу која ће резултирати Уставом за Србију 21. века. Но, пре тога, требало би да знамо шта је са СРЈ и, бар приближно, који је статус Косова и Метохије.

Све чешће се помињу нови избори у Србији, и то "најкасније на пролеће". Какав је Ваш став о одржавању нових избора и који би то разлози требало да постоје да се закажу нови избори у Србији идуће године?

- Логичан редослед потеза је - решење статуса СРЈ, нови устав Србије, избори у Србији. Не знам да ли је све то могуће решити до пролећа. Што се Демократске странке тиче, не плашимо се избора, макар били и следећег викенда.

Јефтино удварање радницима

Траје расправа о закону о раду. Знамо примедбе синдиката. На Предлог овог закона 76 примедби, сугестија и коментара упутила је и Међународна организација рада. Које од њих нису од владе унете у Предлог закона и зашто?

- Реч је о јефтином удварању радницима. Као што знате, у удварању се ретко говори истина. А истина је да би прихватањем захтева бившег државног синдиката наша земља, као прво, испала смешна, јер би имала закон који је неспроводив, а као друго, отерала потенцијалне инвеститоре и изгубила потенцијална радна места. Тај синдикат тражи да у закон уђе обавеза закључивања колективног уговора. Обратите пажњу, не обавеза преговарања, која постоји у закону, него обавеза да послодавац и синдикати закључе уговор. У Европској заједници постоји обавеза преговарања, и такозвана тарифна слобода, тј. слобода закључивања колективног уговора. У потпуности смо преузели то решење.

Да подсетим, закон о раду и уговор о запошљавању садрже основна права, док се колективним уговором утврђују бенефиције, ако то економска ситуација у датом тренутку дозвољава, и ако се синдикат за њих избори. Није могуће законом утврдити те додатне бенефиције, јер се не може знати будућа економска ситуација. Такође, шта би била функција синдиката ако законодавац преузме улогу притиска на послодавца? Срећом, огромна већина радника врло добро све ово разуме. Како, иначе, објаснити да се од најављених 700.000 демонстраната појавило једва њих 7.000?

Очекује се и нови закон о пензијама. Већ се и око њега наговештавају оштре полемике у јавности. Најављено је да се радни век повећа и за жене и мушкарце, као што је то у Европи, али тада ће још теже млади људи долазити до посла. Како премостити у нашим условима овај проблем?

- Тренутно у Србији на једног запосленог долази скоро један пензионер. То стање је неодрживо. Ако права не ускладимо са реалним могућностима, дефинитивно разарамо систем и враћамо се у агонију из које се данас чупамо. О томе се у нашој јавности јако ретко говори. Сви говоре о правима, ретко ко помиње реалне изворе за финансирање тих права. Чак и смањени обим права изискује многоструко веће финансије него што их данас имамо.

Решење је у убрзаном развоју привреде и стварању нових радних места, за све који желе посао. Такође, решење је у усклађивању права и економске снаге земље. Лоша вест је да одређена права морају бити по свом обиму преиспитана. Добра вест је да ће држава бити обавезна да сва законска права стриктно обезбеђује. До сада смо имали расплинути систем права, са прилично великим правима, али без икакве гаранције да се она поштују, тј. финансирају.

Какво је Ваше мишљење о нашим медијима, променама у њима и има ли притисака на медије од нових власти?

- Мислим да нису лоши, мада има доста сензационализма и неодговорности за написану реч. Да ли има политичких притисака? Ако их има, нико није дужан да им се потчињава. Пошто влада никог из медија не плаћа и никог не кажњава, не знам који би био разлог да неки уредник или новинар подлегне евентуалном политичком притиску.

Изборна кампања без избора

Међустраначки спорови унутар ДОС-а постоје поводом важних државних и политичких питања. Угрожава ли то опстанак коалиције и колики је, по Вашем мишљењу, животни век ДОС-а?

- ДОС треба да опстане најмање до нових избора. Његов задатак је да постави реформску арматуру. То није ни партијски ни идеолошки задатак, па не видим разлог за претеране спорове. Мотив за спорове је можда у томе да једни раде, док други већ воде кампању за изборе који још нису ни расписани. Имам утисак да све већи број грађана препознаје ову тактику. Што се мене тиче, никог не критикујем, гледам да урадим колико могу на месту на коме се налазим.

Једна од најозбиљнијих примедби ДСС-а говори о недовољној контроли рада Ваше владе. О њеној слабој танспарентности. Како то коментаришете?

- ДСС је осам месеци имао потпредседника српске владе, па ниједном преко њега није тражио ниједну информацију. Тражио их је преко конференције за новинаре. Толико о искрености њиховог залагања за транспарентност рада владе. А што се начина рада владе тиче, погледајте међународне оцене. У историји Србије није било владе која је имала тако висок међународни углед. Немојте мислити да људи који дају такве оцене нису упознати како са радом владе, тако и са примедбама критичара.

Сваки политичар се труди да буде популаран и да задобије поверење грађана за оно што ради на јавној сцени. Да ли сте задовољни сопственим рејтингом?

- У тешким реформама, какве се код нас спроводе, не можете истовремено бити популарни и радити исправне ствари. Хирург који вас оперише није вам баш симпатичан. Симпатичнији вам је лекар који вас уверава да сте у одличном стању, да операција није потребна, да ћете оздравити пијући чајеве. Желим да људи уважавају мој рад, не да ме воле. Циљ ми је да се власт у Србији мери по томе шта је од постојећих реалних шанси својим трудом и вештином искористила за земљу, а не по томе како лепо прича, удвара се народу и какве добре намере има. Свестан сам да смо још далеко од овог циља. Али, много смо му ближе него прошле године у ово време.

Огледало нормалности

Поздрављајући Зорана Ђинђића, који се одазвао позиву да буде гост "Политике", Милан Мишић, одговорни уредник нашег листа, рекао је:

"’Политика’ је у минулих годину дана настојала да поврати оно место на тржишту штампе које јој припада. У томе смо делимично успели, али пред нама је још доста посла. ’Политици’ се често догађа да јој се приписује да припада овоме или ономе. Али наш лист не припада ником осим својим новинарима и читаоцима. ’Политика’ дакле није ни Коштуничина ни Ђинђићева, али у својој уређивачкој политици она има јасне критеријуме: повратак једне модерне Србије у европске институције и модерне институције у самој Србији".

Мишић је у наставку истакао да су ово основни критеријуми у новинарском послу који није увек лак и једноставан. "Настојимо да будемо једне објективне, тачне и одговорне новине, да листу вратимо углед који је с разлогом стекао током своје историје, јер ће ’Политика’ ускоро прославити и своју прву стогодишњицу".

Захваљујући на добродошлици, премијер Зоран Ђинђић је рекао да медији имају кључну улогу, јер педесет одсто успеха или неуспеха реформи зависи од тога да ли ћете успети да људима објасните о чему се ради.

Истичући да је "Политика" утицајан лист, али и барометар стања у нашем друштву, Ђинђић констатује да је наш лист данас "огледало нормалности".

"Има у ’Политици’ ствари са којима човек дневно може да се сложи или не, коментара ових или оних, што је природно. Суштинско је што је присутан тон једних цивилизованих новина, оног дела Србије који је често био угрожен током прошлих 200 година, али који је увек успевао на крају да исплива на површину", рекао је председник републичке владе и додао:

- Ако говоримо о циклусима у нашој историји и ако је пре 12, 13 година почео негативан циклус који се очитавао на уређивачку политику "Политике", онда бисмо сада могли да кажемо да је почео један други, који није само обнављање стања духа који је уништаван последњих година, него и стварање новог, примереног новом времену.

Ђинђић је нагласио да медији имају велику одговорност али не само да гомилају чињенице о "стању пацијента", јер стање у нашем друштву јесте тешко, него и да понуде одговор на питање да ли смо ми на правом путу или као друштво лутамо.

"Имам утисак да данас нису сви медији спремни да преузму одговорност тумачења, али ’Политика’ јесте. Онај ко има утицаја на стотине хиљада људи има и одговорност. Или ће стварати конфузију или давати тумачења онога што се дешава у друштву", рекао је Ђинђић.
...

Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 14:11:20
...
Државно питање до 2002.

Ако не успеју разговори са Црном Гором, могло би да дође до великих проблема у самој Црној Гори?

- Очекујем проблеме зато што у Србији живи значајан број људи пореклом из Црне Горе и зато се свака криза у Црној Гори делимично рефлектује и на Србију, каже премијер Ђинђић. Он додаје да наша земља треба до 2004. године да постане кандидат за улазак у Европску унију, због чега је неопходно да до 2002. године решимо питање статуса државе, како би нам остало годину дана за неопходне припреме.

- Тај временски оквир нас лимитира и зато ће до тада у Црној Гори морати да се определе. Мислим да је питање Црне Горе питање за политичаре у Црној Гори и они треба да га реше. Ко год био на власти у Београду он ће њихово решење прихватити, али не може Београд да, уместо политичара у Црној Гори, решава то питање, каже др Ђинђић.

Охладити екстремисте у Војводини

Замољен да прокоментарише политичку ситуацију у Војводини, премијер Ђинђић је изразио уверење да ће се екстремне позиције, које су се у последње време наметнуле као репрезентативне за ДОС у Војводини, ускоро охладити и да ће процес децентрализације ове покрајине кренути својим нормалним током, што је ДОС и обећао уочи избора.

- Екстремне позиције нису биле на изборима у децембру, нити су оне добиле већину. Мислим да већина људи схвата да гомилање политичких структура није у интересу нормалног становништва, него одређених политичких амбиција. А поставља се и питање цене. Много би коштало да уместо једне управе, једног председника и једне владе имамо пет управа и пет влада у Србији - рекао је Ђинђић.

С друге стране, напоменуо је премијер, децентрализација није никакав специјални договор између Србије и Војводине, него процес који тече својим нормалним током. И свако његово убрзавање може да га угрози јер ће створити отпор код оних људи који у томе виде опасност за интегритет државе.

- Оно што је последње договорено јесте да се на основу постојећег Устава промене одређени закони да би се та уставна права оперативно спровела, јер смо имали ситуацију да је у Уставу Војводина имала одређене надлежности, које кроз законе није имала. Да ли ће у неком будућем уставу те надлежности бити веће, одлучиће будући устав - истакао је Ђинђић.

Да ли ћемо издржати

"Свака реформа има своју одређену динамику и после годину дана има своју кривуљу, такозвани 'меки трбух’. Тада долази до кризе, јер се констатује да се до резултата не долази тако брзо као што су грађани веровали. Увереност да смо на правом путу не долази од неке визије или интуиције већ од чињенице што већина експерата у Светској банци и Међународном монетарном фонду и Европској комисији има позитивно мишљење о нашим реформама. Значи ми смо на правом путу. Да ли ћемо издржати то зависи од народа. Ако народ нема снаге да издржи на правом путу мени је јако жао, али не може нико да каже - овај реформски пут није прави и да постоји краћи. То има своју цену, а она не зависи од моје воље већ од тога колико смо заостали", рекао је Зоран Ђинђић.

Приватна својина и комунистичка права

Како коментаришете заплет поводом закона о раду?

- Не постоји синдикат на свету који је тражио то што тражи наш синдикат. Не постоји закон на свету који гарантује то што они траже да буде гарантовано. Да буде приватна својина, а остану комунистичка права. Хоће да остане државни синдикат из комунистичког времена са својим правима, а да неко донесе новац и уложи у имовину.

Нико неће избећи правду

У реформама као да недостаје веће осећање праведности, јер су многа руководства која су упропашћивала предузећа, међу којима и "Политику" амнестирана?

- У судству и полицији не постоји довољан број људи који би се бавили овим проблемом као што се посвећујемо економским реформама. Седамдесет одсто свог времена утрошим бавећи се економијом. Пробеми правосуђа и полиције који чине 70 одсто тема у медијима у раду владе су заступљени тек десет процената. Пошто смо ми мала земља, те ствари се знају. И ако је неко до сада избегао правду, за две-три године неће. Доћи ће, ипак, сви ти најкрупнији случајеви на дневни ред, истакао је српски премијер и наставио:
- Синдикати би требало да се баве овиме, али ниједан штрајк није организован против руководства. Установили смо да су се у јако малом броју случајева организовали и рекли "да видимо шта се код нас догађало па да их сменимо". Било је пријава, тражено да дође криминалистичка полиција, да се испита пословање, а било је и анонимних пријава против директора, и сада је то у судској процедури.

(Извор: Политика; Аутор: Миленко Пешић)
Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 14:12:31
Никад се не предајем
31. децембар 2001.
Новогодишњи интервју др Зорана Ђинђића за "Вечерње новости"


Зоран Ђинђић говори за "Новости" о себи, породици, плати, пријатељима, књигама и бригама

Набројте нам пет најважнијих ствари којим ће се бавити Ваша Влада у 2002. години?

- Сузбијање корупције и криминала, и то како ефикаснијим радом постојећих институција, тако и увођењем нових;
- Широки програм за подршку оним грађанима који остану без посла током приватизације;
- Реформа државне управе, како би била ефикаснија и одговорнија;
- Увођење реда у јавна предузећа да би њихове услуге биле боље, а цене примерене економским мерилима;
- Побољшање животног стандарда становништва.

Можете ли навести пет проблема које ћете решити?

- Постићи ћемо, сигуран сам, значајан напредак у свим горе поменутим областима.

Шта очекујете од Нове године - за себе и своју породицу?

- Од самих празника очекујем да се наспавам, проведем више времена са породицом, прочитам неку књигу. Од целе наредне године не очекујем ништа специјално. Она ће бити онаква каквом је ми обликујемо. Пошто имамо јасан план и поприлично воље, сигуран сам да ће бити све у реду.

У прошлој години зарађивали сте око 10.000 динара месечно. Може ли нација очекивати да "живи боље" ако њен премијер нема ни 200 долара месечно?

- Моја зарада је порука грађанима да је на власти неко ко не води превише рачуна о свом личном интересу, а не порука да је сиромаштво врлина. Срећом, у Србији има доста људи који пристојно зарађују. Знам производна предузећа са по две-три хиљаде радника где је просечна плата 600 ДЕМ. То није лоше за прву годину транзиције.

Шта Вам је најтеже пало откако сте у врху српске власти?

- Неаргументоване оптужбе за корупцију. После десет година оптужби да сам шпијун ником није пало на памет да се извини, а већ је на исту пропагандну матрицу накалемљена нова лаж.

Ваш рејтинг у јавности није баш увек тако висок. Чиме то објашњавате?

- Задовољан сам подршком коју имам. У Србији реформатори никад нису били нарочито омиљени. Њихов проблем је да преживе, а не да буду славни.

У Вашој динамичној политичкој активности која се доста ослања и на прагматизам, који је то мото који Вас тако неуморно вуче напред?

- Никад се не предај. Ако кренеш у претицање, додај гас. Ради оно што сматраш да је исправно, а не оно што ће већина да подржи. Поразе не доживљавам лично. Никад се не нервирај због политике. То је оно што ми тренутно пада на памет.

Кад једног дана одете са политичког врха, по чему ће Вас Србија памтити?

- По томе што сам, надам се, заједно са својим колегама допринео већем приближавању Србије модерној Европи него што је то било ко успео у нашој историји.

Имате ли приватни аутомобил, возите ли га сами, које је марке?

- Немам већ десет година.

Приметили смо у последње време да сте "стесали" линију? Од проблема, због нових одела, из моде?

- Није због проблема, него водим рачуна. Пазим шта и када једем, трчим бар два пута седмично по 7-10 километара, помало радим вежбе. Сматрам да је физичка кондиција услов за менталну кондицију.

Како спавате? Шта сањате?

- Кратко и углавном добро. Немам посебно интересантне снове.

Имате ли времена за породицу, ону ширу, за Ваше старе пријатеље који изгледа све теже долазе до Вас?

- Нажалост, не. Делом заиста мало имам времена, а делом сам толико фокусиран на посао који радим, да се тешко могу опустити и посветити старим пријатељствима и познанствима.

Је ли велико одрицање бавити се јавним животом, нарочито политиком? Да нисте отишли у политичаре, шта бисте волели да будете: професор филозофије, да возите аутобус као некад у студентских данима, да будете менаџер?

- То је посао који вас окупира 24 сата. По томе је сличан уметности или бизнису. Онако како га је радим, најближи је менаџменту. Мислим да поседујем одређене способности у руковођењу организацијама и то је посао који бих радио и изван политике.

У дневној бици за срећнију Србију, сетите ли се некада савета неког од паметних Срба и умних људи?

- Врло често, нарочито у последње време, размишљам о Србији с краја 19. века. Много тога се понавља. Страначки сукоби, ужасна деструктивна енергија, велики проћердани таленти, јавне интриге и неоснована вређања. Читам политичке записе Вука Караџића, политичке анализе Слободана Јовановића, мемоаре тадашњих јавних личности. Све то ми помаже да боље разумем наш национални карактер, наше врлине и наше мане.

Уверили сте нас да не бежите од јавне речи. Али Ви сте један од ретких премијера који нема "човека за штампу" (портпарола)?

- Немам портпарола зато што не могу да пронађем адекватну личност, а не зато што ми не треба. Напротив. у сталној сам потрази за добрим сарадницима. Неке сам пронашао, неке још не.

Кад сте последњи пут узели књигу у руке? Коју?

- Увек истовремено читам пет, шест књига, у зависности од расположења, умора, концентрације. Углавном су на енглеском. Тренутно су у мојој близини "Економија јавног сектора" од нобеловца и саветника Владе Србије. Ј. Стиглица, "Стратегије економског успеха Сингапура", Малеов "Дневник са српског двора", "Енциклопедија руске душе", Јерофејева, неколико књига о томе како су организоване владе у различитим земљама. Још од студентских дана навикао сам да водим белешке док читам, што ми веома користи за уобличавање властитих идеја.

Идете на концерте, на утакмице. Кад сте последњи пут сели у кафану са старим другарима?

- Понекад идем на утакмице, веома ретко на концерте, још ређе у кафану. Осмогодишњег сина водим на утакмице, ћерка се сама сналази, а понекад организујем полу-радну вечеру у ресторану, са мешовитим, приватно-пословним темама и ту изведем жену, која онда ћаска са женама мојих саговорника, углавном министара или сарадника са посла. Нисам сигуран да се жене сјајно проведу, али то је што је. Транзиција је, сви морају помало да се жртвују.

За кога оно навијате? Јесте ли помогли кошаркашима Црвене звезде да се врате у живот зато што волите Звезду, кошарку, или да би Ваши људи седели на руководећим местима у клубу?

- Навијам за Звезду, али помогнем сваком ко ми се обрати, онолико колико могу. Када су међународне утакмице, одлазим да навијам и за Партизан.

Идете ли још увек код истог фризера, јер у последње време чешће мењате фризуру?

- Идем, већ годинама, сваких двадесет дана. Моја фризура вероватно зависи од његовог расположења.

Зашто тако често носите беле кошуље?

- Моје боје су црно, тамносиво, бело, понекад плава кошуља. У облачењу сам врло лак за одржавање.

Почели сте и да припаљујете цигаросе. Нервоза или тренд?

- Никад нисам био пушач. Волим дим од цигара. Понеку запалим још од 1980. Избегавам јавна места, због непријатних асоцијација на Кастра и Тита.

Јесу ли Вам Немци, немачки менталитет, најближи?

- Код Немаца ценим јаку вољу, самодисциплину, осећај за ред, поузданост.

Оцена за ДОС у 2001?

- С обзиром на шароликост коалиције били смо изненађујуће јединствени и толерантни једни према другима. У нашој историји нема сличних примера. На свим наших састанцима сам се осећао релаксирано и пријатно. Превладава осећај солидарности, што нам је помогло да пребродимо понеко тешко искушење.

Оцена Вашој Влади?

- Судећи по извештајима угледних светских институција, то је била једна од најуспешнијих влада у претходној години. Ја, наравно, нисам претерано задовољан, али човек не може да оствари све што замисли.

Ако се раздвојимо на две државе, хоћете ли уз визу ићи на Свети Стефан, или ће Вам ближа бити Сардинија?

- Већ двадесетак година по правилу летујем у Грчкој и вадим визу. Не верујем да ће ми за одлазак на Свети Стефан икада требати виза, мада не намеравам да летујем на Светом Стефану.

Сеоба на Дедиње

Станујете ли још увек у истом стану, на Студентском тргу? Шта је било са пресељењем у резиденцију на Дедињу, намењену српском премијеру док је на тој функцији?

- Још сам на Студентском тргу, мада из Управе за обезбеђење добијам очајничке захтеве да се преселим. На овој адреси моја безбедност се упркос великим напорима Службе, не може професионално организовати, а и изискује неоправдане издатке. Постоји потпуно намештена званична резиденција председника владе, које је сада празна и у коју ћу се, вероватно, преселити.

Оно што ми је до сада сметало је адреса, тј. Дедиње. Својевремено сам обећао себи да се никада нећу преселити на Дедиње. Не знам да ли се привремени боравак у туђем објекту може сматрати пресељењем. О томе још размишљам.

Предавања за марке

Није баш пристојно, али морам Вас запитати - од чега живите? Како успевате да се тако елегантно носите, а да остане и за супругу и за децу, који сигурно имају веће захтеве од Вас?

- Већ одавно годишње зарађујем неколико десетина хиљада марака за предавања која повремено држим, пре свега у Немачкој, у организацији различитих фондација и института. За једно вече захтевам десет хиљада марака. Кисинџер добија 150.000, Горбачов 50, Клинтон око 300.

Моје теме су углавном балканска политика, стање у региону и слично. Зарађујем више него што трошим, јер готово да и немам приватни живот. У радњу нисам ушао годинама.

Чола, Мур, Шекспир

Омиљени певач?

- Моја генерација - Чолић, Балашевић, Стинг.

Ансамбл?

- Немам посебно омиљену групу.

Глумица коју обожавате?

- Деми Мур.

Писац?

Шекспир.

Књига?

- Нови завет.

Армани или Бос?

Ни једно ни друго, Черути или Зења.

Будућност

Ових дана је неко ишчепркао да породица Ђинђић вуче корене из Црне Горе. Је ли Вас то изненадило?

- Изгледа да сви вуку корене из Црне горе. Ја нисам у потрази за својом породичном историјом. У будућности намеравам да проведем остатак свога времена, не у прошлости.

(Извор: Вечерње новости; Аутор: С. М. - И. Л.)
Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 14:15:10
Нема избора
31. децембар 2001.
Интервју др Зорана Ђинђића за недељник "Економист"


Противници реформи нису у стању да понуде неку разумну алтернативу - Срећа ове владе је што смо се нашли на страни историје, а историја је европска интеграција - У ову земљу више верује Светска банка него функционери који су изабрани да је воде - Увођење реда није монопол

Пред Владом Србије је још тежа година. У овој је још и могла да се "вади" да годину није ни започела људски, да је тек на почетку мандата, да није имала времена... У идућој за њу готово неће бити оправдања: има сређене односе са међународним финансијским институцијама, приватизација је припремљена и сад ће сви очекивати резултате, боље речено новац од продаје фабрика, као што ће очекивати страни капитал, и у виду донација и у виду директних инвестиција, то по природи ствари, треба да доведе до раста индустријске производње, итд. Поред тога, народ је и у овој години показао да нема стрпљења да чека боље сутра; у 2002. ће тражити још бржи раст стандарда и биће осетљивији на све социјалне и друге ударе. То је био разлог да интервју за новогодишњи број Економист магазина затражимо од човека који ће за сва ова питања бити највише одговоран, српског премијера Зорана Ђинђића.

ЕМ: Приликом недавне посете Шведској, изјавили сте да је СР Југославији, а пре свега Србији, током идуће године потребно две милијарде долара донација и две милијарде долара директних инвестиција. Због чега сте ово изјавили?

Зоран Ђинђић: Упорећивао сам искуства других земаља - Мађарске, Словачке, Пољске… Мађарска је, на пример, током протекле деценије годишње у просеку имала две милијарде долара инвестиција. Не знам колико је имала кредита, али је имала доста, можда чак и више од директних инвестиција. С обзиром на стање наше привреде и застарелост технологије која двадесет година није обнављана, нама је заправо потребно све - ново. Готово да нема фабрике где је довољно променити само власнике и менаџмент, потребне су и нове машине и технологија. То је јако скупо. Ако би прилив капитала био мањи од онога који сте поменули, онда бисмо се развијали споријим темпом од Маћарске. А та земља је неки репер за нас по броју становника, сличном географском положају, природном потенцијалу…

С друге стране, нама је потребно три милиона запослених да би финансирали социјалне трошкове. Требало би да отворимо милион нових радних места. То није пуко политичко обећање већ нужност. Ако то не урадимо, притисак на зараде оних који тренутно раде биће неиздржив. Тешко је замислити смањивање јавне потрошње. Једна од последица свега онога што се овде дешавало последњих петнаестак година је и огромна диспропорција између броја индиректно издржаваних лица и оних који привређују. Дакле, нама је капитал неопходан за ново запошљавање и да бисмо финансирали око милион радних места у току наредних неколико година. Не ради улагања у капитално интензивне делатности, у развој некаквог информатичког Дизниленда, већ за куповину најобичнијих машина и опреме за нормална радна места.

ЕМ: Када је реч о трошковима, према плановима за идућу годину јавна потрошња ће "појести" готово половину друштвеног производа. То је превише и постаје кочница развоја? Да ли ће такво оптерећење привреда моћи да издржи?

З. Ђинђић: То јесте постало кочница развоја. Али, то је и остатак социјализма, који не може да се санира у року од годину или две дана. То је једноставно социјална цена претходног система. Ако се погледа шта је у томе све садржано, већина од тога су фиксни трошкови који једино могу да се не плаћају. Значи да се људи и даље варају, као што је то радио Милошевић. Да се не исплаћују пензије, да здравствено осигурање буде само фикција, да нема лекова… Али се онда поставља питање кредибилитета и оног другог дела реформи. Јер, у жељи да се привреди да мало подстицаја, може се лако угрозити социјална прихватљивост промена.

Ми нисмо народ који воли реформе. Аргумент - који важи за све земље и који лично уважавам - да економски развој има смисла само уз социјалну компоненту, овде има још већу специфичну тежину. Довољно би било да се уз скептицизам и економски песимизам који се шири, од председника Југославије па до последњег таксисте, дода и незадовољство људи због ниског стандарда, па да се заустави свака даља прича о развоју. У овој фази, морамо да нађемо реалну равнотежу између затечених социјалних трошкова и економског развоја. Свестан сам да је ниво јавне потрошње на ивици прихватљивости. С друге стране, у буџету би мало тога могло да се "среже": можда, за три до четири одсто ставка намењена реструктурирању предузећа, што је опет социјални програм, затим отплата страних дугова, што би довело у питање кредибилитет земље, или субвенције за пољопривреду, што је такође неки вид враћања дугова, али и улагање у раст друштвеног производа… То би могло да буде ниже, али у суштини никаквог битног добитка ту не би било.

ЕМ: Шта подразумевате под економским песимизмом председника СРЈ?

З. Ђинђић: Па то је став да шта год ми радили, то није довољно. Колико год да долазе стране донације, то је увек мање од онога што свет треба да нам да. То је оно - промене су споре или се не дешавају. Ако се дешавају, онда је за то највише заслужан народ а не владе. Што значи, дешавају се спонтано. Ако упоредо читамо оцене Светске банке и наших политичара, видећемо да у ову земљу више верује Светска банка него функционери који су изабрани да воде ту земљу. Мислим да је то један угодан, академски песимизам који је отмен и који даје могућност да увек будете у праву: ако ствари крену лоше, можете да кажете - упозоравао сам. Уколико се ствари буду добро развијале, нико се неће ни сећати шта сте причали.

Када у Србији шаљеш негативне поруке, не можеш да погрешиш и то постаје просто мода, која као вирус делује на народ. Да би људи осетили промене, морали би са хиљаду долара по глави становника да дођемо до четири хиљаде долара. То није реално. Све испод тога је ствар тумачења: да ли је дошло до промена на боље или не. Значи, то је ствар психологије. Људи знају да имају више пара, али још не могу да оду на зимовање, да поправе машину за веш… Не размишљају о томе да су пре две године били срећни ако су могли да купе килограм хлеба него постављају неке више стандарде. Када они који тумаче развој догађаја подстичу негативно расположење, логично је да ће се повећавати незадовољство у народу.

ЕМ: За инвестиције, о којима смо говорили, потребан је одговарајући и економски и политички амбијент. Често срећете стране државнике, али и потенцијалне приватне инвеститоре. Како они оцењују овдашњи амбијент за улагања, а како га Ви оцењујете? Да ли је неодговарајући амбијент главна препрека за прилив инвестиција или су проблеми на некој другој страни?

З. Ђинђић: То је систем спојених судова. До одређеног нивоа, препреке су свуда али се постепено смањују. Највећа, Париски клуб - као осигурање за инвестиције - отклоњена је. Сада долазимо до следећег пакета - политичке стабилности, законодавног оквира и стања реалне економије. На сва та три поља имамо проблеме, али се осећа и напредак.

Када се говори о стабилности, утисак је, после годину дана, да је ова власт стабилна. Постоји консензус у већинском политичком делу око суштинских питања: приватне својине, европске интеграције, економских реформи… Сукоби који постоје су око детаља, поделе мандата и власти и сличних, које странци нити разумеју нити их интересују. Што се тиче законодавства, оно има своје "рупе". Највећи проблем са којим сам се сусрео током контаката је својина над земљиштем - питање хипотека и спровођења залога. Затим, гаранција инвестиција у смислу међународних арбитража ако би дошло до неких спорова. Очекујем да ће те препреке врло брзо бити уклоњене. Поједноставићемо и процедуру додељивања грађевинских дозвола, најкасније до краја јануара.

Трећи сегмент је стање реалне економије. За одређени број предузећа која ће бити приватизована врло брзо ћемо бити у могућности да са приличном поузданошћу страним инвеститорима саопштимо колика им је задуженост, продуктивност, какво им је тржиште… Мислим да ће наредне године почети да долазе стране инвестиције.

ЕМ: У недавном разговору за наш лист, Слободан Кораћ, председник Привредне коморе Југославије је рекао да "привреда нервира министре". Како гледате на овакве примедбе?

З. Ђинђић: То су досетке кабинетских филозофа који седе, пију виски на државни рачун и смишљају вицеве. Ова привреда је препуштена самој себи, у условима апсолутне десетогодишње изолације и релативне шездесетогодишње изолације. Не треба идеализовати стање привреде у Титово време. Постојао је неки тржишни инстинкт и ген, али је суштина била планирање, недостатак контроле квалитета, бартер аранжмани са Истоком… Ући на светско тржиште у таквом стању исто је што и ући бос у трње. Та предузећа осећају панику.

Рекао бих да би министри волели да привреда сама живи свој живот, а не да сваког јутра двадесет људи из двадесет фирми чека за подршку. Ова влада је опседнута захтевима за интервенцију. Није ствар у томе да ми намерно интервенишемо. Реагујемо у десет одсто случајева од свих захтева: од Бора или Заставе, па до малих предузећа са сто запослених који имају и такве проблеме да не могу да скупе две, три хиљаде марака како би послали директора на уговарање посла са страним партнером… Када би у влади било запослено још хиљаду људи као нека врста консултаната за предузећа, не би знали где им је глава од посла. То је стање привреде.

Е сад, наша демократска власт састављена је делом од људи који су књишки експерти, а делом су били издржавана лица по неким институтима који немају осећај за реалну економију, на нивоу предузећа. Они све то гледају са неке либералистичке висине сматрајући да све треба препустити тржишту које ће завести ред. Заправо, тржиште би увело пустињу пошто би поумирали сви, нико не би успео да преживи.

ЕМ: Да ли директори толико долазе у Владу за помоћ због активистичког приступа који је Ваш тим наметнуо?

З. Ђинђић: Наравно. И треба да дођу, где ће да дођу ако не у своју владу. Мени је жао што немамо капацитета да помогнемо онолико колико је неопходно. Америчка влада је сто пута више интервенционистичка него ова, само што она има средства. Они имају буџет од три хиљаде милијарди долара и могу да одвоје стотинак милијарди за авионску индустрију која је доспела у кризу због политичког догађаја. Као што су њих бомбардовали, тако су и нас бомбардовали, али ми, на жалост, немамо средства за интервенцију. При томе, наша помоћ је мање финансијска, више је консалтинг, подршка појединим предузећима да дефинишу свој бизнис план.

Наш проблем је што ни ми као влада, а ни као друштво у целини, нисмо изградили културу бизниса. Број људи који то добро зна, бави се приватним пословима и можда им чак није ни у интересу да већина схвати како се то ради. Имамо пуно људи који се разумеју у економску теорију али имамо исувише мало људи који могу да оду у предузеће, остану тамо три дана и помогну у решавању неког конкретног проблема.

Овде није толики притисак за новац. Напротив, имамо вишка новца. Направио сам један индивидуални фонд за развој малих и средњих предузећа лесковачког округа од осам милиона марака. Финансирање иде искључиво преко банака, не директно од фонда, како би се избегли политички критеријуми за одобравање кредита. Потрошено је два и по милиона, више није било пројеката. Да смо имали десет стручњака које би послали тамо да проведу десет дана, сигуран сам да би било захтева за 80 милиона марака. Пошто тога немамо, још све зависи од личне иницијативе на терену. А морам да признам да је у Србији има много мање него што сам претпостављао.

ЕМ: Из либералних економских кругова има много примедби на увођење монопола у промету нафтом, сада се нешто слично спрема за дуван и игре на срећу. Постоје мишљења да се оваквим приступом продаје тржиште. Како Ви гледате на то?

З. Ђинђић: Као на увођење реда: држава поставља високе критеријуме у три високо профитабилне делатности, у којима учествује огроман број потрошача. На ова поља морамо да пустимо само велике играче пошто смо интересантно тржиште. Ми кажемо да ће увозом цигарета моћи да се бави неко ко испуњава строге критеријуме. Као што то сада радимо са цементарама. Било је много сигнала да људи са Истока, који имају пуно пара, желе да уђу у индустрију цемента. Онда смо, да би то спречили рекли: на тендеру могу да учествују само они који се тим послом баве дуже од пет година и имају одређени обим пословања. Значи, нису довољне само паре, потребне су и одређене референце да си у одређеном бизнису ауторитет.

ЕМ: СТЕТ и ОТЕ су имали референце, али опет нису ништа урадили у развоју фиксне телефоније…

З. Ђинђић: Те ствари се не искључују. Може се догодити и да нека велика компанија банкротира. Десило се то, на пример, Енрону, највећој светској енергетској компанији. Енрон се испоставио као промашај. Али мислим да је неки руски мафијаш, који има десет милијарди долара, сасвим сигурно промашај. Саставни део бизниса је и банкрот, али је много већа вероватноћа за промашаје ако дозволите да се увозом бензина, цигарета, играма на срећу - бави свако. Тим пословима неће се бавити држава, то није монопол. Држава само утврђује строга правила и даје лиценце, које не наплаћује. Ми контролишемо играче на тржишту тако што им постављамо високе услове. Ако ухватимо кутију цигарета без акцизе, која је у земљу ушла дистрибуцијом играча који задовољава високе критеријуме, онда њега можемо да гонимо и наплатимо казну, он има шта да изгуби. Овако, данас свако може да оснује фирму за увоз три шлепера цигарета: ако се они негде "изгубе", можемо само да јуримо фантомску фирму, која је у међувремену угашена.

У суштини, против увођења реда буне се само интересне групе које желе хаос на тржишту. Нека покушају да увезу цигарете или нафту у Немачку или Француску. Или да се тамо баве играма на срећу. Нека покушају. Не пада им на памет, али им зато пада на памет да дођу у Србију и да се жале како тржиште није либерално. Ниједно тржиште више није либерално, свако се штити због тога што се и конкурентско тржиште штити. Наше тржиште је мање заштићено од тржишта ЕУ, мада они имају мање разлога да се штите. Таква политика је договорена између савезне и републичке владе, мада ја нисам присталица да будемо већи католици од папе.

Међутим, и та прича о заштити има неку своју временску димензију. Не можемо ми да штитимо наше фирме бескрајно пошто је то на штету потрошача. На пример, у индустрији млека, после десет година транзиције у нормалним земљама су се искристалисала два до три главна произвођача. Код нас их има 250. Једна могућност је да отворимо границу и пустимо Словенце и Мађаре да уђу са нижим ценама и бољим квалитетом и да тако угушимо све наше произвођаче. Друга екстремна могућност је да заштитимо домаће тржиште и да 250 млекара до даљег животари. Трећа могућност је да кажемо: постоји временски рок од, на пример, три године. Ако ни после тог рока наша индустрија млека не постане конкурентна, отворићемо границе, по цену да нестану домаћи произвођачи. Али, против тога сам да се то уради одмах. Можда имам одређене предрасуде, али мислим да у националним оквирима, домаће компаније имају шансе у утакмици са интернационалним. Не мислим да је глобализацијом свет постао толико хомоген да је безначајно да ли је нека компанија национална или интернационална. То је интелектуална илузија.

ЕМ: Није тешко сложити се са Вашом тезом да треба заштитити пољопривредну продукцију, па и прехрамбену индустрију, то је стандардно понашање у свету. Али заштита наше остале индустрије, на пример аутомобилске, претерана је у односу на окружење…

З. Ђинђић: То је заштита тржишта, а не аутомобилске индустрије. Ако неко жели да овде дође и направи фабрику аутомобила, то ће учинити једино ако му се не буде исплатило да увози готова возила.
...
Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 14:15:30
...

ЕМ: Да ли је овакав концепт прихватљив са становишта политике Светске трговинске организације?

З. Ђинђић: Када нас буду примали у чланство, укинућемо то.

Ем: А зар није логично да неко овде дође и организује производњу аутомобила не само за овдашње тржиште него и за извоз ?

З. Ђинђић: То је, разуме се, могуће, али је на дугом штапу. У овом тренутку једино можемо да добијемо некога ко ће уложити у Заставу ради нашег тржишта. Следећа варијанта је да овде почне да производи делове за неко друго тржиште, а трећа, идеална, је да почне да производи делове за светску производњу. Разговори на ту тему се воде, али је питање када ће бити закључен договор.

ЕМ: Поново смо дошли до страних инвестиција чији обим у великој мери зависи од политичке стабилности. Положај владе је можда један од важнијих параметара за ту врсту процена. Да ли је Ваш кабинет стабилнији сада него пре нешто мање од годину дана, када је формиран?

З. Ђинђић: Влада је тренутно најстабилнија од како постоји. И у погледу техничке одрживости, односно парламентарне већине која је подржава, и у погледу инструмената управљања који јој стоје на располагању. Државна управа постепено долази у ред. Треће, у погледу ауторитета односно легитимности, виђена је као орган који води једну релативно прихватљиву политику, а није само инструмент једне инстанце која има врховни легитимитет.

У почетку, председник Југославије је имао 80 одсто подршке, ДОС је такође имао висок рејтинг, а Влада Србије је била виђена као орган који није имао неки нарочити политички ауторитет. Сада је другачије. За одлуке које су важне, имамо већину у парламенту. Не комотну, али мислим да је то и у реду. Друго, око онога што ради Влада, нема никаквих спорова међу коалиционим партнерима који то спроводе. Влада још нема статистички апарат који јој омогућава праћење и симулирање неких процеса, али се постепено успоставља неки ред. Људи све више схватају да ова влада има своју аутономну политику, да то што ради није рефлекс неке друге политике. Утолико је она прилично стабилна.

ЕМ: Али, стално се тражи њена реконструкција, па се помињу избори… То баш не делује као стабилна ситуација?

З. Ђинђић: Тражити нешто и добити нешто, две су одвојене ствари. После сваког таквог инцидента, расположење јавног мњења показује да Влада боље стоји. Први инцидент је био хапшење Милошевића 31. марта. Од тада до данас, преко Милошевићевог изручења у Хаг, афере "Национал" и оптужби за корупцију и злоупотребе, афере Гавриловић, изласка ДСС из Владе, врло интересантног штрајка 5. октобра, побуне Црвених беретки, гласања против реформских закона, смене Маршићанина…

Имали смо, ја мислим, једно десет врло озбиљних криза. Имали смо два инцидента месечно и сваки од њих је био нека врста пробног балона али са намером да се иде дубље. И после сваког од њих је Влада добијала. Не знам зашто, нисам се бавио размишљањем о томе да ли је ова друга страна сувише радила незграпно или људи почињу да схватају суштину реформи, или због нечег трећег. Када је први пут дошло до неспоразума у владајућој коалицији који увек на крају кулминирају на питањима избора - а то је било у марту - ова влада је имала рејтинг у јавности од неколико процената подршке. Данас је та подршка вишеструко већа.

Кроз све ове кризе, позиција Владе се побољшала и због тога ме то и не брине. Наравно, да смо јединствени, да постоји јасна политичка воља за реформе, стање би било много боље. У транзицијама, у тешким временима, влада има и неку мотивационо-терапеутску улогу. Не само активну, да неке ствари мења, већ и да људе храбри у томе. Ако у таквој ситуацији постоје два хирурга па један каже: "треба да се оперишеш, на жалост немамо анестезију, болеће", а други каже: "не, не треба да се оперишеш, него тог хирурга који те тако саветовао треба да оперишемо. Он је болестан, а не ти". То је јако лоше за морал пацијента. Идеално би било да имамо јединствени конзилијум који ће да каже: "Дијагноза није спорна. Не бој се, операција ће болети мало, али ћеш преживети". Добро је што пацијент ипак све више схвата да мора да се оперише.

ЕМ: Ове године је било покушаја политичке злоупотребе социјалног незадовољства. Очекујете ли да ће тога бити и наредне године?

З. Ђинђић: Биће покушаја, али се не плашим да ће бити успеха у томе. Као народ, у последњих десет година смо толико пута вођени у пропаст нејасним обећањима да је данас за људе важније да ли има алтернативе него питање да ли су задовољни или не. Противници реформи нису у стању да понуде неку разумну алтернативу. Срећа ове Владе је што се нашла на страни историје, а историја је европска интеграција. Милошевић је потрошио све резерве демагогије и популизма па би требало много вештине да се пронађе алтернатива европској интеграцији у тренутку када је то дух епохе. С друге стране, ми смо саставили једну неидеолошку владу која је спремна да прихвати сваки разумни стручни приговор. Ако било ко из опозиције има било какву добру идеју, ми ћемо је прихватити пошто нисмо партијска власт.

ЕМ: Природни циклус трајања влада је четири године, како би болни потези са почетка мандата почели да дају позитивне ефекте при крају, уочи нових избора. С друге стране, у јавности влада уверење да се ДОС обавезао на превремене изборе, после 18 месеци од доласка на власт. Да ли се то Влада Србије саможртвовала?

З. Ђинђић: Не, ми смо рекли да ће савезни избори бити за 18 месеци, пошто буде дефинисан статус савезне државе. Или ће бити избори за нову, реформисану савезну државу или неће бити те савезне државе. То не подразумева изборе на републичком нивоу, ова влада је добила мандат на четири године.

ЕМ: По многим мишљењима у идућој години су неизбежни републички избори?

З. Ђинђић: Не, мислим да нису неизбежни.

ЕМ: Чак и ако би дошло до промене Устава Србије?

З. Ђинђић: Ако би дошло до доношења Устава Србије, онда је разумно после тога направити изборе. Али, ако је нама требало годину дана да донесемо два или три закона, да ли је реално очекивати да ћемо у истом року успети да усвојимо Устав и то двотрећинском већином у парламенту? Мислим да није. Устав је најважнији документ једне државе. Журити са њим да би се после тога расписали избори како би неко проверио свој рејтинг, неодговорно је. Имамо неколико веома битних тема које морамо продискутовати у овој земљи. Једна од најважнијих је однос између регионализације и децентрализације на једној страни и јединства и интегрисаности система на другој страни. Који степен аутономије је подношљив за једну земљу која није стабилна? Бесмислица је да се то може решити у кабинету, између пет стручњака.

ЕМ: Шта очекујете да ће се десити у идућој години?

З. Ђинђић: На плану економије, очекујем да ће са много мање напора ствари почети да се много брже развијају. Отворили смо врата инвестицијама, то ће ићи својим током, са много више рутине. Идуће године централно питање ће бити сналажење радне снаге у новим околностима. Ја то гледам као велики квадрант. У доњем левом углу је реструктурирање привреде. У десном доњем углу је исти процес али везан за радну снагу. У горњем левом углу је модернизација менаџмента. У горњем десном углу су нове технологије, инвестиције које долазе једино ако су остала три угла у реду.

Баш због тога што економски развој има поред материјалне и неку своју психолошку компоненту, кључно питање је легитимност власти у смислу њеног поштења, коректности и искрене жеље да сузбија злоупотребе, нестручност и корупцију. И то ће бити пројекат који ће бити битан и за међународне и за домаће учеснике.

Дакле, уз ове економске приоритете који ће ићи својим током, имаћемо још два за идућу годину: прилагођавање радне снаге условима тржишне привреде, и други, успостављање ефикасних институција за контролу вршења власти.

Биће референдума

...
ЕМ: Како процењујете да ће се уредити односи са Црном Гором?

Зоран Ђинђић: На састанку са Хавијером Соланом црногорска делегација је донела свој предлог који нисмо стигли одмах да прочитамо. Накнадно читање ми је показало да је тај документ је радикалнији од онога што знамо из медија. Подразумева апсолутно раздвајање и две независне државе. Тако, мислим да ће доћи до референдума у Црној Гори, претпостављам у априлу или мају. Моја је претпоставка да ће Ђукановићева опција изгубити на том референдуму. Оног тренутка када противници реформисања савезне државе изгубе већину, тада то неће бити тако важна тема. Ићи ће неким својим нормалним током. Она је важна у овом тренутку, док то неко кочи.

(Извор: Економист; Аутори: Мијат Лакићевић, Властимир Стевановић)
Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 14:17:15
Наш живот зависи од нас самих
28. јануар 2002.
Интервју др Зорана Ђинђића за "Вечерње новости"


Зоран Ђинђић, премијер Србије, говори за "Новости" о учинку Владе у претходној години

"Наш највећи успех је што смо се одлепили од прошлости, што смо се удаљили од затеченог стања - малог угледа у свету, ниског и никаквог кредибилитета у финансијама, потпуног хаоса у финансијама, буџету, економији и информисању. У свакој тој области учињен је велики помак напред. Где смо били пре годину дана, а где смо данас!"

Овим речима премијер Србије Зоран Ђинђић оцењује у интервјуу "Новостима" рад своје владе у тешкој и преломној прошлој години.

Одговарајући на питање о билансу те године, он је додао:

"Мислим исто тако да постоји један велики несклад између онога како експерти виде наше данашње стање, а како обични људи то сагледавају. То је слично пацијенту: експерти кажу његово стање се побољшава, а он каже - мени је лоше. Ми смо, заправо, једна технократска влада. Ја, по карактеру не водим превише рачуна о маркетингу, мада знам да морам имати људе на мојој страни, да их укључим у тај процес. Ја схватам да би требало да посветимо више пажње дневном функционисању ствари, које заправо јесу битне за свакодневни живот људи. Стање и судбина једне земље и судбина појединаца се увек не поклапају."

"Моја Влада се бави судбином ове земље и покушава да за неке будуће генерације направи чврсте темеље, да веже Србију за Европу, а то што се сада милиони људи осећају лоше, то је последица оног претходног стања. Ради се о криминалу, корупцији, о личној несигурности, о немоћи људи да нађу посао", каже Ђинђић.

"Мислим да ћемо у наредним годинама имати мање болних резова, а више година мелема и бриге за људе."

Како су Вам министарства радила у прошлој години?

- Има два министарства која су највише по природи ствари радила. Прво је Министарство финансија, коме је приоритетни задатак био сређивање јавних финансија. Ту се радило о крвотоку. Не можете пацијента да повратите из смрти, ако прво крвоток не средите. То су паре, односно јавне финансије. Уз то иде социјална политика: да видите, да вам не умре пацијент док траје операција. Треба знати колико има људи који шта год да ураде не могу да преживе без помоћи. Ту је био огроман напор једног дискретног ресора које је страшно много радило - Министарство за социјалну политику. Та два министарства заслужила су медаље и надам се да ће сада да се мало одморе. У наредном периоду мислим да ће много више посла имати министарства за рад и запошљавање, за приватизацију, унутрашње послове.

Да ли то значи да су нека министарства лоше радила?

- Значи да је било застоја у раду. Закон о приватизацији и посао око приватизације није зависио од самог Министарства, јер је оно у рекордном року припремило тај Закон. Ми смо прва земља у историји транзиције која је у првих шест месеци донела тај Закон о приватизацији. Све друге, су две или три године дискутовале о томе. Наш закон је оцењен као веома добар.

Прва приватизација се догодила крајем године, мада смо хтели да у мају приватизујемо "Беочин". Да се то онда десило, више бисмо пара добили. Због мира у кући и јавног мњења, приватизација је каснила. Што се министарства за рад тиче, тек када крене реструктурирање привреде, онда ће да крене и реструктурирање радне снаге као паралелног процеса. Ја се надам да су се они добро припремили за рад.

Кад је о полицији реч, ту има доста тога да се замери, а ја сам крив што то нисам ставио као приоритет. Тек пред крај године смо заправо почели да се бавимо тиме. И видим да је доста тога могло да се уради више. Значи да су потребни неки специјални механизми, у смислу унутрашње контроле да грађани могу да се јаве ако имају проблеме са полицијом.

- А промене у Влади, хоће ли их бити?

- Када говоримо о променама у влади, ту имамо два дела. Један део је ДОС. Биће промена у влади ако се ДОС сагласи. Таква влада има подршку 131 посланика. Свака међупартијска промена унутар тог блока, би угрозила већину.

Ту разговарамо, и докле год буде могућности, да исти људи унапреде свој рад и док нема неке јасне, боље алтернативе, ја сам за то да их задржимо. Има ту министарстава у којима бих волео да буде јаснија ствар, да мало више разумем шта се ту догађа, да има мало више резова у смислу јавних предузећа, услуга, да знам зашто је цена струје таква каква јесте, али тренутно нема алтернативе. За ових годину дана кога год сам упознао, а мислим да нешто зна, понудио сам му посао, као саветника у мом кабинету, као члана у министарству за односе са иностранством, финансије... Значи треба само да каже "хоћу".

Да ли то значи да млади из земље нису заинтересовани за такав посао или нису довољно стручни?

- Мислим да је то комбинација и једног и другог. Они који су веома квалификовани, они су по мало цинични, у неком чекању, сумњичењу. Код нас постоји мода песимизма. Што си паметнији, мислиш да је отмено да будеш већи песимиста. Ти јако успешни, ако нису у приватном послу зарадили паре, ретко се одлучују за такав посао, а ако су оптимисти и наивни, често су неквалификовани. Нама треба неко ко ће да оде у Бор и реши проблем. У Србији нема отпора реформама, само нема довољно знања, технологије, менаџмента и капитала.

Да ли ће ипак бити смене министара?

- Ако ДОС односно 18 странака седну и дају сагласност, прихватио бих промене односно да неки министар буде смењен, али не зато што се неко наљутио, него да седнемо сви заједно и да гласамо. Не постоји ни једно министарство где постоји блокада. Постоји, на пример Министарство полиције које је веома запуштено, врло велико. То је врло осетљива ствар. Имамо полицајце који су свакодневно у контакту са грађанима, који су наоружани и они су власт за грађане који су 10 година навикли да полицајци убирају харач јер имају малу плату. Ту нисам задовољан, јер могло је више.

Влада Србије има много потпредседника, заправо, све странке из ДОС имају по једно потпредседничко место? Шта су, на пример, за годину дана урадили Кораћ, Перишић, Веља Илић...

- Жарко Кораћ је пуно радио. У области културе, здравства, медија, синдиката... Радио је на Закону о радиодифузији. У Београду има 20 ТВ станица, док је просек у богатим и великим земљама две-три. Ми морамо да укинемо 17. Није он који ће то да учини, већ ја. Треба да кажем тим људима који имају породицу, пријатеље, који су уложили средства: "ви више не радите, идите на бувљак и продајте, на пример, кинеске играчке". Ми имамо у медијима сиву економију, какву имамо у пољопривреди. Када би сутра рекли сељацима "Свако од вас мора да има регистровану фирму, регистар касу, да плаћа порез", шта би се десило? Била би то највећа револуција после Косовског боја пре 600 година.

Перишић је највише био ангажован око поплава и ванредних ситуација, док Веља Илић тек треба да уђе у Владу. Суштина потпредседничког места је да њих 10-11 буду нека врста стратешког тима.

Следи ли реконструкција Владе?

- Мала реконструкција биће највероватније у марту. То значи да ће у Владу као потпредседник ући Велимир Илић, јер на то има право, нови министар за здравство, успостављање Министарства за управљање природним добрима и заштитом животне средине и, можда, Министарство за локалну самоуправу. Секретаријат за информисање би требало да уђе у Министарство за културу. И можда један министар без портфеља који би се бавио проблемима националних мањина. То ће се сигурно десити, а да ли ће бити више од тога, зависи од ДСС.

Без посла остаје много људи, а нова радна места се споро отварају. Зар не мислите да је прво требало отворити нове фирме, а затим поделити отказе?

- Једно је имати радно место, а друго посао. Код нас је то поистовећено, али није тако. Радно место не значи имати посао. У протеклих 50 година чувало се само радно место. Промене не могу да се догоде за годину дана.

У Србији сигурно нико неће остати без хлеба. Али, има проблема око отварања нових производних погона. Тако на пример да би се изградила хала на два хектара потребно је за све дажбине уложити око милион марака. Кад неко има толико новца, зашто би отварао погон, кад може да се бави трговином?

Отпремнину од 5.000 марака нису добили сви радници који су остали без посла. Они млађи могу много лакше да се запосле од старијих. Шта са људима између 45 и 50 година који су изгубили посао?

- Мислим да шансе за нови посао имају сви, и млади и они старији. Наравно, уколико имају знања и квалификације. Има и случајева да је одбијен посао у једној текстилној фабрици која је плаћала 200 марака месечно.

Зашто је ЕПС и даље најповлашћеније предузеће у Србији. Како то да је просек плата у овом предузећу знатно већи од просека у привреди, а да је фирма у великим дуговима? Зашто су у саставу ЕПС-а и рудници? Због чега су агенције посредници у увозу струје?

- ЕПС је гробар српске привреде. У овој години порадиће се на "ремонту" самог система ЕПС-а. Боље да је народ у претходном периоду плаћао економску цену струје, него што су фирме доведене до банкрота. Рудници ће се одвојити од ЕПС-а. Имамо пример да је килограм погачица вишеструко скупљи од килограма угља. И ова сировина мора да има економску цену.

Али, ако је цена струје већа од цене струје у Румунији, онда се морамо запитати зашто је то тако. Мора да буде уведен неки систем тржишта. Више није ствар стварање великих система, него више независних учесника који ће на тржишним основама да међусобно склопе уговор. Наравно, биће више добављача струје. Неће бити монопола, већ ће електрична енергија бити тржишна. Ко је понуди по нижој цени, он ће је и продати.

Најављујете повећање животног стандарда. Како ће се то остварити? Сада су у Србији цене европске, а плате балканске. Основали сте комисију за праћење животног стандарда. Како ће она да ради?

- Елементарне ствари: храна, комуналије, лекови, услуге, одећа, покушаћемо да држимо под контролом. У неким стварима смо изнад европских цена. Имамо ситуацију да негде плаћамо цену презапослености, високих камата, лоше организације, све под фирмом заштите домаће производње. У неким стварима смо значи изнад европских цена, а у некима смо испод. У Београду може са пар стотина марака пристојно да се живи, док у Будимпешти не може. У 2002. години не смемо дозволити да се у цене уносе елементи монопола и неконкурентности.

Да ли комисија за утврђивање злоупотреба у привреди ради добро. Како је могуће да секретар те комисије каже да наплата пореза на екстрапрофит јењава?

- Мислим да има погрешних очекивања. Секретар комисије има сасвим погрешан приступ. Не постоје никакве препреке за спровођење закона. Али, не треба сваки дан организовати митинге подршке. Ако треба, на списак екстрапрофитера треба ставити милион људи са доказима да плате екстрапрофит.

Да ли ту има повлашћених?

- Не и неће бити. Мислим да би било велики проблем уколико се испостави да се тако нешто догодило, јер то је кривично дело. Може да се деси да има интуитивног знања да неко треба да плати екстрапрофит, а да нема доказа.

Да ли под удар закона неће доћи они људи за које не постоји одговарајућа документација а сасвим се добро зна у каквим су пословима били и како су се обогатили?

- Закон се увек односи на јасно дефинисане процедуре. Све има своју цену. То што смо пропустили у протеклих 10 година цена је дистрибуција националног богатства као на Дивљем западу. Неки људи су отишли у пролетаријат, а неки су се обогатили. Мислили смо да се првобитна акумулација капитала десила кроз социјализам али се она догодила у протеклих 10 година. Новац из џепова милиона људи пресељен је у џепове неколико хиљада људи. Нешто може од тога да буде санкционисано, а нешто не може.

Има ли данас привилегованих предузећа?

- Не, јер за то више нема могућности. Нема увозних дозвола, двојног курса, нема државних кредита... Сви послови ће ићи преко јавних тендера. И данас има доста корупције, али системски узроци су уклоњени.

Када ће бити избори?

- Републички избори предвиђени су за 2004, а савезни вероватно 2002. године.

Шта мислите о српско-црногорским односима. Шта очекујете од састанка у Бриселу.

- Мислим да Европска унија све више притиска Црну Гору и да су јој шансе без Србије нула. То је реално стање ствари у Европи.

Да ли се Србија све више везује за Немачку, која је економска локомотива Европе?

- Постоје четири интересне зоне у свету. То су Русија, Немачка, Брисел и Вашингтон. Покушавамо да направимо равнотежу у том квартету и успевамо у томе. Са Немачком и Америком имамо изузетно добре односе, а позиција Србије у Вашингтону никада није била боља.

Шта у овој години поручујете народу?

- Људи треба да имају пре свега позитивни однос према животу. Морају да се боре и да схвате зашто се боре. То за шта се изборе, једино је сигурно. Нико не може да развије нашу земљу, нашу економију и наше породице, него ми сами. Поред тога важно је да има више система и самодисциплине.

Како реагујете на критике у медијима?

- Ако је критика на месту замислим се, али често се критикују погрешне ствари.

Корупција

У овој години сте најавили борбу против корупције. Како ће се то извести?

- У то озбиљно улазимо. Мислим да ћемо имати резултата на том пољу. Потребна је већа спремност грађана да достављају информације. Није тешко ухватити "рибу" у пуном "рибњаку". Циљ је да се ризик криминала повећа. У овој земљи у протеклих десет година корупција и кршења закона су били нискоризичан посао. Кад се повећа ризик, криминал и корупција ће доћи на неки европски ниво.

Цане

У јавности се у вези са Вама помиње и име Станка Суботића - Цанета. Какви су Ваши односи са њим?

- Упознао сам га пре пет година, а до новембра 2000. године нисам га виђао нити сам знао чиме се бави. Путем штампе сам сазнао да је велика "зверка", у шта сумњам.

Користио сам авион из његове компаније, јер је било практично за Владу. У протеклих 10 година за мене се тврдило да сам шпијун, а данас да сам у пословима са дуваном. У позицији сам да се браним, а при томе нико не износи доказе за то што сам учинио.

Селидба

Да ли се спремате за селидбу на Дедиње?

- Нећу да се селим у смислу да носим ствари. То ће бити као да идем у хотел - привремено. Мој стан са становишта стандарда је много бољи него тамо где би требало да живим. Ја волим град. Да сам хтео да живим у селу живео бих тамо. Волим да кад изађем на улицу одмах уђем у радњу, а не да идем колима да бих купио кифлу.

Вељина фабрика

Да ли је са "Новом Србијом" постигнута нагодба, односно Веља Илић је добио лиценцу за фабрику дувана, а за узврат је подржао Омнибус закон.

- Тајна је у томе да лиценце уопште не постоје. Треба да се донесе Закон о дувану. Веља Илић је добио папир на коме пише да ако та фабрика ради по закону, за њу ће се примењивати иста правила као и ДИН и ДИВ. У Србији има места - за једну фабрику у Нишу и једну врхунску, инострану, као на пример "Филип Морис", или "Бритиш Америкен Тобако". Али за некога ко нема добру марку, ко производи цигарете релативно ниског квалитета и јефтине, у конкуренцији на пример са Нишом, не знам како ће да послује. За нас је веома важно да се не направи индиректна производња, односно неки фиктивни шверц.

Али, министар Влаховић је потписао дозволу за фабрику дувана у Чачку, а Ђелић је против тога.

- Као што сам рекао, лиценца није издата. Влаховић је рекао: "фабрика у реду, али по закону". А, Ђелић: "ако не постоји лиценца, нема ни гаранције". Ако фабрика у Чачку буде радила као оне у Врању или Нишу, по усвајању закона добиће лиценцу.

(Извор: Вечерње новости; Аутор: С. Моравчевић)
Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 14:18:53
Нисам задовољан брзином приватизације
09. септембар 2002.
Интервју др Зорана Ђинђића за лист "Данас"


"Округли сто са Владом Србије" отвориће, како то већ ред налаже, њен премијер Зоран Ђинђић. У разговору за "Данас" премијер Србије се дотакао неких тема о којима ће разговарати са инвеститорима и пословним људима на конференцији коју организује Економист група, али и оних које много више значе нашим грађанима

По чему се овај скуп Економист групе разликује од прошлогодишњег?

- Странци су сада много ближи одлуци да се овде активно појаве. Пре свега решено је питање дуговања према Париском клубу, па новац од инвестиција не иде у плаћање дугова. Постигнута је макроекономска стабилност и аранжман са ММФ иде добро. Инфлација ће чак бити мања од оне коју смо првобитно планирали. То јесте болније, али ћемо брже оздравити. Добра вест за велике инвеститоре је и завршница преговора око уније са Црном Гором, тако да не морају да се питају да ли се коцкају давањем пара овде.

Да ли су уклоњене препреке на које су странци указивали прошле године?

- Промењени су, или ће до краја године бити, закони који се тичу финансија и пореза. Доносимо пакет пореских олакшица, ослобађање од пореза по разним основама, тако да будемо најповољнија земља за улагање у Европи. Веома је важан пројекат катастра, регистровања некретнина и грађевинског земљишта, где лежи огроман капитал, много више него што било која банка може да нам да. То је посао који лично надгледам, јер морамо променити неславну бројку од само осам одсто укњижене непокретне имовине у Србији. Ако нема укњижених некретнина нема ни хипотекарних кредита. Над свим ти стоји промена у пореској администрацији, јер нећете више моћи да платите порез 500 динара, а недавно сте купили кућу од милиона марака.

Да имамо, па да трошимо

Да ли ћемо и ове године убеђивати странце да треба овде да уложе?

- Инвеститори ту, да тако кажем, немају много избора. Ова регија је у Европи последња у коју није инвестирано. У положају смо Пољске од пре десетак година. Њих интересује да имају бар минималне услове за бизнис, да могу да се поуздају у људе у власти да ће се држати оног што су прокламовали и да нема рата или неке сличне катастрофе. Пословни резон већ постоји, јер тешко ћете на Западу убедити некога ко у породици има двоја кола да купи трећа. Заједнички посао њих као инвеститора и пословних људи и нас као Владе је да обезбедимо да људи имају - па да могу да троше.

Питање денационализације, једно од оних која могу да се испрече неком обимнијем инвестирању. Да ли ће оно коначно бити решено?

- До краја године ћемо, ако не све, оно решити питање денационализације градског грађевинског земљишта. Мој предлог је да се оно врати власницима, и да они убирају ренту од власника на њему евентуално изграђених објеката. Тиме бисмо потпуно променили садашњи систем који не дозвољава приватно власништво над грађевинским земљиштем. То је само један од педесет закона које спремамо.

Да ли по Вашем мишљењу сада имамо отворену или затворену привреду?

- И једно и друго. Негде смо се лакомислено отворили, а негде истрајавају монополи. Јасно је да ако пустимо млеко из Словеније или Мађарске које они тамо јефтино праве и продају, нашег домаћег убрзо не би било. Због тога смо мислили да две-три године оставимо заштиту. Можда нас због тога у неким гранама и "варају" али нисмо имали боље алтернативе. Има ту и нелогичности, да не кажем глупости, рецимо што имамо царину на увоз сировине за бакарну жицу, али се она не плаћа ако се готова жица увезе. Главни кривац је ту Привредна комора Југославије која се није потрудила да прикупи податке, па је ресорно савезно министарство радило по својим. Наравно, имамо и неколико картела који се договарају око (високих) цена, пре свега у фармацији и пољопривредној индустрији. Са њима ћемо другачије разговарати, посебно са произвођачима меса.

Тендери су прави начин за приватизацију

Вашу Владу "оптужују" за многе ствари међу којима је и превише управљања привредом путем уредби и распродаја предузећа кроз овакав облик приватизације. Распродајете ли Србију?

- Критикују Владу да распродаје привреду, а до сада је приватизовано само један одсто предузећа. Питање приватног власништва је питање менаџмента и одговорности, а сама фирма може да се прода и за "нула евра". Мислим да су тендери прави начин да се приватизују велике фирме. Самом брзином приватизације нисам задовољан, остварено је тек половина од пожељног. Можда ће ових хиљаду предузећа која треба приватизовати до краја године побољшати просек. Драга ми је изрека Маргарет Тачер која је својевремено рекла да је код приватне својине добро то што људи могу да банкротирају, па они сами морају да размишљају о томе, тако да она (тј. Влада) не мора то да чини за њих.

Што се тиче ангажовања Владе у привреди, морам рећи да је оно, због недостатка новца у буџету, много мање него што бисмо ми хтели, а предузећа траже. Влада је тако само ватрогасац који помаже најугроженијима. Можемо да помогнемо сто пута мање него што је неопходно, а америчка влада даје својој привреди хиљаду пута више новца од нас, па су бесмислене приче о "лезеферу" неких бивших Марјановићевих саветника. Рећи ћу само да је наплативост средстава датих преко Фонда за развој сто одсто - значи људи хоће и могу да плате. Жао нам је што не можемо више да инвестирамо у пројекте који нису интересантни банкама, а доносе профит.

Неки Ваши министри најављују да ће ускоро бити нових пола милиона незапослених - као цена транзиције. Јесмо ли спремни да је платимо?

- Кад је министар Влаховић то изјавио, рекао је и да ће се, такође, отворити и нових милион радних места. Транзиција је сложен процес преласка из мртвог у живи систем, где предузећа остварују профит, а не само "раде". Прелазак у сваком случају није лак. Ако брод тоне, а постоје спасилачки чамци, мораш скочити у воду и пливати. При том се мораш поквасити. Проблем је у транзицији то што је људима најупечатљивији баш тај први моменат, да морају да скоче у хладну воду, а далек им је спас у другом броду који плови.

Исувише мали да бисмо били корумпирани

Неки европски економисти кажу да међународне финансијске институције, пре свега Светска банка, служе само да корумпирају владе "малих" у интересу "великих". Да ли се осећате корумпираним?

- То је помодна идеја која нема много везе са стварношћу. Светска банка нема таквог утицаја директно на економије, ММФ има, али ми смо сувише мали да бисмо били предмет икаквих великих комбинација инвеститора - Кина и Русија можда, ми не. У ових годину и по дана нисам код нас приметио никакав наговештај нечијег парцијалног интереса. Штавише, успели смо да убедимо људе из ММФ да у нашем случају ураде и понешто што је против њихове филозофије. Рецимо, прошло је то што су држави отписани дугови, али она их није отписала према унутрашњим дужницима.

Србија равноправних

У Србији нема пред законом привилегованих политичара, сматра премијер Ђинђић.

- Нема више контингената и повластица онима који су у власти. Наш однос према таквим радњама најбоље се види у томе да је Србија већ после годину и по дана демократске власти добила Закон о јавним набавкама. Словенцима је, на пример, за то било потребно пет година од почетка транзиције, каже први човек српске владе.

Нагодба са Мобтелом и Телекомом

До краја месеца и у области у којој највише заостајемо за светом - примени савремених информационих технологија - премијер Ђинђић обећава велики помак, мада није хтео да прецизира тачно о чему се ради.

- Споразумом са Телекомом и Мобтелом, о коме сада преговарамо, омогућићемо убрзан развој и на овом пољу. Захтевао сам детаљан извештај о овим питањима, пре свега развоју интернета, и Влада ће урадити подробну анализу.

(Извор: Данас; Аутор: Георги Митев Шантек)
Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 14:21:30
Десет на једнога
19. септембар 2002.
Интервју др Зорана Ђинђића за недељник НИН


"Сваког дана се емитују врло мрачне слике о стању у Србији. Добра је чињеница да смо ми сада у влади рекли - станите! Ми се две године трудимо да објаснимо свету да је имао погрешну слику о нама и да слика о нама као једној мрачној мрљи на балканској карти, да је то била та пропаганда наших непријатеља и наше неспособности да своје интересе објаснимо. Ми сада показујемо то друго, такво лице Србије, које је право лице Србије..."

"Пошто ми знамо да су имиџ и рејтинг јако важни елементи кредибилитета и финансијског, и историјског и политичког, наравно да смо се две године трудили да тај имиџ улепшамо и поправимо да би наш кредибилитет био подигнут на свим другим пољима - као земље за инвестирање, као партнера у неким регионалним уговорима и као партнера за неку међународну политику и сада се одједном то руши. То се не руши неком кампањом са стране, него се руши кампањом изнутра."

Дође такозвана јесен, то јест стало падати жуто лишће итд. Време за изборе! У Србији се избори одржавају, обично, у јесен, а зашто је то тако, питање је за пророке. Ова председничка кампања, а нас то занима, обилује нападима на Владу Србије и премијера Зорана Ђинђића, што у свету није баш уобичајено. Тамо кандидати говоре о себи, мало дирају конкуренте, али о ономе што њима не припада, ћуте. Зато је Србија била и остала велика тајна (не зна дан шта носи ноћ). Разговарамо са премијером Србије Зораном Ђинђићем.

Да ли сте очекивали да ће Ваше име пречесто бити тема председничке кампање, пошто сте реаговали спремно и брзо?

- Наравно. Делимично због ове председничке кампање кад је на самом почетку постало јасно да је то кампања против Владе Републике Србије, а не против других председничких кандидата, а поготову не за неки програм појединачног председничког кандидата. У првом тренутку то није деловало толико забрињавајуће, јер сваки рад је подложан критици. Али, после извесног времена, та негативна кампања иде врло широко и постепено се кроз њу ствара слика Србије као једне јако лоше земље.

Наравно, влада је одговорна за то у тумачењу тих људи. Влада је крива што је то тако, али је то онда тако. И ако један озбиљан председнички кандидат каже - Србија је балканска Колумбија - већ у свом наступу када објављује своју кандидатуру, каже две велике ствари: једна је да је Србија балканска Колумбија, да је мафија завладала, да се врши распродаја и да је ту потребно увести ванредне мере да би се то стање сузбило. Онда неко ко са стране то гледа и размишља да ли да уђе у ту земљу и да ли да инвестира у ту земљу, наравно да ће бити уплашен, наравно да ће бити шокиран и наравно да му то неће пасти ни на памет.

Неће желети ни да види ту земљу, као туриста...

- Наравно да му ни то неће пасти на памет. То онда није само омашка, него је то систем. Сваког дана се емитују врло мрачне слике о стању у Србији. Добра је чињеница да смо ми сада у влади рекли - станите. Ми се две године трудимо да објаснимо свету да је имао погрешну слику о нама и да слика о нама као једној мрачној мрљи на балканској карти, да је то била та пропаганда наших непријатеља и наше неспособности да своје интересе објаснимо. Ми сада показујемо то друго, такво лице Србије, које је право лице Србије...

Пошто ми знамо да су имиџ и рејтинг јако важни елементи кредибилитета и финансијског, и историјског и политичког, наравно да смо се две године трудили да тај имиџ улепшамо и поправимо да би наш кредибилитет био подигнут на свим другим пољима - као земље за инвестирање, као партнера у неким регионалним уговорима и као партнера за неку међународну политику и сада се одједном то руши. То се не руши неком кампањом са стране, него се руши кампањом изнутра.

То тражи ногу, за саплитање, за подметање?

- Не само ногу. И да је то само један кандидат, па да кажемо - хајде, он има мало чудан приступ, него су то практично скоро сви кандидати. Онда смо рекли - хајде да се супротставимо томе, а да се ипак не заложимо за неког појединачног кандидата или против некога и да радимо одговорно сваки дан, да не испадне сада да као влада улазимо у полемику са појединим кандидатима. Моја идеја је била да искористимо ту кампању за председничке изборе која подиже заинтересованост људи за политику, да искористимо и објаснимо људима шта су све они као грађани за ових годину и по дана урадили, са закључком да они као грађани имају разлог да то критикују. Независно од владе, независно од појединачне симпатије или антипатије према некоме, народ у овој земљи има разлога да буде поносан на то што је у овој земљи урађено за годину и по дана. Већим делом је то урађено парама и трудом тог народа.

Мањим делом је то урађено неким дотацијама, неким спонзорствима, која су била значајна, али су углавном ишла за струју, за лекове, за хуманитарну помоћ. Али, није ишло за економију и банкарство, ни за пензије ни дечје додатке, све оно што је у ових годину и по дана исплаћено и што је практично почело нормално да функционише. Тако је створена ова идеја.

Да ли је влада успела да народу објасни своје циљеве, поготово нашем народу, који радо негује стереотипно мишљење?

- Мислим да постоји један недостатак у комуницирању владе са народом око циљева и праваца кретања. Један велики број људи тешку садашњу ситуацију доживљава као једно трајно стање и чак је разочаран, јер није очекивао тако лоше стање. Али, доживљава као једну етапу, једну узбрдицу на путу који има и низбрдице и узбрдице, а сад смо тренутно на једној узбрдици и тешко нам је, јер је мотор јако напрегнут. Али, ако изгурамо још годину дана или две године, онда ћемо бити на низбрдици, па ћемо бити на некој равници, па ћемо опет доћи на неку узбрдицу за пет, шест, седам година, када треба да испунимо критеријуме за Европску унију, па ћемо опет морати да се напрегнемо. Све се то гледа као једно статично стање и каже - немам довољно пара, не могу да купим оно што ми треба и незадовољан сам.

Међутим, човек не види да је то једна мала етапа на једном исправном дугом путу који нас први пут у историји води ка једном идеалном циљу. То је, бити у лиги успешних европских народа и бити пуноправан члан, не зато што Тито уцењује Исток и Запад, па добије кредите, не зато што се троше паре које нису зарађене, нити зато што се узимају кредити да би се вратили дугови, него зато што наше друштво постаје ефикасно, постаје модерно и тиме ми постајемо партнер најразвијенијим земљама.

То је тај циљ који ми можемо да остваримо и можда у двеста година наше новије историје ми смо прва генерација која реално може да га оствари. Не само што смо ми нарочито вредни и способни, него зато што је Европа на страни тог постојања.

Први пут је Европа заинтересована, први пут је Европа јединствена, значи, нема сукоба Француска-Немачка, нема сукоба Енглеска-Русија, нема великих сила које се сукобљавају око Балкана. Русија, која је стално у неком покушају да уђе у Европу и наизменично Енглеска, Француска, Немачка, које то спречавају. Имамо једну јединствену Европу која каже - желимо један појас безбедности и сада желимо све што је европски континент да уђе у тај појас. Пре свега, желимо да тај Балкан буде један део Европе због нас као Европе, а не због њих. Не желимо да имамо на својим границама дрогу, шверц, трговину људима, трговину оружјем, криминал.

Да имамо Колумбију?

- Тако је. Због тога су се стекле околности да смо ми генерација која може тај историјски задатак да обави. Ако говоримо о томе шта је овај народ урадио за годину и по дана, урадио је импресивне ствари.

Најпре, наместо једног кошмара, који се састојао у томе да се није знала цена и реална вредност ничега, него су производи административним одлукама продавани, и то испод своје економске цене да би се куповао социјални мир. Пошто се никоме није исплатило да по тој цени производи, јер је то било испод цене производње, практично није било реалних послова, него су била фиктивна радна места, све се то финансирало штампањем новца и трошењем националне супстанце. Значи, инфраструктуре, крађом штедње, тако да смо ми заправо били народ који је трошио своју будућност да би скрпио неку свакодневницу која је била без перспективе.

Уместо тога, ми сада имамо једну реалну тржишну економију. До 5. октобра 2000. седамдесет одсто цена било је административно контролисано. Данас није скоро ниједна, а нарочито нису цене робе широке потрошње.

За годину и по дана смо успоставили тржишну економију, за шта је другим земљама у транзицији требало три, четири или пет година да се то уради. Средили смо финансијски сектор и банкарски сектор и данас нема нездравих банака. Значи, нема државних банака које дају политичке кредите фирмама, за које знају да их неће вратити.

Бивши режим је све "враћао" кроз инфлацију.

- Да. У нормалним земљама да бисте ви средили банкарски сектор који је тотално у дубиози, требају године и године. Ми смо једном храбром одлуком изненада за једну нову годину довели до стечаја те највеће проблематичне банке и тиме заправо у један стечајни поступак увели осам милијарди марака у односу на стране повериоце.

Да су те банке остале дошло би до агоније: појавили би се страни повериоци, тако да би предузећа која су дужна тим банкама, морала све да дају тим страним повериоцима. Ту се сада распетљава то дужничко клупко. То се сада реализује у односу на државе.

Међутим, то су страни повериоци који су давали кредите, рецимо, Сартиду, преко Беобанке. Она је била гарант да би се вратио кредит. Беобанка је дужна милијарду нечега. Тако су те три или четири банке дужне осам милијарди.

Уместо да сада кренемо у један дужнички посао финансирања тих банака из буџета и кредитирања са стране, ми смо их изоставили. Прегрмели смо тај шок. Ми сада имамо један здрав финансијски сектор који се постепено опоравља, а чак и у најуспешнијим земљама у транзицији - као што су Мађарска, Чешка, Пољска, то је трајало четири-пет година. Чак и у Словенији. Чак је и Љубљанска банка била две или три године банка где су држава и влада биле усредсређене на њене дубиозе, при чему је Словенија много мања земља, има мање становника и много мање су те дубиозе.

Затим, ми смо успели из реалних прихода, који су скупљани порезима на годишњем нивоу, 64 милијарде динара да издвојимо за пензије, што је незапамћено. Значи, половина пензија у Србији се плаћа из доприноса за пензионо осигурање, а друга половина из буџета. Та друга половина је преко две милијарде марака.

Да смо две милијарде марака дали за кредите, за било шта у Србији, сада би се градило на сваком ћошку. Сада би било на хиљаде предузећа која граде, али би зато милион и петсто хиљада људи уместо што сада добија сто евра пензију, добијало педесет евра.

Ипак, у стилу - сумњам, дакле постојим, неверне Томе сумњају у владу, јавно то говоре и обећавају народу куле и градове, кад они победе.

- Ако неко сумња да ли смо добри или нисмо добри, увек је најбоље резултатима говорити и питати светски признате експерте, питати експерте Светске банке, Европске банке за развој, питати експерте Уједињених нација.

Ако кажемо да степен демократије није нарочито висок, хајде да питамо свет који то прати. Ако кажемо за економски развој да је мали, може да каже ко шта хоће о нашој земљи без икаквих последица. Може да објави ко шта хоће без икаквих последица. Може да се организује на којој год основи хоће и чак и превише.

Ја то упоређујем са једним тимом који има мотивационог тренера који каже тиму, немамо добре услове за тренирање, имамо лоше патике, имамо поцепане дресове, а нисмо баш имали примерену храну овом спорту. Али, боримо се, држимо себе, добар смо тим, боримо се до последњег секунда и уверен сам да можемо да победимо.

Или имамо мотивационог тренера или селектора који каже, ја мислим да су ту наркомани, немам доказа, али мислим. Друго, пошто нисмо могли да тренирамо у условима као наши противници, мислим да немамо шансу.
Треће, ја имам неке индиције да је судија плаћен и да ће да суди против нас. Четврто, публика је против нас и сви су се договорили да ће нас гађати флашама. Мислим да је најбоље да ми предамо утакмицу добровољно.

Питање је сада - који је мотив таквог тренера?

Када се каже "наша земља", иде мисао на корупцију, мафију, безакоње, ништа се није урадило, реформи нема или су пребрзе, приватизација је преспора, али је то распродаја земље.

- Треба да се променимо, кажу неки, али не ми, него свет треба да се промени, јер ми смо одлични. Народ ће да каже, стани, ако мој тренер то каже, шта ја имам да тражим у тој утакмици. Али, ако ми не победимо у тој утакмици, онда ће мудраци да кажу, тај мотивациони тренер који је мотивисао - хајде да победимо, он је слагао, а овај који је унапред рекао да немамо шта да тражимо, он је био паметан, јер је већ предвидео да ми нећемо да добијемо.

Ја кажем - уђимо у сваку утакмицу са жељом да победимо. Да ли ћемо победити или нећемо, то зависи од нашег противника и уз мало среће. Оно што сам сигуран: ако не уђемо са жељом да победимо, нећемо победити, сасвим сигурно. Ако уђемо са жељом да победимо, онда ћемо можда победити. Нема гаранције ни за то.

Ми смо влада и ја сам председник владе који себе доживљава као мотивационог тренера нације. Кажем - народе, ја верујем у победу и ја сам спреман да се борим за победу, а ако си и ти спреман за победу, ја мислим да имамо шансу да победимо. Немој сада да ме хваташ за реч, па ако не победимо, да кажеш - слагао си ме, немамо пет хиљада долара плату.

Ја верујем да ми можемо постићи тај циљ, ако се будемо борили. На основу чега верујем? На основу тога што су Грци пре двадесет пет година били лошији од нас, на основу тога што су Португалци пре десет година били лошији од нас, на основу тога што је Ирска била сиромашнија од нас и данас су сви десет пута богатији од нас.

Да не помињемо источне земље...

- Да не помињемо Мађарску, Чешку, Словенију. Значи, имам примере да неко други путем добре организације и добре воље може од исте позиције у којој смо били ми, веома брзо да напредује. Значи, није некакво чудо ако и ми то успемо, али треба да се боримо и треба да верујемо у своју победу и треба да гледамо напред ка циљу, а не као сада да сваки клинац гледа другога, да ли има боље патике него ја и да ли да му додам лопту, јер ћеш ти да будеш тај који је постигао кош, а ја не волим да ти постигнеш кош, него ми смо тим који треба да игра и треба да победи. Мислим да то нама недостаје.

Ми смо десет година били уљуљкивани у један свет да смо неупоредиви, да смо изузетак, да за нас не важе никаква правила и да то што цео свет мисли да ми нисмо добри, да је то доказ да смо најбољи.

Ми смо тиме добили једну искривљену слику о себи. Сада смо се вратили у ту лигу и свет нас процењује да ми нисмо лоши. Сада ми кажемо - не, за разлику од целог света који мисли да смо добри, ми мислимо да смо заправо лоши.

Видим слику Доријана Греја. Ово што сте сада рекли, подсећа ме на онај Његошев стих: "Нека буде што бити не може..."

- Студенти су 1968. године у Паризу написали - Будимо реални, тражимо немогуће. Значи, ако тражиш само оно што је могуће, добићеш мање од тога. Ако тражиш оно што је немогуће, добићеш оно што је могуће. Има једна латинска изрека која каже да храбрима и бог помаже.

Ако бисмо то превели на српски, испало би да помало "луде" срећа прати.

- Оно што ја замерам једном делу политичке сцене у Србији, то је та некрофилија. То је вечито кукање, вечите жалопојке. То је политика као једна нарикача. Бити политичар, значи, бити нарикача. То је још од деведесетих година са тих митинга, када је било: - Не родило ти ни ово ни оно. Десиће ти се ово или оно. Мислим да тиме убијаш вољу људима да живе. Имаш једну мрачну Милошевићеву енергију, једну демонску која те води у пропаст на један активан начин и имаш на другој страни кукумавке које кажу: - Шта год ми урадимо, свет нас мрзи, не можемо ми да успемо.

Сад долазимо до једног лепог питања. Казала Вам је једна грађанка, на једној телевизији, да би требало да се бавите својом професијом, филозофијом, а не политиком. Грађанка не зна да се Аристотелово главно дело зове "Политика", а да не говоримо о Платону, који је сматрао идеалном државом ону коју воде филозофи.

- Ја сам за то да свако ради оно за шта је квалификован, да свако окопа свој врт, при чему за функцију политичара не постоји квалификација. Значи, не постоји тај факултет или та наука на коју неко може да утиче, па да се каже, ево, он ће да буде добар политичар, тако да има разних и председника влада и председника држава. Имамо у Чешкој Хавела, који је био писац, а да ли је добар или лош, не улазим у то, имамо Путина који је био обавештајац, имамо Шредера који је завршио правни факултет, али никада није био адвокат. За самог политичара траже се неке друге личне особине. Пре свега, мислим снажан карактер, али то треба да буде особа која уме да се супротстави и неком јавном мњењу, која неће да повлађује, да плива низ воду, да се удвара, јер је то рецепт за неуспешну политику.

Мислим да су филозофи, ипак је та Платонова идеја добра, лидери у неком свету идеја. За праву политику није довољно да буде само технократа и да управља датим системом, него мора да се види како све то иде. Што је свет компликованији, то је веће размишљање потребно да га разумете. Када је свет био једноставан, могао је и машинбравар да буде државник, јер је било Исток-Запад, комунизам и капитализам или негде између. То је била једна једначина, без значаја.

За крај: да ли читате новинарку Даницу Драшковић у чијим сте есејима главни јунак? Као у епу о Нибелунзима, личите ми на Зигфрида и Брунхилду.

- Морам да кажем да сам потпуно ван тога. У таквим стварима се увек износе љубав и мржња.

То нити читам, нити водим рачуна шта ко о мени каже. Ја сам јавна личност и свако има право да о јавним личностима прича шта год хоће, али то не обавезује јавно да се људи тиме баве. Значи, ја сам нека врста громобрана и свако ко има неки вишак своје енергије, усмери је на тај громобран и сваки облак који протутњи, он мало нешто окрзне тај громобран и мисли да ће сваки громобран бити о њему. Не мислим ништа. Ја имам своје неке друге теме и бавим се неким другим стварима и могу да кажем да нисам ни ред прочитао о томе. Чак и да ми ставе на сто и да имам и десет сати слободног времена, не бих то прочитао и не интересује ме то уопште. Нисам иритиран и не осуђујем. Само сам потпуно равнодушан. Могу да се на Библију закунем да сам рекао истину.

(Извор: НИН; Аутор: Петар Игња)
Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 14:24:17
Србији су потребни реформисти, а не кибицери
19. новембар 2002.
Интервју др Зорана Ђинђића за "Вечерње новости"


Да ли премијер Србије сматра да је важно да се председничка криза оконча и Србија добије председника?

- Најпре, не видим никакву кризу, било како да се заврше председнички избори. Већ у вези са септембарским изборима многи су злослутили, да не кажем претили, да ће у случају неуспеха председничких избора у Србији наступити хаос. То је крајње неодговорно и неозбиљно. Није наступио никакав хаос. И неће наступити.

Али, тим питањем баве се сви?

- Заиста се не бавим питањем председничких избора. Ни ДС, ни ја, нисмо заинтересовани за ту функцију. Они који су заинтересовани - нису нам понудили озбиљан договор. Избор председника није моја надлежност. Овај самар председничких избора није мој и не желим да га носим!

Ова порука може се тумачити и као Ваш "тихи" позив на игнорисање избора?

- Створена је болесна ситуација: Ако избори успеју - Ђинђић је поражен. Ако избори пропадну - Ђинђић је крив. Да ли то икоме изгледа нормално? Чини се да сам, ни крив ни дужан, постао лична опсесија многих људи, који због тога не могу нормално да размишљају. Бирачима, а и симпатизерима ДС препуштам да се у складу са кампањама председничких кандидата сами определе. Сваки мој други став био би лицемеран.

Непосредно други пут

Извучен је спасоносни "џокер" да будући савезни парламент нове државе, уместо непосредним изборима, формирају посланици из садашњег састава два републичка и актуелног федералног парламента. Да ли је то озбиљна најава коначне деблокаде рада на Уставној повељи?

- Кад већ нисмо успели да се договоримо око непосредних избора, ту препреку је требало отклонити и сматрам да је ово добар компромис. Да су само посланици из српског и црногорског парламента узети као посланички корпус за савезни парламент, то би их оптеретило и умањило би ефикасност рада. Наравно, посланици за савезни парламент морају да буду бирани непосредно, а да ово буде само прелазно решење за, рецимо, наредне две године.

Избори и за савезни и за републичке парламенте требало би да буду истовремено, да не би дошло до тога да се једна већина формира у Републичкој, а друга у Савезној скупштини, што је сад случај. Ако не буде неких нових и непријатних изненађења, већ крајем новембра требало би да се оконча рад на Уставној повељи, да она буде усвојена, а да до краја године буде започето, па и завршено, формирање савезних органа.

Лицитира се са могућношћу да у некој политичкој комбинаторици Ви станете на чело нове државне заједнице Србије и Црне Горе?

- То је потпуно неумесно. Мислим да је јако важно наставити са овим темпом реформи у Србији. Нова државна заједница без Србије, као једног јаког мотора, неће бити ништа друго до фасада. Јако је важно да се не заустави садашњи замајац реформи. Ако би се то догодило тешко да би, после стагнације, он поново био покренут. Србија још увек није изашла из зоне ризика са реформама. Оне до сада нису захватиле већи део друштва. Њихова рефлексија највише ефекта имала је, нажалост, на неком мањем узорку.

Реформе су нередовно стање

Којим новим аргументима имате намеру да реформе пласирате даље и динамичније?

- Свуда у свету где су спроведене, реформе су биле нека врста ванредног, а у сваком случају нередовног стања. Без тог осећаја изузетности - у истрајавању, законима, мерама, пословању, раду - нема ни стварног ефекта реформи. Оне су један велики пројекат који мобилише све нивое друштва, а своје праве ефекте и домете постижу тек ако, и када, постану начин и образац понашања у свакодневном животу. Тек онда када је све то примењено, оне успевају.

Откуд толики раскорак у оцени реформи између Вас и Коштунице, односно ДС, једног дела ДОС и ДСС?

- Ако најкомпетентније међународне институције, попут "Дојче банк" и других, колико јуче објаве да по резултатима реформи Србија представља најуспешнију међу земљама у транзицији Југоисточне Европе, како је могуће да неко ко живи у овој земљи и има функцију да је заступа, у њој види све најцрње, а неко споља и искључиво професионално мотивисан, види све светло у њој?

Лидерство у променама није пливање низ воду и подилажење већини, већ храбро преузимање обавеза и одговорности и за непријатне ствари. Тај политички менталитет, или карактер, јесте суштински спор између мене и Коштунице.

Ипак Вас и Коштуницу неретко у јавности виде као скоро идеалан тандем - једног хиперактивног, који доноси иницијативу и убрзава, и другог, који смирује и када треба "кочи" и коригује. Зашто је немогуће наћи склад тих различитости?

- Да бисмо сарађивали обојица бисмо морали да радимо. Колико видим, тренутно један ради, други критикује и коментарише. Један носи одговорност - други права. Један плива уз воду - други низ воду. Под тим условима сарадња је тешко замислива.

Али и Коштуница се залаже за реформе. Каже чак да су његове брже него Ваше?

- То ме подсећа на оног хуманисту који каже "волим човечанство, али не волим појединачне људе". Дакле, подржавам реформе, али не и реформске активности. Или, ја сам за реформе, али... А када видите шта је иза тога "али", изгубите вољу за даљом расправом.

Ви нисте оптерећени тим "али"?

- Не. Кад нешто одлучим да радим, онда идем до краја, до циља. Наравно, с том одлучношћу прихватам и цену која је урачуната у то. Реформе изазивају страх, боле, и нема те шећерне водице која ће ублажити тај бол. Уосталом, страх је много јача емоција од наде. И играти на страх је много једноставније него играти на наду. Пошто је страх биолошки урођени инстинкт, многи ће пре поверовати да ће "страдати" или бити "жртва" реформи него у причу да су оне, уз његову стрпљивост и подршку, и инвестиција за будућност.

Овом друштву је потребна мотивациона енергија. Мотивациони тренери данас су дефицитарни у Србији, а деструктивних и скептичних кибицера има на сваком кораку. Велика је штета за нацију имати на кормилу некога ко је не мотивише. Коштуничина неодлучност, песимизам и демотивисање људи према реформама, суштина је нашег спора. И ништа више и ништа друго.

Да ли, ипак, негде "шкрипи између Ваше одбране реформи, социјалног програма, законодавства какво имамо, институција које га покривају?

- Упркос томе што је ДСС два месеца блокирала рад Скупштине, рушећи кворум, а тиме и спречавајући доношење закона, парламент Србије остварио је највећи проценат законодавне активности у Европи у 2002. години. Не постоји ниједан европски парламент који је више радио и више закона донео, а донето их је стотину. Ова Влада је и водећа у Европи по броју закона које је предложила својој Скупштини за годину дана. И да је до Владе, било би их дупло више.

Проблем са институцијама код нас је дугог века и није никаква новост да су њихови капацитети недовољни да изнесу тај законодавни замах. Да ли су институције и владавина закона нешто друго? Нису, наравно. То јесте легализам и прича о некаквом другачијем, бољем, легалистичкијем легализму, не постоји. Ако постоји - нека кажу шта је то.

Влада, почесто, као да нема подршку, ни институција, ни народа.

- Нема довољно подршке у становништву. Постоји заблуда да резултат реформи стиже одмах. По оцени Светске банке, први резултати реформи у свакој земљи која их спроводи, могу се показати најраније после три године. Ми смо нестрпљиви људи, са слабом кондицијом, па нам је и годину дана предуг период. А замислите родитеље којима је девет месеци превише дуго време да чекају порођај. Или, замислите мајку која има негативан однос према порођају, јер је болан. Озбиљне реформе су као порођај: да би се родило здраво дете, морате да се помучите.

Шта је највећа опасност за реформе.

- Није, сигурно, јака опозиција, него парализа система. До ње долази ако имамо слабу владу, бескрајне расправе на политичкој сцени, удварање бирачима и одлагање неопходних резова.

Како до успеха?

- Да бисмо успели, треба, и то у наредних неколико година, просечно да радимо десет сати дневно, без много викенда и празника.

Колико појединаца и институција у Србији то чини?

- Постоји истраживање по којем се у Србији просечно ради 2-3 сата дневно.

С којим правом очекујемо да ћемо постићи резултате за које је потребно три пута више рада?

- А са таквим темпом рада Србија може да у историју уђе као ружно паче које је постало лабуд. Имамо историјску шансу. Да ли ћемо је искористити, овога пута зависи само од нас. У 21. век смо ушли са огромним националим дефицитима, а пре свега без јасне визије какво друштво желимо да будемо и где нам је место у будућности. Ту визију данас имамо кроз програм модернизације нашег друштва и убрзане интеграције у развијену Европу. За то нам је неопходна и другачија атмосфера у друштву. Уместо губитничког, болесног и мрачног национализма, треба нам оптимистички патриотизам. Уместо личних спорова и интрига, требају нам велике програмске расправе. Тога тренутно у нашем друштву нема, и зато је још увек велика опасност да ће и ове реформе пропасти и да ћемо нашој деци оставити неуређену, безнадежну Србију.

Реконструкција владе?

Да ли ће бити неких промена у Влади, можда реконструкција?

- Мислим да хоће, али о томе ће прво бити разговора у Влади и ДОС. У свим земљама у транзицији владе су се реконструисале после две године, било да су се нека министарства спајала, нека укидала. Можда је реално да се формира Министарство за спорт, уосталом, треба сачекати успостављање савезних институција и органа нове државе, јер ће сигурно неке од надлежности прећи на републички ниво.

Откуп "Телекома" и "Мобтела"?

Доста је урађено у рехабилитацији електропривреде и путне мреже, али у области телекомуникација стање није уређено?

- Тачно. Ту је држава сувласник у обе компаније ("Телеком" и "Мобтел"), без добрих регулатива за ово важно тржиште. Наша стратегија је доношење закона који ће по европским стандардима регулисати ову област, што је у току. Затим, постизање с Карићима разумног компромиса о реалним уделима у "Мобтелу", а потом продаја државног дела. Уговорни однос са 49 посто државног удела не сматрамо реалним. Коначно, куповина једног дела акција од страних акционара, чиме би држава била двотрећински власник.

Преговори се воде већ дуго?

- Скоро годину дана. Ових дана се приводе крају. Ако успемо - јавност ће бити пријатно изненађена добрим уговором који смо постигли.

Инвестиције

- У првој години Србија је имала 138 милиона долара директних инвестиција, у другој години ћемо имати 500 милиона долара. Ако бисмо у 2003. имали такву прогресију, директне инвестиције износиле би око 1,5 милијарди долара. То је приближно цифри од две милијарде, што је максимална количина новца коју наша привреда може да апсорбује и да је нешпекулативно употреби. У наредним месецима имаћемо и неколико добрих вести о новим инвестицијама. Наша стратегија је да у првих пет година доведемо десет светских компанија из реда највећих. Неке су већ ту, а биће их још.

Милошевић

Уредбом Владе Србије Милошевић је послат у Хаг. С обзиром на његово здравствено стање да ли ће Влада реаговати?

- Не. Свој део обавеза ми смо урадили и то је била улазница на наплатној рампи за европску интеграцију. Да то није урађено ми бисмо данас били у изолацији, и не би било велике разлике да ли је Србија под Милошевићем или са ДОС. Ако неко мисли да је суд у Хагу нехуманији него београдски Централни затвор, јер Милошевић би ту био а не на партијском конгресу, онда је то још једна мистификација.

Милошевић се определио да се сам брани и на себе је преузео огроман терет и посао који би требало да обавља најмање десет адвоката професионалаца. Да га неко мучи, малтретира, то би било сасвим друго питање и ми бисмо тражили заштиту за њега од тог нехуманог и нељудског суда. Било би депласирано да се Влада Србије поставља као заштитник људских права у односу на УН. Милошевић је за мене стављен ад акта и он је сада проблем УН.

(Извор: Вечерње новости; Аутор: Јелена Јововић)
Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: admin on 15 Mart, 2009, 14:33:43
Ako Srbija stane proleće 2002. 1. deo

http://www.youtube.com/v/OWWH3kCGNFM&hl=en&fs=1&color1=0x2b405b&color2=0x6b8ab6

Ako Srbija stane 2. deo

http://www.youtube.com/v/dRUijJ9xpAs&hl=en&fs=1&color1=0x2b405b&color2=0x6b8ab6

Ako Srbija stane 3. deo

http://www.youtube.com/v/FspmETzn_M0&hl=en&fs=1&color1=0x2b405b&color2=0x6b8ab6
Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: Kaktus on 01 Jun, 2011, 22:33:35



     Moram da priznam da su mi suze same tekle posle ubistva Zorana Đinđića,ne zbog mene


već zbog dece kako moje tako i sve dece u Srbiji a onda sam se setio reči koje sam čuo


kao tinejdžer od jednog dede Đike iz sela Jastrebac kada smo putovali ka selu,rekao mi je


 " U rat kad braniš državu a komandant ti pogine ispred tebe,samo napred pa što bude"



Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: Kaktus on 12 Decembar, 2011, 21:38:01




         Bregovic-Djindjic



http://www.youtube.com/watch?v=MLULop79Pv0


Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: Kaktus on 12 Decembar, 2011, 22:45:39



       http://www.youtube.com/watch?v=DwXFpV-0QgY


            Bregovic-Djindjic

Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: Kaktus on 05 Maj, 2012, 20:41:55


     


                       dr.Zoran Đinđić-Ako Srbija Stane (1/3)





                       http://www.youtube.com/watch?v=OWWH3kCGNFM



Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: Kaktus on 05 Maj, 2012, 22:29:08



                dr  Zoran Đinđić-Ako Sbija Stane(3/3)



                  http://www.youtube.com/watch?v=FspmETzn_M0





Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: Kaktus on 16 Februar, 2014, 02:41:46




     Dokumentarni film: Pre nego što baciš kamen na drugog, reci š






     http://www.youtube.com/watch?v=MUpn_k5rF6o



Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: Kaktus on 16 Februar, 2014, 14:19:34



   Dr Zoran Đinđić press konferencija -Reakcija na pokušaj atentata ko




   http://www.youtube.com/watch?v=_St3ca3YSfU

Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: Kaktus on 16 Februar, 2014, 14:36:48



    Dr Zoran Đinđić: Ako neko misli...



    http://www.youtube.com/watch?v=HJUuql9gCFE



Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: Kaktus on 16 Februar, 2014, 14:41:10


Dr Zoran Đinđić - metafora David i Golijat (suočavanje sa problemo




http://www.youtube.com/watch?v=xfjjp33xnV0


Title: Odg: Zoran ?in?i? - podse?anje...
Post by: Kaktus on 14 Mart, 2014, 03:06:51




     BOB DYLAN - ALL ALONG THE WATCHTOWER ( WOODSTOC




http://www.youtube.com/watch?v=TYJN79ePvhI