Welcome to Forum po moj merak @ VladicinHan.com

Forum po moj merak @ VladicinHan.com

Author Topic: Zoran ?in?i? - podse?anje...  (Read 10913 times)

0 Members i 1 gost pregledaju ovu temu.

12 Januar, 2009, 17:44:58
  • Starac Focho
  • *****
  • Posts: 1.352
  • Ocena: +251/-27
  • Gender: Male
                                    Neki su ga voleli, neki mrzeli, a neki ga nisu shvatili...
Vredno je je napraviti retrospektivu, dela i lika jednog od najvecih vizionara i reformatora u istoriji Srbije.

                                                                     
                                         
                                                BIOGRAFIJA ZORANA ĐINĐIĆA

Zoran Đinđić je rodjen 1. avgusta 1952. godine u Bosanskom Šamcu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1974. godine. U periodu od 1977. do 1990. godine boravio je u Nemačkoj na više univerziteta i instituta društvenih nauka - Konstanc, Bon, Frankfurt. Doktorirao je 1979. godine na Univerzitetu u Konstancu gde je radio kao asistent.

Jedan je od osnivača Demokratske stranke u kojoj je u septembru 1990. godine izabran za predsednika Izvršnog odbora, a u januaru 1994. za predsednika te stranke. Za predsednika stranke je još biran dva puta, na vanrednoj skupštini Demokratske stranke 18. jula 1998. i na na redovnoj skupštini stranke 27. februara 2000.

Bio je viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, poslanik u sva tri višestranačka saziva Narodne skupštine Republike Srbije i Vecu republika Skupštine SRJ.

Bio je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Za gradonačelnika Beograda izabran je 21. februara 1997. godine, ispred koalicije "Zajedno" koja je na lokalnim izborima 1996. odnela pobedu u više gradova u Srbiji. Sa funkcije gradonacelnika smenjen je 30. septemra 1997. godine. Za njegovu smenu glasali su odbornici SPO, SPS i SRS.

U sudskom sporu sa predsednikom Vlade republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. osudjen je na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije 9. jula 1998. preinačio je presudu i izrekao novu u kojoj je osudjen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.

U junu 2000. Đinđić je pruzeo funkciju koordinatora u SZP, a potom postao i šef centralnog izbornog štaba i koordinator promotivne kampanje DOS-a za izbore koji su održani 24. septembra 2000. Na tim izborima Đinđić je izabran za poslanika u Veću republika Skupštine SRJ.

Za premijera Srbije izabran je 25. januara 2001. nakon pobede DOS-a na republičkim parlamentarnim izborima u decembru 2000.

Đinđić je predsednik Organizacionog odbora 12. Svetskog kupa u vaterpolu 2002.

Američki nedeljnik "Tajm" u septembru 1999. godine uvrstio je Đinđića među 14 vodecih evropskih političara trećeg milenijuma.

Dobitnik je ugledne nemačke nagrade "Bambi" za 2000. u oblasti politike.

Đinđić je avgustu 2002. godine u Pragu primio nagrafu Fondacije "Polak" za doprinos razvoju demokratije u Srbiji. Nagrada se dodeljuje svake godine za doprinos sprovođenju demokratskih i ekonomskih reformi u Centralnoj i Istocnoj Evropi.

Autor je knjiga: "Subjektivnost i nasilje", "Jesen dijalektike", "Jugoslavija kao nedovršena država". Bio je glavni i odgovorni urednik casopisa "Theoria", glasila Filozofskog društva Srbije.

Đinđić je iza sebe ostavio suprugu Ružicu, kćerku Jovanu i sina Luku.


                       Ovako je Dr. Zoran Djindjic gledao na svet KLIK
               
« Last Edit: 15 Mart, 2009, 13:30:51 by admin »
glavni, pomocni i kondicioni trener ST.K. Morava Vladicin Han
12 Januar, 2009, 20:03:43
Reply #1
  • Deda meraklija
  • ****
  • Posts: 685
  • Ocena: +207/-65
  • Gender: Male
  • .
Mrzeli su ga oni koji ga nisu razumeli. Na sam dan ubistva bio je smatran za najveceg kriminalca u Srbiji. Tada je Zoranova popularnost bila jedva 5%. Najveca je tragedija to sto se vise od pola Srbije radovalo 12.marta 2003.godine.  On je tek nakon ubistva, tek nakon svoje smrti, postao nacionalno obelezje. Za mene, to je covek iz buducnosti, koji nikako nije mogo da ostane ziv. Jer da je ostao ziv, to bi znacilo da se nesto cudno, mnogo cudno dogadja u Srbiji. Svi reformatori u istoriji su prosli kao Zoran; ili su proterani ili ubijeni uz blacenje hjihove licnosti i dela.
Djindjic je mnogo ucinio za Srbiju, a da je ostao ziv, ucinio bi i vise. Verovatno da bi i Kosovo resio na mnogo bolji nacin. Hvala mu za ono sto je uradio.
12 Januar, 2009, 23:47:13
Reply #2
  • Starac Focho
  • *****
  • Posts: 1.002
  • Ocena: +81/-8
  • Gender: Female
 Eto kako godine brzo prolaze.... Kada je bila 2003? A sad... Ih...Al neki ljudi se ni posle tako dugog vremena ne mogu zaboraviti...Taj 12-ti mart ,jos malo pa tacno pre sest godina dobro pamtim...Imala sam 16-godina,i bila prva godina srednje...Nisam otisla tog dana u skoli,sedela sam kuci i gledala tv...I negde oko 13 i 30h,javili su tu strasnu vest.. Bila sam dete tad moze se reci,i nisam se mnogo bila upucena u politiku,nisam ni sad nesto mnogo,ali znala sam jedno tad kao i sad... UBILI SU JEDINOG COVEKA KOJI JE MOGAO DA NAS IZVUCE IZ OVOG S....!!!! To sam tada mislila.to mislim i sad... Ne volim politiku,ni politicare,ni za jednog ne zalim...Sem za Zorana Djindjica!!!Stvarno mi je krivo,jer je on jedini covek koji se stvrano borio za dobro naroda!!! I ko zna gde bi sad bili...Mozda ne bas na vrhu,ali sigurno ne na ovolikom dnu!!!!
"LJUBAV KOJA NE ZNA ZA USLOVE...VERA SKOJOM ZASPIS I BUDIS SE... NADA KOJA POSLEDNJA UMIRE.... STO NE ZELIS SEBI,NE POZELI NIKOME!..."
25 Januar, 2009, 23:20:53
Reply #3
  • Starac Focho
  • *****
  • Posts: 1.242
  • Ocena: +210/-105
  • Gender: Female
Eto kako godine brzo prolaze.... Kada je bila 2003? A sad... Ih...Al neki ljudi se ni posle tako dugog vremena ne mogu zaboraviti...Taj 12-ti mart ,jos malo pa tacno pre sest godina dobro pamtim...Imala sam 16-godina,i bila prva godina srednje...Nisam otisla tog dana u skoli,sedela sam kuci i gledala tv...I negde oko 13 i 30h,javili su tu strasnu vest.. Bila sam dete tad moze se reci,i nisam se mnogo bila upucena u politiku,nisam ni sad nesto mnogo,ali znala sam jedno tad kao i sad... UBILI SU JEDINOG COVEKA KOJI JE MOGAO DA NAS IZVUCE IZ OVOG S....!!!! To sam tada mislila.to mislim i sad... Ne volim politiku,ni politicare,ni za jednog ne zalim...Sem za Zorana Djindjica!!!Stvarno mi je krivo,jer je on jedini covek koji se stvrano borio za dobro naroda!!! I ko zna gde bi sad bili...Mozda ne bas na vrhu,ali sigurno ne na ovolikom dnu!!!!

Skoz se slažem! Ali, nažalost, takvi smo mi Srbi, tek kad izgubimo nešto shvatimo koliko vredi. Dok se takozvani "heroji" i ološi kriju po šupama i rupama divne nam zemlje Srbije, oni najbolji stradaju zbog iskrene želje i volje da pomognu Srbiji. Žalosno, ali istinito...
U svakoj zemlji ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva.
12 Mart, 2009, 15:06:04
Reply #4
  • Starac Focho
  • *****
  • Posts: 1.002
  • Ocena: +81/-8
  • Gender: Female
     Danas je tacno punih sest godina od kada je pred zgradom Vlade Srbije ubijen dr Zoran Djindjic,prvi demokratski premijer Srbije! Bio je jedini koji je govorio delima a ne recima! Bio je jedini koji se iskreno zalagao za Srbiju i srpski narod! A ubili su ga... To su uradili oni koji ga nisu voleli! To su uradili oni kojima je smetao njegov rad! To su uradili oni koji su koji su shvatili da ce ih on dovesti na mesto koje zasluzuju,to su uradili oni koji su shvatili da im je on najveca pretnja i kazna za ono sto su do sada cinili! To su uradili oni koji su se plasili njega!!!    Borio se protiv kriminalaca,a ubijen je od strane istih!
   Dr Zoran Djindjic je koristio i neke metafore u svom radu :

" U svakoj zemlji ima korova,samo se u Srbiji korov zaliva."
"Nalazimo se u brodu punom vode i svi je moramo izbacivati i ploviti u istom smeru."
"Nije uobicajno da razvaljujete vrata pre nego sto pokucate."
"Ako skuvate ribe iz akvarijuma ,dobicete riblju corbu. Ribe iz corbe ne mozete vratiti u akvarijum. To je istorija."
"Ja ne zelim da vucem kola iz blata,a da posle toga budem kriv sto je neko seo na ta kola i koci."
"Medjunarodna zajednica je kao klima - ne mozete da je priznate ili ne,vec da se adaptirate."
"Reci danas u Srbiji za nekog da narucuje ubistva je kao u nekoj drugoj zemlji reci za nekoga da narucuje kafu."
"Reforme izazivaju strah,bole i nema te secerne vodice koja ce da ublazi bol."
"Ako krenes u preticanje dodaj gas. Radi ono sto smatras da je ispravno,ne ono sto ce vecina da podrzi."
"Ne mozete da suzbijete pozar a da se ne opecete.Ne mozete da suzbijete poplavu a da se ne pokvasite. I ne mozete da se borite protiv organizovanog kriminala a da vam ne prete."


                   Hvala mu za sve sto je uradio i vecna mu slava!
« Last Edit: 12 Mart, 2009, 18:01:35 by admin »
"LJUBAV KOJA NE ZNA ZA USLOVE...VERA SKOJOM ZASPIS I BUDIS SE... NADA KOJA POSLEDNJA UMIRE.... STO NE ZELIS SEBI,NE POZELI NIKOME!..."
14 Mart, 2009, 11:02:54
Reply #5
  • [Administrator]
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • ******
  • Posts: 2.021
  • Ocena: +290/-13
  • Gender: Male
  • Rad, rad i samo rad. Pa kolko izdržim!
    • VladicinHan.com
Potrudiću se da nađem sve tekstove, audio i video zapise i postaviću ih ovde da nam svima budu vodilje. Da se ja lično pitam uveo bih dnevnu obavezu(ili barem dostupnost) slušanja Zoranovih govora, naročito onih od 1999.-2003. Ali ja se ne pitam.

Možete mi pomoći ako želite.

Za početak evo linka dok sve ne prebacimo sve ovde.
« Last Edit: 14 Mart, 2009, 11:05:36 by admin »
14 Mart, 2009, 11:08:14
Reply #6
  • Moderator
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • *****
  • Posts: 2.623
  • Ocena: +305/-62
  • Gender: Male
  • DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT
   Bolna istina ali tek kad Srbija nekog izgubi tad vidi koliko vredi. Vizijonar, čivek neizmerne energije i znanja,  ubice ne samo da su ugasile jedan vredan život već su vratile srbiju 50 godina unazad u njenom razvoju  i evropskim intedracijama.
A ovi što nastavljaju putem Zorana nisu ni njegova bleda senka. Mnogo njih se poziva na njegov lik i delo ali ni blizu nisu.
« Last Edit: 14 Mart, 2009, 11:47:40 by mrka72 »
I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
14 Mart, 2009, 12:12:21
Reply #7
  • Guest
Jedan od poslednjih intervjua...

<a href="http://www.youtube.com/v/vCr_NFIiPqc&amp;hl=en&amp;fs=1" target="_blank" class="new_win">http://www.youtube.com/v/vCr_NFIiPqc&amp;hl=en&amp;fs=1</a>
15 Mart, 2009, 12:36:44
Reply #8
  • Deda meraklija
  • ****
  • Posts: 650
  • Ocena: +62/-9
  • Gender: Female
Zoki je bio veoma cenjeni pliticar u EU.Vizionari progresivni ljudi u nasoj sredini nisu dobrodosli.Bio je progresivan,ali kako zivimo u vremenu moralnih poremecenih vrednosti,verovatno da i tog coveka su makli ljudi, kojima je smetalo sve sto je progresivno.
Medjutim, kako za svakim koji nije vise medju zivima,ostaju njegova dela koja je napravio za zivota,tako je i iza Zokija ostalo neprocenjivo bogatsvo onoga sto bi nama mnogima trebalo biti uzor.
Biti realan i sagledati stvarnu realnost mogu samo veliki ljudi,postivati i voleti drugoga i razlicitoga,takodje je crta velikih ljudi,biti samokritican u pravom trenutku, je vrlina velikih ljudi,a takav je bio  Zoki.
15 Mart, 2009, 12:55:58
Reply #9
  • [Administrator]
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • ******
  • Posts: 2.021
  • Ocena: +290/-13
  • Gender: Male
  • Rad, rad i samo rad. Pa kolko izdržim!
    • VladicinHan.com
Српске реформе и међународни утицај
30. април 2002.
Ауторски текст др Зорана Ђинђића за "Глас јавности"


Ако је веровати истраживањима јавног мњења, већина наших грађана сматра да се реформе у Србији спроводе претежно уз утицај међународних организација. Према тим анкетама, свет више утиче на ток и садржај реформи него и сама Влада Србије.

- У овом утиску имамо два проблема. Најпре, ако грађани мисле да неко изван наше земље доноси одлуке важне за наш свакодневни живот, онда ће заузети пасиван став и очекивати да неко други решава наше проблеме. На страну чињеница да се доводе у питање темељи националне политике и државног суверенитета: ако се изван земље води економска политика земље, како да верујемо да је та економска политика у интересу грађане те земље, а не неких светских центара моћи?

Други проблем проистиче из чињенице да међународне организације немају велики углед у нашој јавности. Ако по уверењу грађана оне стоје иза наших реформи, онда ни те реформе немају превише шанси да добију широку и искрену подршку. А без искрене подршке становништва, озбиљне реформе ни у једној земљи нису успеле.

- Дакле, имамо проблем. Као и код сваког проблема, препоручљиво је да га разложимо на саставне делове, да чињенице одвојимо од предрасуда, и да дођемо до стварног стања ствари.

Најпре, да видимо које су то најважније међународне организације које би могле да утичу на нашу економску политику. Затим, шта оне раде и какву политику заступају. Коначно, шта је наша национална политика и где су сагласности и спорови између политике међународних економских организација и наше националне економске стратегије.

Велика тројка

Најважније глобалне институције, од чијих извештаја зависи економски и финансијски рејтинг земље, јесу Међународни монетарни фонд, Светска банка и Светска трговинска организација. Оно што су Уједињене нације на пољу светске политике, ове институције су на пољу светске економије. Њихов задатак је да помогну земљама у развоју и да благовремено спрече регионалне и светске економске кризе. За ту сврху располажу огромним финансијским средствима која под одређеним условима дају земљама са финансијским и економским проблемима.

- На питање у којој мери светске економско-финансијске институције утичу на наше реформе, одговор је сложен: као промотери принципа тржишне економије и ефикасне привреде оне имају веома корисну улогу. Као општа терапија која се примењује на сваки појединачан случај, оне могу имати контрапродуктивне ефекте. На нашој снази и памети је да максимализујемо позитивне и да минимализујемо негативне ефекте овог утицаја. Као уосталом што је случај са било којом темом која се тиче нашег међународног положаја. Ако желимо своје место под сунцем, морамо поштовати међународна правила. А на нашој способности је да из тога извучемо максималну корист за своју земљу.

Цена струје као пример. Да бисмо добили дугорочне повољне кредите за рехабилитацију ЕПС-а, од нас се захтева да цена струје постане економска категорија. На страну дискусија колико су грађани до сада плаћали струју. Полазимо од претпоставке да ће нови начин обрачуна изражавати реалну потрошњу, па се поставља питање, да ли да цена киловата буде економска, или субвенционисана, с обзиром на социјално стање грађана. И зашто се ММФ и Светска банка мешају у то?

- Одговор је једноставан. Ако се струја субвенционише, онда се разлика до економске цене ЕПС-у надокнађује из буџета, или му се не надокнађује, па он иде у губитак. У случају да се ЕПС финансира из буџета, то је поново новац сиромашних грађана, који као порески обвезници финансирају субвенције за шта нема оправдања. Ако ЕПС иде у губитак, јер нико не покрива економску цену, онда је његова рехабилитација бесмислена, па међународне институције не желе да је финансирају. Дакле, ма колико то на први поглед изгледало другачије, расправа о цени струје са ММФ-ом није мешање у наша унутрашња питања, него легитимна расправа са потенцијалним кредитором.

Да би добиле подршку ових организација, од које онда зависи подршка приватних банака и инвеститора, земље треба да докажу да ће кредите користити паметно и оправдано. Због тога се тим земљама постављају строги услови и пажљиво се прати њихово спровођење. Претпоставка ових организација је да ће испуњавањем њихових услова свака земља створити здраву тржишну економију, и да јој више неће бити потребна међународна подршка.

При том, Међународни монетарни фонд се бави претежно макроекономским темама као што су буџетска равнотежа, монетарна политика, инфлација, међународни дугови земље, итд. Светска банка је надлежна за структурне проблеме, као што су финансијске институције, спољна трговина, тржиште рада, итд. Светска трговинска организација надгледа либерализовање тржишта и уклањање баријера за међународну трговину.

- Дакле, нема ничег лошег у чињеници што земље у транзицији, или у финансијско-економским тешкоћама, добијају одређене услове и стандарде којих се морају придржавати ако желе да се прикључе успешним привредама. Ти услови се тичу буџетске дисциплине, јавне потрошње, задуживања, јавних инвестиција, политике плата и многих других ствари које чине економску политику једне земље.

Теорија и живот

То је тако у теорији. Наравно, сви знамо да у пракси ствари нису тако идиличне. Познат нам је низ земаља чији су економски и социјални проблеми порасли применом терапије коју су прописале светске финансијске институције. Операција успела, пацијент умро! Такође, веома добро су познате оштре критике које су угледни и разумни светски економисти упутили на рачун ММФ-а и Светске банке. Ако је циљ економске политике сваке земље да умањи сиромаштво, повећа запосленост и подигне конкурентност својих производа на светском тржишту, онда су међународне институције у многим случајевима где су биле активне промашиле тај циљ.

- У чему је проблем, и да ли је он решив? Да бисмо одговорили на први део питања, требало би анализирати сваки појединачни случај у коме активности пре света ММФ-а нису дале очекиване резултате, од азијске финансијске кризе 1997. преко колапса руског финансијског тржишта, све до још нерешених проблема у Аргентини. За такву анализу овде нема простора. Али можда није некорисно указати на типологију деловања светских финансијских институција.

Општи рецепт за конкретне болести

Начелно питање је зашто ММФ све то ради ако знамо да у њему седе врхунски економски стручњаци из великог броја земаља?

- Најкраћи одговор био би: ММФ и Светска банка преписују лек који је у начелу исправан, али који у појединачним случајевима може чак и да погорша стање пацијента. Тај лек је оштра штедња, рестриктивна буџетска политика, ослањање на реалне изворе прихода, либерализација тржишта.

Зашто је овај лек начелно исправан? Зато што су економске кризе обично последица лошег административног утицаја државе и политике на привреду (преко политички зависних банака, субвенционисаних предузећа, инфлаторног новца, итд.) па би подршка активној државној економској политици (подстицај запошљавања, контрола цена основних производа, субвенције за велике системе) у великом броју случајева само продужила агонију. У таквим случајевима власт би користила кредите да купује социјални мир, па када потроши лак новац, поново би се појавила на шалтеру светских кредитора. Онај ко је допустио да му земља западне у озбиљну економску кризу вероватно ће се неодговорно понашати и према међународним кредитима. Аргумент коме се не може много приговорити.

Зашто је овај лек у појединачним случајевима ипак погрешан? Зато што без активне улоге државе не можете посрнулу економију поставити на здраве ноге. Или бар, не довољно брзо да бисте спречили социјална незадовољства и јачање антиреформских снага.

- У разореној привреди, без регуларног финансијског тржишта, обично имате високу стопу незапослености, инфлаторни притисак на јавне финансије, неконкурентност производа и раширено сиромаштво које вас наводи на контролу цена или субвенцију.

Стриктна примена терапије ММФ-а води рестриктивној буџетској и монетарној политици, смањењу инфлације и либерализације цена, а то значи још већем расту незапослености и још већим проблемима за сиромашне слојеве становништва. Бар привремено, док се здрава привреда не појави. То би се сигурно и десило, али у многим случајевима народ није имао стрпљења да подноси болну терапију оздрављења. У таквим случајевима реформе су прекинуте, а стање се вратило на нулу.

Очито, међународне финансијске институције би морале да развију диференциран приступ. Један према владајућим структурама које су одговорне за економске проблеме својих земаља. Ту треба инсистирати на строгим тржишним условима и финансијској дисциплини и не дозволити да нико међународним кредитима финансира своје групне интересе или своју неспособност да води ефикасну економску политику.

- Други приступ је према земљама у транзицији, где је власт наследила разорену економију и где не треба одмах одбацити концепцију административне подршке привреди. Ту се по правилу ради о новој администрацији за коју се не мора аутоматски претпоставити да је неспособна или корумпирана. Та административна подршка привреди би се огледала у великим јавним инвестицијама и активној политици запошљавања, буџетском задуживању зарад подстицаја економског раста, селективним субвенцијама, заштити делова домаћег тржишта док привреда не постане конкурентна, итд.

Ово је уосталом била филозофија ММФ-а приликом његовог успостављања 1944. као фонда за обнову и развој разрушене Европе и света. Та се идеја у међувремену изменила, али не увек са правом.

Основно питање је, наравно, како да међународне организације оцене да ли је активна улога државе у привреди мотивисана жељом за реформама и успостављањем тржишне привреде, или пак интересом за учвршћивање власти и продужавање зависности привреде од политике? Затим, да ли ће таква привреда икад постати самостална, или ће јој увек бити потребна државна интервенција и субвенција?

- То су заиста тешка питања и ја имам разумевање за међународне експерте који избегавају одговорност и зато примењују јединствен рецепт за све земље.

Наш специфичан случај

Међутим, нема разлога да ми као земља за своју специфичну ситуацију не захтевамо специфичну терапију.

- Наша досадашња макроекономска стратегија уклапала се у основне принципе међународних институција. Увели смо ред и дисциплину у јавне финансије, буџетски дефицит је мањи него у већини развијених светских економија, либерализовали смо највећи део цена, инфлација је искључиво последица уклањања диспаритета. Административна подршка привреди сведена је на технички сервис и ad hoc подршку, без озбиљних инвестиционих инјекција. То се огледа на тржишту рада, где нема озбиљних позитивних сигнала.

Резултати ове строге економске политике су оцењени као импресивни од стране свих меродавних експертских група. Наравно, веће примедбе немају ни ММФ или Светска банка.

- Али, време је да идемо корак даље. Кредибилитет који смо стекли у протеклом периоду даје нам за право да са међународним финансијским институцијама преговарамо о специфичном моделу наше транзиције. Као партнери, а не као лекар и пацијент. Моделу у коме би се радило о значајној државној подршци привредном развоју.

Ако је циљ економске политике да увећа запосленост, умањи сиромаштво и убрза развој, онда су за постизање тог циља потребне велике инвестиције. Пошто није реално очекивати да у кратком периоду то буду приватне инвестиције, треба размотрити могућност великих јавних инвестиција.

- Наш задатак је да уклонимо сваку сумњу да су те инвестиције политички, а не тржишно мотивисане, и да ће оне успавати, а не пробудити нагон предузетништва. Задатак ММФ-а и Светске банке је да нас подржи у оваквом приступу.

Тај задатак није лак, али је решив. Пре неколико година многи нису веровали које све промене су могуће у овој земљи. Када говоримо о вери у бољу будућност, данас свакако имамо више разлога да се надамо, него што смо имали пре неколико година.

(Извор: Глас јавности; Аутор: Зоран Ђинђић)
15 Mart, 2009, 12:57:36
Reply #10
  • [Administrator]
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • ******
  • Posts: 2.021
  • Ocena: +290/-13
  • Gender: Male
  • Rad, rad i samo rad. Pa kolko izdržim!
    • VladicinHan.com
Предлог договора о државном циљу
22. март 2001.
Ауторски текст др Зорана Ђинђића за недељник "Време"


Треба нам нови социјални консензус, одлагање свих спорова и сукоба, завртање рукава, увођење реда. Време штедње и жртава није прошло. Разлика је у томе што то данас чинимо за будућност својих породица и наше земље, а не зарад болесне политике и привилегија властодржаца

У септембру, октобру и децембру прошле године у Србији је дефинитивно успостављен национални консензус о демократској будућности наше земље. Око те снажне визије цела нација се ујединила, као ретко када у историји.

Данас се не примећује превише од тог полета и те енергије. Наше друштво као да је изгубило заједнички циљ, као да се опет поделило на интересе и дискусионе групе. Једни прете штрајком, други штрајкују, трећи теоретишу о разлозима за и против.

У чему је ствар?

Нема сумње, народ је срушио диктатуру ради бољег живота. Остварен је један део те жеље, онај политички. Недостаје онај важнији део, материјални, економски. Да ли то значи да је народ преварен?

Превареним се може сматрати само онај део народа који је веровао да ће са доласком политичке демократије аутоматски доћи економско благостање.

Нажалост, економског благостања нема без здраве економије. А наша економија је на смрт болесна и требаће јој поприлично да се опорави.

Услов нашег економског опоравка је: морамо да постанемо земља која је привлачна за улагања. То подразумева коренито реструктурирање наслеђене привреде и друштва, али и преиспитивање одређених наслеђених права.

На пример, сви имају уставно право на рад, али радних места тренутно има једва за трећину радно способног становништва. Уз то, међу незапосленима преко 70 одсто има највише средњу школу. Потребна су огромна улагања у њихову доквалификацију. Сви имају право на здравствену заштиту, али здравствени систем је у рушевинама. Потребна су огромна улагања да би наше болнице изгледале пристојно.

Право на пензије је елементарно, али доприноси за пензије нису довољни за то. На једног запосленог у привреди долазе скоро двојица који од тога треба да имају приходе, ако саберемо пензионере, буџетске кориснике и тзв. технолошки вишак.

Већина права су стога, нажалост, декларативног карактера. То не значи да су неоправдана, напротив. То само значи да за њихово остварење нема елементарних услова. Те услове треба тек обезбедити.

Радикално истрајавање на тим правима, без материјалних услова за њихово остварење, води све већој социјалној фрустрацији и губитку неопходне позитивне енергије за промене.

Да би се привреда опоравила потребан је одлучан концепт развоја, а то значи одрицања и инвестиција у будућност.

Ако у вези са овим не успоставимо социјални консензус, какав смо успоставили око политичке демократије, пропустићемо историјску шансу.

Најпре, треба да схватимо да се може трошити само оно што је зарађено. Буџетски корисници морају да се стрпе и пристану на ограничења, не само зато да бисмо дали предах привреди него и да бисмо свету показали националну зрелост. А то значи, увести дисциплину, аскетизам, разум. Није оправдано да се штрајкује зато што је буџет рестриктиван, јер нема здравог начина да буџетски корисници (просвета, здравство, полиција итд.) добију више из реалних прихода државе.

Исто тако, и они који раде у привреди морају да схвате да још ни из далека нисмо у прилици да добијамо плате које одговарају нашим људским потребама и стандардима. Одлично је што су наши грађани свесни својих вредности и својих потреба. Али, погрешно је ако мисле да се то може одмах остварити.

Ма колико то изгледало болно, мора се променити радно право, у правцу већих могућности власника и послодаваца. Ниједан инвеститор неће доћи ако радници штрајкују, ако су синдикати радикални и свемоћни.

Лако је постављати популистичке захтеве и наводити људе да вас у томе подржавају.

Храброст је у томе да се радницима каже истина.

У социјалним борбама увек се ради о праведнијој прерасподели. О томе да се избори веће и повољније учешће у заради, и у друштвеном положају у целини. Легитиман разлог је увек: незадовољство властитим положајем, као и привилегије које неко други има, а које су неоправдане.

Данас је у Србији огромна већина незадовољна својим положајем, и то је ван сумње. Али, питање је ко има привилегије и где је новац који треба праведније поделити. Хајде да разговарамо о томе! Немојмо да полазимо само од себе и властитог незадовољства, јер ту су сви у праву. Немојмо сада да претпостављамо да негде има скривених резерви и да их штрајковима и протестима треба усмерити на своју страну. Рецимо где су те резерве. Коме треба одузети да би принцип праведности био задовољен?

Стари режим је куповао социјални мир на два начина. Тако што је непрестано производио политичке кризе, у којима су људи били одвраћани од економије. Било нам је довољно да смо живи и да нам је породица релативно физички безбедна.

Други начин био је - трошење акумулације, задуживање, коришћење пољопривреде и других природних ресурса за гашење социјалних пожара.

Резултати ове политике су познати. Нема ни једне здраве привредне гране. Празни су сви фондови који су основани као резерва за будућност (пре свега фондови пензионог, социјалног и здравственог осигурања). Инфраструктура је уништена зато што у њу ништа није улагано (енергетика, саобраћај, водоводи, канализације, депоније итд.). Држава нема никакве резерве за финансијску интервенцију у кризним ситуацијама, на пример када нека привредна грана доспе у кризу због трендова у светској економији.

На нама је сада да цео систем поставимо на ноге. То изискује огромна улагања. Узмимо само пример некадашње Источне Немачке. Она је имала два пута више становника од Србије, и рецимо да је била у сличном стању у коме смо ми данас. У рехабилитацију те земље је у периоду од 10 година уложено више од 1.000 МИЛИЈАРДИ МАРАКА. Ако данас погледамо резултате, видећемо да још увек нису на нивоу некадашње Западне Немачке.

То значи, у Србију би у року од десет година требало уложити половину те суме, тј. преко 500 милијарди марака, или на годишњем нивоу, по 50 милијарди. Реалност је да не можемо рачунати ни на делић те суме. А да не говоримо о огромној подршци у саветодавним и другим услугама, које су они имали а на које ми можемо рачунати у ограниченом облику.

То је реалност. Ми, додуше, верујемо да су наши људи бржи и способнији за економске промене него што су били Источни Немци. Међутим, те промене не долазе преко ноћи. А пре свега, немамо ни приближних финансијских средстава за лаку и безболну транзицију.

Редослед потеза је следећи. Најпре, отварање међународних канала, преко којих се укључујемо у светско тржиште капитала, технологије, и преко којих светско тржиште отварамо за нашу привреду. Друго, промене закона и институција, да бисмо постали интересантни за веће инвестиције. Треће, реструктурирање наших предузећа. Паралелно са тим, изградња ефикасних и квалитетних јавних служби, у државној управи, полицији, здравству, школству, едукацији радне снаге.

Али оно најважније је: нови социјални консензус о заједничком циљу, остваривом само кроз заједнички напор и заједничко самоодрицање.

Наш укупни успех зависи од тог вољног фактора, од наше способности да се договоримо о приоритетима и сву енергију усмеримо на њихово остварење. Треба нам нови социјални консензус, одлагање свих спорова и сукоба, завртање рукава, увођење реда. Време штедње и жртава није прошло. Разлика је у томе што то данас чинимо за будућност својих породица и наше земље, а не зарад болесне политике и привилегија властодржаца. И разлика је у томе што данас имамо добре шансе да наша одрицања доведу до друштва у коме више нико неће морати да се одриче својих основних људских и цивилизацијских потреба.

(Извор: Време; Аутор: Зоран Ђинђић)
15 Mart, 2009, 12:59:15
Reply #11
  • [Administrator]
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • ******
  • Posts: 2.021
  • Ocena: +290/-13
  • Gender: Male
  • Rad, rad i samo rad. Pa kolko izdržim!
    • VladicinHan.com
Недаће глобализације
09. мај 2002.
Ауторски текст др Зорана Ђинђића за недељник "НИН
"

Joseph Stiglitz. "Globalization and its Discontents", Њујорк 2002.

Аутор књиге је Клинтонов главни економски саветник у најуспешнијим годинама америчке економије (1993), главни економиста Светске банке (1997), прошлогодишњи добитник Нобелове награде за економију (уз то, од ове године, почасни саветник српске владе за питања економске стратегије)

Књига Џозефа Стиглица, посвећена тешкоћама и противречностима глобализације, предодређена је да постане бестселер. Сама тема је модерна и контроверзна, нарочито после низа жестоких антиглобалистичких демонстрација, краха енергетског гиганта Енрона и турбуленције на светским берзама. Уз то, аутор је 'ин', у сваком смислу те речи. Клинтонов главни економски саветник у најуспешнијим годинама америчке економије (1993), главни економиста Светске банке (1997), прошлогодишњи добитник Нобелове награде за економију (уз то, од ове године, почасни саветник српске владе за питања економске стратегије).

Примерак књиге добио сам уз напомену да је то сјајно стручно утемељење антиглобализма и беспоштедно демаскирање светских финансијских институција као главног узрочника светских финансијских криза из последњих неколико година.

Моје интересовање за тему почива делом на тешкоћи да разумем оправданост антиглобалистичких аргумената, а делом на потреби да разумем карактер светских финансија.

Ако неко из сличних мотива одлучи да прочита Стиглицову књигу, неће бити сасвим задовољан.

Као прво, феномен глобализације у књизи готово да није ни додирнут. Све оно што је тема жестоких расправа - утицај глобалне економије на глобалну неједнакост, на квалитет живота, систем вредности и слободу избора националних, локалних заједница и појединаца - овде је сведено на однос светских финансијских институција и националних држава.

Као друго, од свих важних институција пажња је посвећена углавном Међународном монетарном фонду (ММФ), а само узгредно Светској трговинској организацији, мада је трговинска неравноправност тренутно највећи проблем за земљу у транзицији и развоју.

Као треће, критика ММФ-а често је једнострана, па јој недостаје поента и тамо где је потпуно оправдана.

То су слабости књиге.

Њена главна врлина је политичка филозофија аутора, његово дефинисање стратешких приоритета развоја, па тиме и дефинисање улоге државе у економији. Сматрам да је Стиглиц потпуно у праву када критикује неолиберални "Вашингтонски консензус" којим су 1992. дефинисани приоритети ММФ-а у сарадњи са посрнулим економијама, а то су либерализација тржишта, макроекономска стабилност и повлачење државе из економије. Не значи да ови принципи начелно нису оправдани, али недостаје им један битан елемент, а то је процена социјалних последица економске политике. Поборник идеје о "активној влади", а у традицији америчке "прогресивне политике" од Рузвелта, преко Кенедија до Клинтона, Стиглиц успешно оспорава теорију о самодовољности тржишта. Када тржиште доспе у кризу, неопходни су додатни механизми за његово покретање, а то је онда простор за корисну интервенцију државе.

Наравно, економска интервенција државе мора да има своје јасне и омеђене приоритете, а то су пре свега смањивање нивоа незапослености, нивоа сиромаштва у земљи и обезбеђивање привредног раста. Ако се посрнула национална економија фокусира на смањивање инфлације и буџетског дефицита, што је класична препорука неолибералних саветника, често долази до социјалне експлозије и потпуног губљења контроле над системом.

На многобројним случајевима Стиглиц показује како је механичка примена принципа "Вашингтонског консензуса" створила више проблема него што их је решила. У жељи да ефикасно уклони болесне делове економског ткива, ММФ понекад засече у витално социјално ткиво и погорша стање уместо да га поправи.

Као што је начелна политика ММФ-а оправдана, тако је оправдана и начелна критика те политике. Проблем је када се дође до конкретних случајева. То је проблем и Стиглицове књиге.

Фијаско политике ММФ-а Стиглиц излаже кроз анализу финансијске кризе у источној Азији 1977, слома руског финансијског тржишта 1998. и примера појединих неразвијених земаља у којима је био ангажован као високи функционер Светске банке. Ове анализе чине заправо суштину књиге. Проблем је у томе што им недостаје уверљивост. У опису самих криза нема спора, што и није нарочито тешко, јер су оне биле предмет детаљног и квалитетног извештавања чак и дневних новина тог времена. Проблем је у навођењу главних узрока и у препорученој алтернативној терапији. Главног узрочника за поменуте светске кризе Стиглиц види у филозофији и акцијама ММФ-а. По његовом уверењу, погрешна је била и терапија строге штедње (уксраћивање даљих кредита несолвентним финансијским институцијама), тамо где је наложена од стране ММФ-а, а и безболног приземљења (вештачком подршком домаћим валутама), тамо где је изабран овај приступ. По Стиглицовом уверењу, ММФ је својом одлучном интервенцијом увек грешио. Уместо да приступи благом притиску и мекој терапији, он је форсирао оштре мере, ризикујући озбиљне последице за светску економију.

Чини ми се да су, независно од генерално исправне Стиглицове филозофије, обе његове претпоставке погрешне. У самој књизи се та грешка не види, јер уопште нема анализе структурних узрока кризе у земљама о којима је реч.

Било да се ради о економијама источне Азије (укључујући Јапан), Русије или Аргентине, постоје дубоки унутрашњи разлози због којих су те земље срљале у финансијску кризу. Не улазећи у детаље, који су садржани у бројним специјалним студијама (које Стиглиц потпуно прећуткује), може се поједностављено рећи да су се те земље дуже време веома лакомислено понашале са великим количинама новца.

Исто оно што је генерисало "азијско економско чудо" деценију раније - невиђени ентузијазам у инвестирању - генерисало је каснију финансијску кризу. Без ефикасних механизама контроле и одговарајуће финансијске регулације стварани су балони од сапунице који су резултирали реалним профитима и високом упосленошћу радне снаге, али и реалним ризиком да ће ти балони једнога тренутка пући. Довољно је подсетити да је 1996. у Јужној Кореји у чак 20 од 30 највећих корпорација rate of return of invested capital била нижа од трошкова капитала. А то значи реални губитак на сваку јединицу производа!

Ко треба да покрије те губитке и због чега? ММФ, како сугерише Стиглиц? Ко гарантује да би дотичне земље увеле ред у своје кредитне установе и јавне финансије? Зашто Јапан, који није био предмет интервенције, то још не чини?

Даљи кредити ММФ-а само би продужили стил корупције, политичког инвестирања и нереалне економске политике.

Или пример Аргентине, за чију кризу се још не види разрешење, за разлику од источноазијских економија које су данас на путу лаганог опоравка (што Стиглиц не помиње).

Случај Аргентине представља важан аргумент у антиглобалистичкој аргументацији. Некада богата и успешна економија доведена је до ивице расула, а ММФ не жели да одреши кесу. Зашто? Мислим да је и овде позиција ММФ-а оправдана (укључујући за многе иритантну неумољивост Ане Кругер, нове вицепредседнице ММФ-а, коју Стиглиц отворено критикује као "чврсторукаша" Бушове администрације).

Аргентина је дуго живела далеко преко својих могућности. Стандард грађана финансиран је лаким новцем, а када је ђаво дошао по своје, владајућа класа и финансијски шпекуланти очекивали су да ће светске финансијске организације попустити под притиском глобалног ризика који прети у случају дестабилизације тако важне земље (што су делимично, без економског оправдања, претходно учинили у случају Мексика 1994). "Меко приземљење" у оваквим случајевима није ни могуће, ни оправдано. У супротном, одговорна економска и финансијска политика губи сваки смисао. Зашто не би сви трошили више него што зараде, ако неко други на крају плати рачун? Светским фондовима покривати губитке неодговорног инвестирања само би охрабрило исто такво понашање у читавој светској економији.

На први поглед, Стиглиц је одличан адвокат посрнулих економија (укључујући нашу) у спору са светским финансијским институцијама. Али, само на први поглед. Он је претерано пристрасан адвокат, који свог брањеника подржава и када он греши. Тиме се брише разлика између земаља које имају економске проблеме, а да за то нису непосредно криве (пре свега, земље у транзицији), и оних које су у проблеме ушле због неодговорног вођења економске политике и јавних финансија.

У случају наше земље, важно је Стиглицово инсистирање на социјалној компоненти економске стабилизације. Макроекономска стабилност и либерализација тржишта не воде аутоматски економском расту, повећавању запослености и структурним реформама. Међународне финансијске институције треба у том смеру да употпуне каталог својих принципа. За сваку земљу се мора изградити специјални програм, јер све болести не могу да се лече истим леком. У том погледу ММФ и сам треба да се реформише.

Међутим, наша земља треба да преузме свој део одговорности у успостављању истинске конкурентности наше привреде. Ништа нам не вреди да глобализам окривљујемо за властите нерешене проблеме. Морално гледано, можемо бити у праву (као што је начелно у праву свако ко пати), али на светском тржишту се не уважавају морални, него само економски аргументи.

(Извор: НИН; Аутор: Зоран Ђинђић)
15 Mart, 2009, 13:00:15
Reply #12
  • [Administrator]
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • ******
  • Posts: 2.021
  • Ocena: +290/-13
  • Gender: Male
  • Rad, rad i samo rad. Pa kolko izdržim!
    • VladicinHan.com
На путу ка себи
29. јун 2002.
Ауторски текст др Зорана Ђинђића за лист "Политика
"

Као често пута у својој историји, Србија данас није стање, него пројекат и визија. Она је на путу ка себи, не онаквој каква је била, него онаквој каква би могла да буде. Утолико је Србија на добром путу.

Да је Србија стање, то би било крајње провизорно и забрињавајуће стање. Недовршеност у односу са Црном Гором, недовршеност у односу на Косово, недовршеност у односу на своје властито уставно уређење. Такву Србију нико не би сматрао субјектом и чиниоцем, него болесником и проблемом. Због тога би највећа грешка била да себе дефинишемо неамбициозно. Ако и за тренутак посумњамо да ћемо успети, врло вероватно и нећемо успети.

Наша главна интегративна снага је уверење, а не систем. И, наравно, европски интегративни дух који влада епохом. Друге смо уверили у наше историјско право да нас прихватају као потенцијал, а не као фактицитет. Као фактицитет смо мало, као потенцијал можемо бити много.

У свету нас због тога данас сматрају земљом која има велике шансе да успе. Још само да уверимо и себе.

Вероватно је претерано говорити о циклусима у нашој новијој националној историји, али очито да је на почетку сва три последња века Србија добијала историјску шансу.

Ослободилачки устанци на почетку 19. века, изненадни друштвени и економски препород у првим годинама 20. века и, сада, прве године овог века. У три века три неочекиване шансе. Сваки пут се Србија дизала из пепела са изненађујућом виталношћу после деценија кризе и декаденције. И сваки пут до сада та енергија није била довољна да се пројекат изведе до краја.

Главни кривац за то су били међународни односи на којима су се ломиле амбиције мале балканске нације која је тражила своје место под европским сунцем. Али било је и властите кривице, а пре свега неспособности да се формулише јасан национални пројекат и да се око њега окупе све снаге..

Данас су многе ствари веома сличне ранијим приликама - и унутрашње поделе, и недостатак истинског грађанства, раширено сиромаштво, слабе институције, склоност популизму. Уз једну велику разлику: данас је међународно окружење први пут у историји на страни наших амбиција. Ако данас не успемо, једини разлог смо ми сами. Ми смо у исто време и проблем и решење.

И данас је задатак исти. Припремити земљу за шансе и искушења новога века. Надокнадити заостатак у односу на развијену Европу. У властитом друштву створити модерне установе и успешну економију.

И данас, као пре једног и као пре два века, за успешно обављање задатка нам требају свежа енергија и нада, самодисциплина и истрајност. Међутим, нашем националном менталитету својствене су ерупције енергије, па потом пражњење и малодушност.

Ми смо весео народ који истовремено цени песимизам јер га сматра отменим. И јер ослобађа од одговорности. Ако већ унапред сумњате у свој успех, неуспех ће вам лакше пасти, јер сте га мудро предвидели. Недостаје нам кондиција за озбиљну стратегију. Недостају нам људи са јаким карактером у јавном животу. Превише је површног мудровања и површног незадовољства, који не подстичу и не оплемењују акцију, него је блокирају.

И превише је интрига и трачева, као у Римском царству годину дана пре његовог распада. Због тога наша национална историја понекад подсећа на Сизифов посао. Камен је уз велике жртве догуран скоро до врха, али онда проради неки усуд и све се враћа на почетак.

Шта ће се догодити са трећим покушајем Србије да коначно оствари свој пројекат и своју визију, да постане равноправни члан европске породице успешних народа?

Одговор на ово питање зависи од наше способности да победимо своје слабости и да култивишемо своје врлине. Србија данас, као и раније, није готова чињеница него шанса.

Да бисмо је искористили треба да радимо на себи и да верујемо у успех. Услов је можда тежак, али историјска одговорност је превелика да би се смело помишљати на неуспех.

(Извор: Политика; Аутор: Зоран Ђинђић)
15 Mart, 2009, 13:03:04
Reply #13
  • [Administrator]
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • ******
  • Posts: 2.021
  • Ocena: +290/-13
  • Gender: Male
  • Rad, rad i samo rad. Pa kolko izdržim!
    • VladicinHan.com
Београдски споразум не предвиђа модерну државу
22. август 2002.
Ауторски текст др Зорана Ђинђића за лист "Данас"


Одговор српског премијера Зорана Ђинђића председнику СРЈ

Поштовани господине Коштуница, делим Вашу жељу да Србија и Црна Гора што пре реше међусобне односе и успоставе заједницу која ће бити како у интересу њихових грађана, тако и у интересу наше заједничке интеграције. Међутим, не могу сасвим да се сложим са тврдњом да од потписивања Београдског споразума "готово ништа није урађено". Уставна комисија је обавила важан део посла. Дефинисала је теме које треба да се нађу у Уставној повељи и прецизирала алтернативе и дилеме. Да је текст Београдског споразума био јаснији и конкретнији, дилема би било мање.

Поготово не могу да се сложим са оценом да су "владе у обема републикама преузеле ингеренције које ни по Уставу, ни по Београдском споразуму немају". Том тврдњом, коју је и Ваша странка поновила у јавности, сугерише се да је помоћ две владе при доношењу Уставне повеље неуставна или чак противуставна и штетна, док су активности свих других учесника у складу са важећим Уставом.

То су веома озбиљне оптужбе.

С тим у вези желим да Вас подсетим да институција "потписника Београдског споразума", на коју се Ви позивате као на крајњи ауторитет у овој ситуацији, ни у једном уставу није дефинисана. Који орган и на основу којих надлежности је формирао ту институцију и ко је одредио њен састав? На основу које уставне одредбе се у тој групи налази један страни држављанин? Добро је позивати се на уставност и законитост, али то не би требало чинити селективно.

Потписници Београдског споразума су упутили иницијативу трима парламентима у нашој земљи. Владе тих парламената су прихватиле иницијативу и преточиле је у предлог који је упућен на расправу и на усвајање у та три парламента. На тај начин су све три владе постале легални чиниоци у целокупном процесу, заједно са парламентима, тј. Уставном комисијом. Не да није противуставно и штетно, него је сасвим природно и легитимно што су поменуте владе активне и заинтересоване да се цео посао око доношења Уставне повеље успешно оконча.

Поштовани г. Коштуница, потпуно делим Вашу приврженост идеалу модерне и функционалне државе. Међутим, треба бити свестан чињенице да Београдски споразум не оставља много простора за такву државу. Као што Вам је добро познато, ни ја ни Влада Србије нисмо учествовали у конципирању политичког дела Београдског споразума, али смо се веома трудили да из тог Споразума извучемо максимум и да га преточимо у функционалан систем. Чинићемо то и убудуће. Најмање нас треба окривљавати ако тај систем, бар у овој фази, не подсећа на модерне државе. Не можете да посадите тикву, а да очекујете да израсте храст.

Поштовани г. Коштуница, уверен сам да уз додатни труд свих учесника можемо доћи до решења која нису идеална, али су најбоља у датим околностима. Важна претпоставка је међусобно уважавање и елементарни фер плеј.

(Извор: Данас; Аутор: Зоран Ђинђић)
15 Mart, 2009, 13:08:02
Reply #14
  • [Administrator]
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • ******
  • Posts: 2.021
  • Ocena: +290/-13
  • Gender: Male
  • Rad, rad i samo rad. Pa kolko izdržim!
    • VladicinHan.com
Шанса
18. новембар 2002.
Ауторски текст др Зорана Ђинђића за лист "Национал"


Преуређење односа између Србије и Црне Горе није само себи циљ, него је у функцији наше европске интеграције. То нам олакшава посао, јер се унапред опредељујемо за концепцију минималног заједничког називника, уместо концепције "историјских идеала", "великих примера" и слично.

У решавању проблема заједничке државе немамо времена на претек, јер нас европска интеграција неће чекати. То нам отежава посао. Морамо у релативно кратком времену да поставимо темеље заједнице који треба да буду довољно чврсти за цео наредни век. Ризик озбиљног кашњења, ако до њега дође, угрожава не само односе на релацији Србије и Црне Горе, него и наше односе са ЕУ. Сви треба да будемо свесни чињенице да је СРЈ статусно у групи са Украјином и Белорусијом, тј. још увек изван процеса асоцијације и стабилизације, тј. истинске европске интеграције.

Европска интеграција не значи само политички договор са ЕУ, него спровођење реалних промена у суштини нашег друштва, промена које наше друштво треба да учине богатијим, ефикаснијим, праведнијим, тј. управо онаквим каква су европска друштва. Тај цивилизацијски пројекат можемо да спроведемо у кратком времену од 10-20 година само уз изузетну подршку ЕУ. Без такве подршке биће нам неопходно 40-50, а можда и више година. Да бисмо добили ту изузетну подршку за модернизацију нашег друштва, његове економије, његових институција, морамо да се уклопимо у европску стратегију.

Срећна околност јесте да се у преуређењу односа између Србије и Црне Горе у великој мери преклапају наша и европска стратегија. И наш и европски интерес јесте да се заустави процес дезинтеграције Балкана, да се успостави простор демократије, тржишне економије, слободне размене људи и идеја. И наш и европски интерес јесте да се оканемо великих митова и идеологија и да друштвену енергију посветимо умањивању сиромаштва, економском и друштвеном развоју, унапређењу животног стандарда.

Редослед корака је врло прост. Под хитно треба да усвојимо минимум заједничких функција Србије и Црне Горе, без великих прича и терања мака на конац. Одмах иза тога следи детаљна анализа коју ће урадити Европска комисија, као базу података за преговоре о формалном почетку наше европске интеграције.

Ако наша земља настави реформе досадашњим темпом, можемо очекивати да око 2004. будемо признати за кандидата, а да око 2010. будемо врло близу званичном чланству у ЕУ. Све ово, наравно, под претпоставком да у нашој земљи постоји политички консензус о пожељности нашег приближавања ЕУ, тј. под претпоставком да не буде великих заокрета у погледу правца кретања наше земље.

Постепено испуњавање основних критеријума за чланство у ЕУ значиће постепени, али реалан напредак у свим сферама нашег друштва, од економије и безбедности, до здравства, школства и екологије. Пошто је ово јединствена историјска шанса, важно је што пре кренути у њену реализацију. Сваки изгубљен дан на овом послу заправо је изгубљен за нашу децу и наше унуке. На то данас у Србији и Црној Гори нико нема право.

(Извор: Национал; Аутор: Зоран Ђинђић)
15 Mart, 2009, 13:09:44
Reply #15
  • [Administrator]
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • ******
  • Posts: 2.021
  • Ocena: +290/-13
  • Gender: Male
  • Rad, rad i samo rad. Pa kolko izdržim!
    • VladicinHan.com
Престићи регион
26. децембар 2002.
Ауторски текст др Зорана Ђинђића за недељник "НИН"


Политичке честитке

Нови устав Србије спада у приоритете за наредну годину. Суштина је, ипак, у променама у свакодневном животу, на десетинама хиљада места где људи раде, уче, траже правду...

Када говоримо о приоритетима за следећу годину, главно питање је у ком правцу желимо да водимо земљу, шта је наша дугорочна стратегија и који су нам крајњи циљеви. Из одговора на та питања следе не само приоритети, него и укупни план активности. За следећу годину и за следеће године. По мом уверењу, наша национална стратегија треба да буде: убрзано подизање конкурентности наше земље, најпре у регионалном поређењу, а потом приближавање европским стандардима.

За 3-4 године могли бисмо, ако не направимо ниједну озбиљнију грешку, да постанемо најдинамичнија привреда и друштво југоисточне Европе, а негде око 2010. природни кандидат за ЕУ. Све то на бази подизања ефикасности нашег система и продуктивности рада наших грађана, предузећа и институција. Конкурентност се мери снагом друштва и привреде, квалитетом основних институција (школства, здравства, социјалног старања...), квалитетом производа и услуга, квалитетом инфраструктуре и стила живота. У крајњој инстанци, конкурентни смо ако у нашу земљу људи долазе да раде, студирају и забављају се у истој мери у којој наши грађани одлазе у друге земље.

На путу ка овом стратешком циљу морају се заобићи или срушити неке препреке и, упоредо са тим, деблокирати и развити властити потенцијали, до високог нивоа који се тражи у европској лиги.

Први важан услов за убрзано напредовање тиче се нашег међународног положаја. Наш међународни статус не сме да постане споран из било ког разлога, јер бисмо у супротном били изгурани на траку за споро кретање. У том случају нема ни говора о претицању. Ако бисмо се уопште кретали напред, то би било пужевим кораком. Толико о сарадњи са Хагом, трговини оружјем и другим потенцијалним контроверзама са тзв. међународном заједницом.

Други услов односи се на ефикасно решавање статусних питања, пре свега на релацији Србије и Црне Горе. Заједничка држава треба да буде у функцији убрзаног развоја, јер смо и једни и други превише времена изгубили тражећи "златно руно" праве државне форме. Утолико је један од приоритета наредне године да се без великих идеолошких расправа омогући неометано функционисање оних основних заједничких функција.

У статусна питања која постепено долазе на дневни ред убрајам и питање Косова. Следеће године треба покренути политичко-дипломатску офанзиву са циљем да се енергично и неувијено покрену питања права, суверенитета и будућности, али не на папиру и у некој новој резолуцији, него у реалности. Српски народ на Косову није збир грађана који са мање или више успеха опстаје под немогућим условима, већ је конститутивни чинилац који по природи ствари треба да има своја колективна права и механизме за ефикасно задовољавање својих интереса и заштиту својих права. Само тако бисмо Косово спустили из уставног лебдења и затворили Пандорину кутију нових дезинтеграција на Балкану.

Оно треће што мора да буде урађено, односи се на одлучан наставак започетих процеса модернизације нашег друштва и привреде. Нови устав Србије треба да осигура оквир за неометано одвијање ових процеса, и утолико његово доношење свакако спада у приоритете за наредну годину. Суштина је, ипак, у променама у свакодневном животу, на десетинама хиљада места где људи раде, уче, траже правду, остварују права. Можемо имати најбољи устав и законе, али питање наше конкурентности решава се на квалитету свакодневног живота. Шта да учинимо да подигнемо квалитет наше путне мреже, нашег енергетског система, наших школа и болница, квалификационе структуре наших радника, технологије у нашим предузећима? Како да створимо довољно здравих радних места за све који желе посао, да у нашем друштву шансу добије свако ко има амбицију, да се поштују ред и закон?

Одговор је једноставан, мада га није једноставно спровести у дело. Уклањати све што је нефункционално и неефикасно. Најпре друштвену својину, која почива на колективној неодговорности. Што више имамо приватне привреде, то је више иницијативе, предузетничке енергије, инвестиција, сигурних радних места. Затим, озбиљна трансформација јавних предузећа и државне администрације. Те установе треба да буду сервис грађана који сваког тренутка имају право да знају који квалитет и цену добијају за свој новац. Затим, успостављање владавине закона и оштре санкције за све који га крше, а посебно за оне који закон крше на насилан начин.

Утолико су три кључна приоритета за следећу годину: прво, наставак и убрзање приватизације постојеће друштвене привреде и подстицање постојећег приватног предузетништва зарад подизања конкурентности наших предузећа и отварања здравих радних места за наше грађане; друго, реструктурисање јавних предузећа и државне администрације, да би могли успешно да сервисирају и прате модерно и динамично српско друштво које је у настајању; треће, интензивирање активности у полицији и правосуђу на исушивању последњих криминалних мочвара, заосталих из претходног периода.

Желимо да будемо друштво енергије, оптимизма и иницијатива. Са грађанима који верују у себе и своју земљу, који вредно раде, иду у сусрет проблемима, а не избегавају их, са грађанима који не посустану код сваке препреке и не разочарају се код првог неуспеха. Желимо да будемо друштво слободно од страха и слободно од сиромаштва. Са грађанима који немају разлог да страхују за свој живот и имовину, или за независност и безбедност земље, на сваком педљу њене територије. Такође, са грађанима који знају да живе у солидарном друштву које се брине за своје социјално угрожене чланове. Следећа година је прилика да се још један корак приближимо визији друштва какво желимо у Србији.

(Извор: НИН; Аутор: Зоран Ђинђић)
15 Mart, 2009, 13:11:45
Reply #16
  • [Administrator]
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • ******
  • Posts: 2.021
  • Ocena: +290/-13
  • Gender: Male
  • Rad, rad i samo rad. Pa kolko izdržim!
    • VladicinHan.com
Има пара за пројекте
16. фебруар 2001.
Интервју др Зорана Ђинђића за "Вечерње новости"


"За здраве и промишљене пројекте, људи и фирме ће лако добијати кредите, али ће их трошити под строгом контролом и мораће редовно да их враћају."

Овим речима је у интервјуу "Новостима" премијер Зоран Ђинђић окарактерисао почетак економског препорода Србије који би ускоро требало да крене уз помоћ страних кредита.

- Пристижу ли паре споља?

Биће пара, али паре треба и враћати. Основно је да наша земља не буде социјални случај, који ће онда да тражи бесповратну помоћ, него да тражи здраве инвестиције и да онда бира које ће паре да узме, јер ће да их врати, па онда може да избегне да узме неки шпекулативни капитал, нешто што је ризично, нешто што је прање новца, нешто шта је мафија негде скрајнула.

Ми треба да тражимо стратешке партнере, да тражимо компаније које имају дугорочне интересе. Али, онда и на овој страни морају да постоје здрави пројекти и добар менаџмент и гаранција да ће те паре бити враћене. То су сада две стране једног поступка. Један је био да се заинтересују инвеститори, и сада смо у томе успели. Треба да створимо услове у нашој земљи да у то интересовање наши људи не буду разочарани. Долазе нам они којима смо испричали колико здравих пројеката има и колико има људи у Србији који знају да раде, колико смо ми производили раније и извозили.

Важно је сада да се не деси да немамо пројекте, да наши људи нису у стању да програме дефинишу, да нису у стању да тај новац паметно искористе. Видим у томе једну важну функцију Владе - у консалтингу, у саветовању наших фирми: да не направе грешку, да их неко не превари, да ти уговори које потписују буду коректни. Влада на једној страни посредује, али и заступа интересе фирми. Влада је нека врста карике у том ланцу, која ће међународним инвеститорима да даје одређену сигурност али и нашим фирмама заштиту.

Влада треба да буде место где ће се и проблеми преламати, али и ти проблеми решавати. Могу да гарантујем да према Србији сада иде више новца него што Србија у овом тренутку може да га апсорбује за здраве пројекте.

Али, надам се да је то један процес, и да ће то мало што може да се апсорбује врло брзо регенерисати други део привреде.

Строге гаранције

- То је споља. А изнутра, нико не говори о томе да треба да радимо, да се окренемо послу. Као да чекамо да дођу паре споља, да се одмрзну фондови, да стигну донације?

Мислим да је људима који су раније много варани или им је раније причано да стижу инвестиције са свих страна, потребно да виде нешто опипљиво. Да кажу да постоји фонд од сто милиона марака, и да ће из тог фонда добити свако ко буде имао добар програм. Ако ми сада кажемо људима - "треба да радите, па ће тек онда стићи новац" - мислим да то није довољно.

Ако, с друге стране, кажемо, "ево вам новац, па ћете ви већ почети да радите", то опет није добро. Ми смо спремили један фонд под врло повољним условима, али су зато гаранције врло строге. Камата је врло ниска, рок враћања је дугачак. Никад кредити нису давани под бољим условима.

Нема узимања кредита да би се купио "мерцедес", да би се купио италијански намештај.

- Тек сте се вратили из Лондона. Са чиме?

Неколико ствари смо постигли. Прва ствар је - убрзање. Значи, све ће се развијати у марту - априлу. Друга ствар је - износ. Износ није саопштен, али ми је речено да ће га бити довољно за све оне који буду имали програме. Ради се о десетинама милиона долара. Треће, дефинисан је износ за обртни капитал од око 70 милиона марака који ће добити већа предузећа за извоз, без обзира на ранија дуговања. Даће им се само за извозне пројекте да би могли да врате нешто девиза у земљу и да би могло мало нешто да крене.

Модерна структура

- Како сада ствари стоје са југом Србије?

Нема шансе да се стварају било какве етничке државе. Припајање по етничком принципу супротно је европском правном поретку. Смешно би било да две или три општине имају аутономију. То не постоји нигде на свету. Морамо зато да нађемо решење које ће бити комбинација једне безбедносне структуре и ту понешто треба од Израела да научимо. Морамо да имамо једну модерну полицијску структуру, која неће деловати као учесник у етничким споровима, него као ауторитативна државна структура која контролише територију и бескомпромисна је према сваком ко крши закон.

Треба нам реална интеграција тог дела албанског становништва у систем, што до сада није било. Да они буду у институцијама, јер су они грађани ове земље. И треба нам економски развој који ће мало да то питање, национално и етничко, стави у други план, а економију у први. Надам се да обнављањем тендера за коридор 10 и прављењем аутопута Ниш - Скопље крене нова економска активност, која ће дати шансу умереним људима и оним људима који ће да се баве послом, а онда ће екстремисти да остану изоловани. То је нека реалистичка перспектива. Не постоји план који ће ту ствар да среди. Јако је дуго криза настајала и јако су дубоки корени.

- Да ли Ви мислите да Запад намерно одржава ту кризу на Косову?

Не!

- Да ли ће Црна Гора да се отцепи?

Не, не! Мислим да ћемо направити компромис који много више одговара Србији него Црној Гори, јер много више Србији одговара мање заједничких надлежности, него Црној Гори.

- То неће бити савез?

Биће то једна држава. Али, држава у којој неће бити да један уноси пет, а други 95 одсто, а управљамо пола-пола, него ће бити држава у којој свако уноси по 10 посто и управља на пола-пола. А остало - свако управља својим. Мислим да је раније тај део федерације почивао на идеји да сада Србија уноси све, Црна Гора уноси све, управљамо пола-пола. А кад се види шта је то пола-пола, онда је то на крају пет према 95.

Морамо да видимо ко шта заиста жели да унесе и тим што заиста желимо заједно да уносимо - колегијално и да управљамо! А, овим другим - свако на свој начин. То је у интересу Србије и овог садашњег руководства Црне Горе. Задовољан сам што они то мисле. Мило Ђукановић је највећи пријатељ Србије, јер он штити интересе Србије. Они који хоће братство-јединство, нису пријатељи Србије, јер хоће братство-јединство на рачун Србије.

Хоћемо да остане једна међународно призната држава, са једним седиштем, јер нам то смањује проблеме и олакшава међународну комуникацију.

Хаг - ни "да" ни "не"

- Има неколико проблема који нас коче у свему овоме. Има ли шансе да се питање Хашког трибунала што пре скине са дневног реда?

То је један хронични проблем. Хронични проблеми остаће Косово, југ Србије, Хаг, и нема илузије да ћемо те проблеме скинути са дневног реда једнократно, било каквом одлуком. Ако смо донели одлуку, сарађиваћемо са судом у Хагу. А ако иде Милошевић у Хаг, ко нам гарантује да нам неће испоставити списак од 500 људи! Доношење одлуке да беспоговорно сарађујемо са судом у Хагу не решава наш проблем. С друге стране, ако кажемо - нећемо да сарађујемо са судом у Хагу - улазимо поново у изолацију. Али, то не значи да ће они одустати од тог свог захтева. То би значило да сада поново улазимо у један период зиме, мрака, чекања. То значи да једно радикално решење било "да" или "не" не решава наш проблем. Наш проблем решава то да наше институције почну да делују без комплекса, без притиска са стране. Да видимо шта ми желимо да у нашој земљи урадимо. Да ли ми желимо да се ратни злочинци шетају међу нама? Да ли ми желимо да криминалци буду угледни политичари? Ако не желимо и ако почнемо то да радимо, мислим да ћемо релаксирати и ми ту ситуацију. Моји разговори у Америци и у Европи се своде на то да кажу - "урадите нешто, па ћемо на основу тога да направимо анализу".

Значи, када почну наши судови, по нашим законима да суде, ја сам сигуран да ће наша позиција тада бити много боља и тада ће питање Хага бити треће или друго.

Чанак се игра ватром

- Колико је озбиљно ово из Војводине: прича се о референдуму, отцепљењу, признавању...

То може да постане озбиљно. Прво, да се у свету створи утисак да ми имамо и тај проблем, да нам није довољно што имамо Хаг, Косово, југ Србије, Црну Гору, него имамо и Војводину. А друго, утисак да Чанак репрезентује Војводину. Врло погрешан утисак! Ако би се то питање Војводине поставило - већа поларизација би у Војводини наступила него у Црној Гори. И онда то не би било питање Београда, него спорова у Војводини. То је играње ватром. Врло неодговорно и врло опасно. Био сам врло иритиран кад сам то видео. Мислим да у ДОС-у треба да седнемо и видимо да ли можемо да толеришемо такве инциденте.

(Извор: Вечерње новости)
15 Mart, 2009, 13:20:14
Reply #17
  • [Administrator]
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • ******
  • Posts: 2.021
  • Ocena: +290/-13
  • Gender: Male
  • Rad, rad i samo rad. Pa kolko izdržim!
    • VladicinHan.com
Србија може да живи по интернету
29. април 2001.
Интервју др Зорана Ђинђића за "Вечерње новости"


Др Зоран Ђинђић, председник Владе Србије најављује бољи стандард, веће запошљавање, бржи долазак инвеститора, јефтине станове, освајање нових технологија...

Најкасније у септембру очекује се осетније и видније побољшање стандарда. На крају године четворочлана породица трабало би својим примањима да покрије потрошачку корпу. Хране, енергије и лекова биће довољно и по ценама које грађани могу да плате. У мају се закључују озбиљнији уговори о инвестицијама и кредитима. Нећемо имати вишак радне снаге. Напротив. Потребно је да се запосли још три милиона људи. Али, њихов и наш највећи капитал мора да буде знање. Све остале капитале већ смо потрошили. Србија може да буде лидер нових технологија на Балкану.

Ово су само неке од порука које грађанима Србије преко "Вечерњих новости" упућује премијер др Зоран Ђинђић. Председник Владе Србије са оптимизмом, и чак доста самоуверености, говори о наредним месецима рада. Стиче се утисак да млади премијер, иако на леђима носи тешке невоље наслеђа, а познат по брзини и енергији, стрпљиво и педантно, са јасном визијом, гради планове развоја Србије.

Биће за неки дан 100 дана нове владе. Брзо је прошло. Шта је урађено?

- Наш акциони план је био такав да у првом месецу владе поставимо темеље за функционисање владе, полиције, служби и то смо урадили у фебруару. Март - месец за буџет. Април и мај - месеци пореских закона, закона о приватизацији... Сада се већ влада постепено окреће микроекономији, предузећима и неким конкретним дневним проблемима, што није било могуће у прва два месеца, јер, напросто, нисмо имали инструменте за то.

Када би могли да се очекују први резултати оживљавања привреде, побољшања стандарда, нормалног живота?

- Очекујем да мај буде месец када ћемо регулисати колико-толико односе са Светском банком, ММФ и сличним институцијама, како би инвестиције које су већ најављене за нашу земљу могле да буду осигуране код међународних банака. Очекујемо да септембар и октобар буду месеци у којима ће постепено долазити то што смо уговарали.

Значи, велике инвестиције и радови у сектору енергетике, инфраструктуре, железничког саобраћаја... Нешто ће бити и приватизовано, пре свега у тим класичним секторима, а то су цементаре, фабрике пива, фабрике прерађивачке индустрије...

То би значило и оживљавање тржишта рада?

- Већ у септембру треба да се покажу резултати повећаног обима производње, отварања нових радних места, благог узбуђења на тржишту рада. Тада ће да почну да се појављују огласи да се траже људи одређених квалификационих структура у великом броју по неколико стотина, а не као сада један-два.

Грађани су очекивали да са демократским променама иду истовремено и економске промене.

- Тиме што се ослобађа демократски простор, не отвара се и тржиште. Није нужно везано једно за друго. Да би се у економији постигао неки напредак, потребне су велике инвестиције. Зато су опет потребни одређени услови, јако добар менаџмент и слично.

Има доста страха да ће бити вишка радне снаге, и да ћемо, истовремено, бити земља јефтине радне снаге?

- Напротив, наша анализа показује да у нашој земљи постоји мањак радне снаге. Значи, за број становника који ми имамо, три милиона радно способног становништва је мањак. Проблем је у томе што су лоше распоређени, нису довољно квалификовани, ни генерално нису довољно квалификовани. Више од 50 одсто нашег становништва има највише завршену основну школу. Велики је број аналфабета.

Код нас већ постоји идеологија, а то је "бићемо земља јефтине радне снаге"?

- Ако уђемо у конкуренцију са идејом да будемо земља јефтине радне снаге, немамо шансу да у тој конкуренцији добијемо. Не можемо да будемо јефтинији од Кинеза и од разних Азијата. Ми треба да будемо земља квалификованих радника. То значи: ти људи, на које се то односи, морају да буду спремни да уче. Да почну да уче. Да науче енглески, да науче да користе Интернет, да се боре да стичу више квалификације и знања. Јер, њихов највећи капитал је њихова квалификација. Други капитали су потрошени. Девизна штедња је потрошена. Ресурси ове земље су потрошени. Једини капитал који можемо да имамо јесте знање наших људи. То знање није богом дано.

И ту сада постоји мали проблем у комуникацији наше владе са грађанима. Грађани се доста пасивно понашају. У ствари, један део њих сматра да су својим активностима 5. октобра изборили неку економску позицију за наредних десет година и да сад неко други треба да буде активан. Не. Ми смо 5. октобра "откочили" наш систем и он сада треба да се креће још брже него 5. октобра и на другим пољима - на пољу просвете, бизниса, менаџмента, подизања квалитета управе, локалних служби, контроле локалне власти, контроле владе, тражења одговорности, подизања квалитета персоналних решења на свим нивоима... Ако поставимо некога ко није добар, треба људи да се буне, да кажу "овај други је бољи", па ћемо да поставимо тог бољег. Ако се на исти начин друштво покрене у другим сферама, као што је политичка покренута, онда ћемо успети.

Када се очекује да једна просечна породица може да одахне и каже: "Е, сада се лакше живи?"

- Наш циљ је био да на крају ове године једна просечна четворочлана породица може да плати потрошачку корпу, што у протеклих десет година није био случај. Не знам колико ћемо успети у томе. Надам се да хоћемо. Били смо пред алтернативом: да ли да и даље маневришемо по катакомбама старог система али и да засечемо, уз ризик да заболи? Да кажемо: све паре на сунце, све из полулегалних токова у буџет, а онда из буџета можете да распоредите и видите какво је стање у здравству, школству, општој безбедности, обављању власти у јавним секторима и јавним сервисима. Тиме расте и одговорност за власт и министарства. Све је сада у буџетском рачуну и из те количине новца произлазе одређене, врло јасне, обавезе у тим ресорима. То је било неминовно да бисмо имали ту једну чврсту тачку, као упориште, да можемо да кренемо даље. Рачунам да, практично, јун, јул, август и септембар буду месеци у којима ће почети поново да се одвајају плате од трошкова живота и да ће та позитивна маргина да се ствара за уштеде, за узимање кредита...

Има ли влада неке приоритете у области стандарда грађана?

- Два су правца размишљања. Један: шта треба под хитно довести у ред да би минимум потреба био задовољен? Други: шта су развојни потенцијали? У овом првом имамо три биланса: енергије, хране и лекова. Циљ нам је да тачно израчунамо колико нам је потребно разних видова енергије, колико хране нам треба на годишњем нивоу, колико лекова на годишњем нивоу. Имамо та три сектора и ту смо релативно благонаклони, више него што то неки тржишни принцип омогућује.

То значи да ће хране, лекова и струје бити довољно по цени коју грађанин може да плати?

- Хране, лекова и енергије ће бити довољно. То је сигурно. Али, нажалост, то није развојни програм. То је програм да се некако свакодневни живот учини подношљивим. Никад пољопривреда није имала такве повластице као сада. Ништа се не плаћа, ни порез на ђубриво, ни на хемију, ни на сточну храну. Очекујемо да до краја ове године обновимо сточни фонд, да имамо знатне резерве и пшенице и друге хране. Робне резерве смо успоставили као институцију која ће да буде нека мала пољопривредна кредитна банка, која ће са индивидуалним пољопривредним произвођачима да склапа уговоре. Пољопривреда, постепено, а она је била најугроженија, стаје на ноге. За лекове смо направили један прилично прецизан план: да 200 најважнијих лекова, оних који су на листи Светске здравствене организације, буде у сваком тренутку довољно и по ценама које становништво може да плати, а они који не буду могли да их плате биће дотирани. Уместо да дотирамо цене генерално - ми ћемо дотирати породице које због својих ниских примања не могу да их плате.

А енергетика?

- Очекујемо и велико улагање у рехабилитацију система, пре свега Колубаре и Костолца. Ђердап ускоро почиње са радом. Онда ће енергије, надам се, бити довољно. То је, ето, нешто што је, "кризни пакет" који мора да функционише, да људи не би живели под стресовима има ли хране, струје, или лекова.

Говорите сада о обичним, али врло важним, основним егзистенцијалним питањима. Да ли то ремети ваш још раније најављени план да би Србија могла да буде земља нових технологија?

- Наша амбиција је да покушамо да Србију претворимо у лидера нових технологија на Балкану. На томе радимо. Имамо, на пример, контакте са "Мајкрософтом". Баш сам пописао писмо са једном фирмом која заступа "Мајкрософт" у области увођења електронике у праћење царина, где би требало да сваки производ који уђе буде идентификован, и да се преко Интернета изврши његова контрола на светском тржишту. То почиње и овога лета ће то да крене. Практично, "Мајкрософт" улази у Србију преко тог пројекта, а он је лидер нових технологија. Волели бисмо да и на Београдском универзитету, у институтима као што су "Пупин" и "Винча", у неким привредним гранама, као што је електроника, покренемо модерне технологије. И да тамо, постепено, све те наше младе људе, који сада лутају, који одлазе на разне факултете, не знају где ће да их усмере, окренемо дисциплинама које су најпродуктивније. Да почнемо да извозимо "производе" нашег мозга, а не наше шуме, не наше руде, не оно што је једнократно и кад га извеземо више га немамо. Те ствари највише одговарају менталитету нашег народа - та брзина размишљања, досетљивост, иновативност. Када решимо егзистенцијалне проблеме онда ћемо да покушамо да дефинишемо развојни план српске економије кроз увођење нових технологија.

И стан је једно од егзистенцијалних питања. Какве су шансе да се више и брже гради и да стан буде јефтинији?

- Наша амбиција је да пробамо да покренемо градњу и покушамо да у овој 2001. години надмашимо ону причу о десет хиљада станова. Градња станова мора да буде релативно јефтина. То није нешто што изискује баснословна улагања. Људи желе да имају свој стан.

Синдикат озбиљан партнер

- Кренули смо у социјални дијалог - са оним партнерима који су ту: то је некадашњи државни синдикат, синдикат "Независност" и "Асоцијација", то су три једине организације које су тренутно легалне, имају своје чланство на територији целе Србије. Договорили смо се начелно, али ћемо се и конкретно договорити, па да проверимо и снагу тих синдиката.

У новом закону ће се синдикат дефинисати као странка, организација која има одређен број чланова. Они су пристали на то. Наш циљ и наш интерес као владе је да им помогнемо да дефиншу себе. Имамо намеру да јасно дефинишемо функцију у троуглу: влада, синдикати и послодавци. Функција синдиката је борба за услове рада, борба за стандард запослених; функција послодаваца је борба за интересе акционара и власника; функција владе је да омогући, да постави оквир да се та борба између послодаваца и синдиката одвија на законит начин и да практично кроз ту борбу, комуникацију, друштво напредује, а не да буде блокирано. Не да буде штрајкова, не да буду нељудски услови за рад.

Влада је ту као трећи елемент који треба да посредује између. И један и други сада владу доживљавају као свог конкурента. Послодавци и радници треба да се договарају, а влада да буде сведок и неки гарант. Кад немају плату, радници онда не траже своје послодавство, него траже владу. Није им влада послодавац. Кад имају паре онда не дођу да их деле са владом - деле међу собом. Ту мора још много ствари да се разјасни. Али, мислим да је јако важно да је покренут тај разговор. Имам озбиљне и искрене намере.

Шверц под контролу

- Сива економија има неколико својих домена. Један је озбиљан - то је организовани криминал. То су велики дистрибутери цигарета, велики дистрибутери робе на црно. То што се налази на улицама и тезгама је најмањи проблем. Највећи проблем су организатори тога. Још увек нисмо разбили ту мрежу у шверцу цигаретама. Ту се одлива огроман новац који треба да буде у буџету.

А шверц нафте?

- Ту смо постигли потпуни успех. Више од десет пута је повећан прилив у буџет за ових месец дана откако је уредба на снази. На годишњем нивоу ми ћемо уместо сто милиона марака имати 700-800 милиона марака у буџету! Шта то значи за пензије, за подизање социјалног стандарда, за социјалну подршку - није потребно објашњавати. Ако успемо и са цигаретама нешто слично да урадимо мислим да ћемо имати додатних 300 милиона у буџету.

Где би се та средства још улагала?

- У модернизацију школа и болница, на пример. Рецимо, ниједна болница данас у Србији није прикључена на информативну мрежу. Ако питате у којој болници данас у Србији имате неки антибиотик, то не може да се сазна. Или, у деловању власти. Рецимо, 48.000 потврда дневно се изда у Србији! Све се дупло ради.

Странци долазе са условима

Да ли наш потрошач може да очекује у радњама квалитетну робу свих светских фирми или ће се тржиште опет неким механизмима усмеравати на словеначку робу, на пример?

- За нас је Словенија сада иностранство као и Немачка. Под истим условима може да се тргује, при чему инвестициони потенцијали великих корпорација су већи него тих малих. Већ смо у озбиљним разговорима са "Сименсом" да уђе у електронску индустрију. Имамо велику погодност јер је направљен уговор са Руском Федерацијом о ослобађању царина за велики низ производа. Производи из Србије на руско тржиште иду са само седам посто трошкова евидентирања, али нема царине. Понудићемо то произвођачима електронике, кућних апарата, намештаја: нека производе то у Србији, јер тиме делимично задовољавају и наше тржиште, а делимично извозе за Русију, ослобођени пореза и царина.

У разговору смо са неколико великих светских произвођача који сад чекају да виде да ли ће заиста да буду ратификовани ти уговори и да у нашој земљи почне производња. Важно је и да направимо законску регулативу која подстиче велика страна улагања. Није ствар у томе да ми сад бирамо да ли ћемо "Сименс" или неку румунску фирму, него и они одлучују о томе. Мислим да је то једна двосмерна улица и да наши људи морају да схвате да ако желимо да привучемо страни капитал, онда морамо и да се понашамо врло контролисано, а не као да смо богом дани. Нисмо у прилици да постављамо неке претерано оштре услове. И то треба да схватимо.

(Извор: Вечерње новости; Аутор: Зорка Томић)
15 Mart, 2009, 13:21:47
Reply #18
  • [Administrator]
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • ******
  • Posts: 2.021
  • Ocena: +290/-13
  • Gender: Male
  • Rad, rad i samo rad. Pa kolko izdržim!
    • VladicinHan.com
Или реформе или разлаз
01. јул 2001.
Интервју др Зорана Ђинђића за "Вечерње новости"


Доста је нагађања да је одлука о изручењу Слободана Милошевића донета изненада, готово тајно, под принудом

Чини се, ипак, да је Влада Србије за такав потез била спремна.

- Није истина да је та одлука била брзоплета, ни да је изненадна. Већ четири месеца, практично, једна од централних тема у земљи и у ДОС-у јесте сарадња са судом у Хагу. Разна обећања су дата међународним институцијама и изјаве највиших органа државе да ће бити те сарадње.

Пред нашом јавношћу се прећуткује онај оперативни део те сарадње, а то је - трансфер оптужених. Јер, без тог трансфера - сарадња не постоји. Ако неко у нашој јавности каже: "Ја сам за сарадњу, али сам против трансфера", онда тај није за сарадњу. Онда нека каже која је цена за то да нема сарадње. Значи, практично, од чланства у Уједињеним нацијама, до свих међународних односа у које је наша земља ушла обећавајући да ће да сарађује са међународним организацијама у складу са својим обавезама и својим правима. Ствара се лажна слика као да су ту била три пута. Један: судити Милошевићу и другима у земљи. Други: изручити га. Трећи: не сарађивати.

Између та три пута...

- Постојe само други и трећи пут. Први не постоји. Постоји само: сарађивати или не сарађивати, што значи трансферисати или не трансферисати. Не трансферисати, то значи Ирак, изолација, властито законодавство потпуно одвојено од светског и европског... Изолација коју можда Србија може да издржи, или не може да издржи. Али, неко онда за то треба да преузме одговорност.

Да ли је било могућности у та последња четири месеца да Милошевића изузмемо из хашког пакета?

- Имали смо могућност да као бившем председнику и као човеку чијим би се суђењем у земљи одређени процеси покренули у смислу расветљавања наше историје, неке и политичке одговорности, а не само кривичне... Међутим, претпоставка за то је била да сарађујемо са судом у Хагу много интензивније на другим пољима. А то значи: рано доношење закона којим би се омогућила та сарадња и трансфер неколико других са листе. И, у том случају би Милошевић могао да буде један посебан случај. Такви договори су били постигнути.

Шта их је пресекло, зауставило!

- Дошли смо до одлуке Уставног суда којом се каже да, практично, ни једно изручење није уставно! То би значило да ћемо у наредних неколико месеци расправљати о томе и тек онда да видимо шта ћемо да урадимо. Наша земља се нашла пред зидом. Или остати пред тим зидом или га пробити? Одлука ДОС већ одавно је била да не смемо да се заустављамо на нашем путу у свет, да морамо да прелазимо све препреке.

Било је: или - или

Изручење Милошевића није било тражено ни од кога, директно?

- Тачно. Али, тог тренутка кад је Уставни суд донео ту одлуку, једино изручењем Милошевића могли смо да покажемо да смо кредибилна власт, која не вара, која се не служи триковима. У суштини, Милошевића су изручили Социјалистичка народна партија и Уставни суд! Да је СНП гласао за закон, Милошевићу би било суђено у нашој земљи. Можда би био изручен за годину дана ако би се испоставило да ми не можемо да му судимо, да немамо такав правосудни и судски апарат. Али, одбијање СНП да донесе такав савезни закон и контраверзе око тог закона, јавна несигурност да ли ми имамо консензус или немамо у нашој земљи за сарадњу са међународним организацијама и одлука Уставног суда свеле су читаву ситуацију на "или", "или". Или се враћамо на септембар 2000. године пре избора, на Милошевићеву Србију, или искорачујемо у демократску Србију и демократску Европу!

Ми смо у ДОС, на неколико састанака, када смо о тој алтернативи и тој дилеми расправљали, увек једногласно донели одлуку: не изолација, не поново враћање на старо, него будућност. Утолико та одлука Владе Србије никога у ДОС није изненадила.

Осим неких у ДСС?

- Осим неких у ДОС, који можда на тим састанцима нису прихватали озбиљно оно што други људи говоре. Никог од 19 чланова ДОС-а! Да ли је могуће да само једна чланица није обавештена, а да су све друге обавештене? Пре бих рекао да не желе оне информације које им се не уклапају у њихово схватање света. Урадили смо оно што смо најављивали прилично дуго пре тога.

Да ли је била могућа Ваша оставка, уколико се Влада не изјасни тако како се изјаснила?

- Апсолутно, имали смо договор (значи, Лабус, Свилановић, ја, људи из републичке владе), ако се све врати на старо, на почетну позицију, не зна се да ли има сарадње са Хагом, практично пропадају сви аранжмани, пропада, пре свега, Париски и Лондонски клуб - републичка влада подноси оставку и препушта онима који су довели у то стање, који су били против сарадње. Нека они воде земљу, нека они стоје иза обећања која смо 5. октобра дали људима. Ја сам то рекао и Коштуници. То су све знали. Значи, да је Милошевић остао у земљи, да је Уставни суд остао победник, да је Србија остала талац Аранђела Маркићевића и Предрага Булатовића, не видим могућност да било коју обавезу преузмем.

Пала би и Савезна влада, пре Жижићеве оставке?

- Сигурно. Лабус и сви други министри имали су ковертиране оставке у случају да не нађемо решење.

Значи, пала би и републичка влада?

- Поднела би оставку самом чињеницом да сам ја поднео оставку.

Разум, а не уцена

Ви, у изјавама до сада, демантујете да је то урађено због Донаторске конференције, која је крупан и важан догађај за Југославију?

- Да није Уставни суд донео ту одлуку, процес против Милошевића би ишао нормално како је кренуо и сигурно би трајао двадесетак дана, али би после тога отишао у Хаг. Одлука Уставног суда само је то убрзала, иначе нико није имао намеру то да уради.

Друго, да је та одлука Уставног суда донета, на пример, у понедељак, или три дана пред Донаторску конференцију и да су све земље дошле са свешћу да је Уставни суд донео ту одлуку, то би исто била друга ситуација. Овако је настао утисак да смо ми "навукли" те земље, путем Уредбе Савезне владе, да су све оне дале свој пристанак и да смо мање од 24 часа пре одржавања Конференције, као кеца из рукава, извукли Савезни уставни суд. То би до те мере лоше деловало на наш међународни кредибилитет, да бисмо имали гори углед у свету него у време Милошевића, јер је он нашој земљи донео углед непоуздане земље, лажљиве земље, која једно прича, друго ради. То би био трагичан имиџ наше земље у свету за наредних неколико година.

СНП - неозбиљан партнер

Одлука је, значи, донета из политичких разлога, а не из емоција, страсти, освете?

- Знали смо да нема никаквих шанси да се од тренутка доношења наше одлуке и до почетка Донаторске конференције владе тих земаља састану и повећају износ донација. То није било могуће. Добро смо знали да ако изгубимо кредибилитет, да ће већина тих земаља да напусте Донаторску конференцију. И то би била бламажа за нашу земљу какву нисмо доживели у историји.

Друго, за нас Донаторска конференција није та прекретница. За нас је Париски клуб прекретница. Париским клубом и редукцијом старих дугова и репрограмирањем старих дугова - ми постајемо кредитно способни у међународним односима. Тек то нам даје шансе да дођу инвестиције и да се неке озбиљне паре сливају у нашу земљу.

Али је значајна?

- Значајна је као сигнал политичког кредибилитета.

После свега, после изручења Милошевића Хагу, политичка сцена у Југославији поново постаје немирна. Савезна влада је поднела оставку, у ДОС долази до извесног цепања...

- Позитивни ефекти су велики - то је престанак једне агоније. Негативни су заиста минимални. Помислимо шта би се десило да је Уставни суд дао последњу реч: агонија би настала у нашој земљи, у наредне две-три године све би то била једна ужасна слика. Ово друго данас изгледа као потпуно локализовано кризно жариште. Савезна влада данас није стабилнија, или нестабилнија него што је била пре десет дана, наши договори о Закону о сарадњи са Хашким судом су довели ту Владу на ивицу егзистенције. Питање је како наш део владе, на који начин, може да сарађује са људима који, по нашем мишљењу, нису прихватили државни интерес, него су партијски интерес ставили изнад тога. А све то приказали као неки морални интерес.

Да ли је могућа варијанта такозване Владе експерата, у којој би СНП остао?

- Могућа је слична Влада, где ће поново политичари из СНП бити у тој влади. Они су одбили експертску владу на самом почетку јер они су "највећи експерти". Они ће те своје кадрове послати у Београд, то ће бити само мало "префарбавање" исте фасаде. Ући ће, сигурно, са једним или два посланика Народна странка, јер је то нови коалициони партнер.

Да ли то значи да СНП није озбиљан политички партнер ДОС?

- СНП је политички партнер на основу броја посланика, а не на основу њихове стварне политичке снаге. Њихова главна политичка снага би се огледала у томе да они издејствују примену закона које сами доносе на територији на којој сами живе. Како може да буде политички јак неко ко тамо где живи, живи по законима које не доноси он, а тамо где доноси те законе други живе? Њихова снага је на основу броја посланика, на основу ситуације која је била у септембру. Концепцијски, програмски први тест њихове озбиљности је био тај да су рекли: "Ми смо за сарадњу са судом у Хагу као услов за нашу интеграцију у свет". На првом тесту те сарадње они су направили панику. Значи, они нису партнери великог формата. Али, то смо знали и пре тога и ту нема никакве љутње ни са наше, ни са њихове стране.

Избори заустављају реформе

Може ли председник државе, сада, у таквој ситуацији, да распише савезне изборе? Шта би они практично донели?

- Не би донели ништа. Донели би нешто под условом да Демократска партија социјалиста учествује на њима. А ако не учествују сумњам да би неко из Србије на њима учествовао. СНП би добио у Црној Гори, као странка која има мањину у Црној Гори, већину, ДОС би добио већину у Србији и све то не би решило кризу. То је једна од ретких ситуација у историји парламентаризма где избори не решавају кризу.

Тражи се и реконструкција републичке Владе. ДСС је формирао свој посланички клуб. Да ли то може да поткопа или сруши Владу, без обзира што ДСС није за партнерство са садашњом опозицијом?

- Републичка влада функционише у кризним условима, у једној ипак, финансијској блокади. У ових осам месеци нисмо могли да гарантујемо инвестиције, због нерегулисаних старих дугова. Ни једна међународна банка не гарантује инвестиције у нашу земљу, нити можемо као држава да узимамо кредите и на дуги рок да се задужујемо. Када се све дипломатске приче, пријатељи и посете ставе на страну, делујемо у условима који су били изолација још из Милошевићевог времена.

Ако ДСС жели више утицаја у Републичкој влади, онда то може имати на два начина: да даје неке конкретне законске предлоге и да тиме утиче на рад Владе. До сада се то није десило. Друга могућност је већег физичког присуства у Влади. То је оно о чему можемо да разговарамо.

Да ли би републички избори или обарање републичке Владе могли да носе далекосежне последице?

- То би значило заустављање реформи и склањање са главног колосека наше земље. Ја то упоређујем са Румунијом после Чаушескуа: Румунија је имала тај светски успон, отклањала је диктатуре, имала демократску владу, после седам-осам месеци је та влада пала и после тога је десет година била декаденција. Реформска влада изборима би била заустављена на свом путу, после само неколико месеци. Шест месеци само треба да се спроведу избори, да се конституише влада која би била коалициона и која би исто тако била састављена од шаренила. Страни инвеститори би рекли "стани". Ми смо сада успели, и овим потезом са Милошевићем и са неколико претходних потеза да покажемо да је ово земља у којој постоји одлучност, да смо земља у којој људи знају шта хоће, који рационално израчунају жртве и кажу: у реду, жртвоваћемо то да бисмо се квалификовали за следећу фазу међународних односа. Постепено нам то враћа озбиљност и углед који је важан због економских инвестиција.

ДОС без алтернативе

Може ли ДОС и даље да буде политичка гаранција сигурности за развој Србије, односа у Србији, па самим тим и у Југославији?

- ДОС је једина гаранција политичке стабилности јер је препознатљив у свету као реформска коалиција. Он је добио плебисцитарну подршку две трећине у нашој земљи, имамо две трећине мандата у Републичкој скупштини. Он, са становишта света, може да политички уради шта хоће. Свако таласање ту би било доказ политичке незрелости Србије у целини. Јер, ДОС је, тренутно, политички израз Србије. ДОС није израз неких политичких снага, па да имају у резерви неке друге политичке снаге. Изван ДОС не постоји ни једна озбиљна политичка снага. То је и наш проблем. Јер, ако нема алтернативе - одговорност је десет пута већа. Ако немате алтернативу и те грешке су погрешке земље у целини и доказ лошег стања земље у целини. Онда је колективна кривица. Квалитетом политике ДОС се процењује квалитет свих Срба.

Ви сте, упркос свему, оптимиста?

- Оптимиста. За мене су ово само етапе на једном тешком путу. Мени је било јасно да ћемо ову ситуацију имати сада, или на јесен, или на пролеће следеће године. Али, неће бити таква каква је до сада била. Мислим да смо одлучном акцијом санирали евентуалне дугорочне последице тога, мислим да смо показали да смо једна бескомпромисна реформска власт, која не цинцулира, која не тактизира. Први пут после десет година, или педесет година, имамо у Србији владу која не ради са закашњењем оно што мора да уради.

Нико није тражио изручење Милошевића у Хаг.

- Та примедба "нико га није тражио, а они су га послали", значи "они су слуге", је потпуно погрешна и погрешно виђење ствари. Ми смо то урадили као своју одлуку, предвиђајући развој догађаја. Први пут смо имали ствари под контролом. Први пут ми нисмо објекат на који свет врши притисак и "вади зуб по зуб". Први пут смо - партнери! И, то је промена у односу на Милошевића. Многи то нису схватили. Нису схватили да ако будемо радили оно што је радио Милошевић, ако реагујемо само на уцене - да ћемо завршити као Милошевић.

Хоће ли бити још изручења?

- Мислим да сада можемо у миру у наредних 2-3 месеца да направимо један концепт, да видимо да ли смо у стању да неким од тих људи судимо овде, или Хаг може да нам препусти нека суђења.

Најгоре је претицање

Да ли су могуће нове коалиције?

- Не видим их. Мислим да данас Србија стоји пред алтернативом: реформе уз одређену цену, цену и у животном стандарду, цену и у сарадњи са судом у Хагу, цену и у финансијској и другој дисциплини, цену која прати сваке промене. И, на другој страни, одустајање од реформи и враћање у једно стање инкубације, чекања, да се светски односи промене, да Белорусија и Ирак можда постану лидери света, а ми као њихови пријатељи прикључимо се њима и будемо успешни.

Најгоре је ако неко хоће и једно и друго. Најгоре је ако крене у претицање, па док претичете нити кочите, нити дајете гас. Онда се сударите. Нека се људи у Србији определе за једну или другу варијанту: или дајемо гас и идемо напред или кочимо. Данас има неких који коче, док други дају гас. То је убитачно за аутомобил да у исто време и дајете гас и кочите. Ми смо данас Влада која узбрдо иде са подигнутом ручном кочницом, а ви процените ко држи ту ручну кочницу. И, то неће моћи много дуго да траје а да не буде саопштено јавности, да се не каже: "Људи, реците нам шта хоћете". Ако хоћете назад - нема проблема, ми ћемо се склонити и лако ћете наћи неког ко ће вас возити назад. Ако желите напред - дајте нам могућност да водимо земљу унапред.

Без озбиљних разлика

До сада су се кризе у ДОС решавале тако што сте се договорили о реформама.

- Да, и био сам врло релаксиран кад сам чуо и мало другачији, дисонантнији Коштуничин тон у односу на одлуке Републичке Владе. У томе нисам видео никакве елементе кризе. Јер, суштински консензус око реформи је и до сада постојао. Било би опасно ако би ту дошло до пукотине. До сада није дошло.

Ни издвајање клуба ДСС није пукотина?

- Не, не. ДСС је на поновљене изборе, на великом броју локалних заједница, изашао под својим именом. ДСС на великом броју општина има свој посланички клуб и то није довело до распада ДОС. Значи, ДСС има потребу свог партијског профилисања и ја не видим ништа лоше у томе. То је странка која је пре септембра била перципирана као мала странка, која је у међувремену добила на значају и има потребу да се у јавности профилише као странка са новим идентитетом. И то је природно.

Не бих сада на сваки покушај ДСС да говори својим језиком одмах скочио и позивао на "хор". Нису они једини. И странка Веље Илића то покушава. И Чанак то покушава. Али то, ипак, остаје у неком пакету ДОС. Ту треба бити реалистичан и док не дође до фундаменталних разлика у концепцији развоја, не треба придавати велику пажњу разликама око дневних и политичких ствари.

Мртви суд

Доста је замерки упућено због тога што је срушена одлука Уставног суда, највеће правне институције.

- Само лицемери и циници могу да кажу да је савезни Устав погажен у ситуацији у којој једна федерална јединица четири године не признаје ни једну одлуку савезних институција. То је доказ колико је шизофреније у Србији, у Југославији. Тај Устав практично постоји као мртво слово на папиру. Чињеница је да га једна федерална јединица од две не поштује. Та држава функционише на политичким основама, не на правним основама и видећемо шта ће од ње бити у наредних неколико месеци.

(Извор: Вечерње новости; Аутор: Иван Ловрић)
15 Mart, 2009, 13:24:05
Reply #19
  • [Administrator]
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • ******
  • Posts: 2.021
  • Ocena: +290/-13
  • Gender: Male
  • Rad, rad i samo rad. Pa kolko izdržim!
    • VladicinHan.com
Нисам најмоћнији човек у Србији
26. јул 2001.
Интервју др Зорана Ђинђића за недељник "Време"


"Моћ је увек подела привилегија и новца. У једном демократском друштву, релативно контролисаном, са јако много учесника прилично је тешко делити привилегије. Нема шансе да ви сада у Србији било који канал новца скренете на другу страну и усмерите некоме ко вам је онда у обавези, или да задржите за себе. Нико озбиљан ваљда не размишља о томе да ћу ја да наредим полицији да ухапси некога како бих демонстрирао своју моћ."

Српски премијер Зоран Ђинђић недавно је у интервјуу немачком "Шпиглу" оштро критиковао Запад и бриселску бирократију која се, по њему, не претрже претерано да Београду испоручи обећану помоћ. Називајући донаторску помоћ "фарсом", Ђинђић је уједно упозорио западне партнере како би његова влада могла да падне због немогућности да људима понуди бољи живот. А онда би, тврдио је прилично драматично српски премијер у "Шпиглу", тај исти Запад могао да дође у ситуацију да прву рату помоћи шаље влади неког радикалског вође. Ђинђић се још пожалио и на "скептичан став" председника СРЈ Војислава Коштунице према Западу и "његово стално упозоравање да обећане паре неће стићи".

Реакције на овај интервју биле су прилично различите. Неки су га овде прочитали и као Ђинђићеву поруку Западу да он у Србији "нема алтернативу" и да им је неупоредиво боље да снажније заиграју на њега док не буде касно. А касно би, уколико изостане финансијска помоћ, могло да буде већ у септембру ако по Србији крену социјални немири. Првобитно, када је Влада подносила извештај о првих сто дана рада, септембар је био помињан као месец када привреда почиње да ради, када се отварају прва радна места, када се осећа долазак страног капитала, учинак првих инвестиција.

Разговор за "Време" са Зораном Ђинђићем зато и почиње питањем - не помера ли се то рок најављених промена у привреди за још неколико месеци, или чак на неодређено време?

"Управо сам добио извештај да смо у јуну имали сто одсто пуњење буџета, што значи да то прилично добро иде", каже Ђинђић. "Али у јулу морамо да платимо пшеницу и ремонте електрана, што чисти све вишкове из буџета и односи седам-осам милијарди динара. Раније пшеница никада није откупљивана из реалних извора, увек је за ту сврху штампан новац што је водило ка инфлацији и монетарној нестабилности. У јулу и августу имаћемо, дакле, буџетску кризу због ових издатака и то је увек тако у току лета. Све то не значи да су моје раније пројекције о оживљавању економије кориговане. Постоји, међутим, један елемент у области макроекономије који помало забрињава, а то је светска економска рецесија и опасност да она психолошки делује на земље које су се обавезале да нам дају одређене донације."

"Моје обраћање у ‘Шпиглу’ било је заправо обраћање њиховом јавном мњењу, не нашем. Тај интервју је требало да мобилише јавно мњење тих земаља да изврши притисак на своје владе да остану при тајмингу који су утврдили. У Немачкој су догодине избори, у Француској следе председнички избори, обе земље имају проблем са незапосленима и државним дуговима и постоји опасност да кажу - добро, хајде да мало успоримо, транзиција у Србији ће ионако трајати бар десет година. То би за нас било веома лоше."

"Време": Јесу ли до Вас дошле неке стране реакције на ту критику Запада? Овде је било примедби да сте мало недипломатски преценили себе, љутећи се на оне које ионако морате да молите за помоћ.

Ђинђић: Не, ја сам то проценио, чак се и договорио са неким нашим пријатељима у тим владама који су ми саветовали да изаберем тако драматичан тон. Намера је била да се драматизује питање финансијске подршке Србији. Генерално да се драматизује и да сви који учествују у томе схвате да имамо инсајдерске информације, да знамо шта ради њихова администрација. Да имамо довољан број пријатеља који нам кажу како је која земља гласала на затвореним састанцима и да постану свесни тога да морају и да ураде оно што причају јавно, јер ћемо се у противном обратити њиховом јавном мњењу и рећи - једно причају друго раде. Сматрам да ће све то имати позитиван ефекат утолико што ће оно што је обећано, заиста у том износу и темпу и да стигне до Србије.

Тај интервју је тумачен на различите начине. Било је оних који су помислили - пропаде реформа, јер нема пара. Било је и размишљања како Ђинђић сада маневрише јер види да су очекивања од стране помоћи исувише велика и жели да их таквим изјавама мало охлади.

То су секундарни ефекти. Нисам знао да ће такав ефекат бити постигнут овде, али сам знао да ће одјека бити на Западу. Новине које су то објавиле су једне од најутицајних у Европи. Две су иначе поруке које морамо да схватимо. Пре свега да донаторска помоћ није кеш који неко донесе у кеси и онда ми то носимо у Крагујевац, Бор, Шабац и делимо радницима за плате, већ је тај новац везан за пројекте који почињу да се остварују у инфраструктури, саобраћају, електропривреди... Тако да људи морају да спусте своја очекивања, поготово ако се надају да ће штрајковима да уцене Владу да им да те паре за плате. Таква нада је врло погрешна. Није штрајк врста посла који треба да буде наплаћиван и то се неће догодити.

Такође је важно да људи који раде у савезном и републичком спољнополитичком сервису морају да схвате како све то још није врабац у руци. Него да је то једна свакодневна битка са бриселском бирократијом и бирократијом тих земаља. Мени је Бодо Хомбах, на пример, испричао да је Порторико после земљотреса пре неколико година добио од Европске комисије одобрену помоћ од милијарду евра. До данас ниједан евро није отишао тамо. Та помоћ је одобрена, она фигурира негде и стићи ће једнога дана, али четири године је прошло.

У Порторику немају структуре за прављење притиска, нико не зове телефоном, нико не лобира и тај новац фиктивно лежи негде на неком ранжирном колосеку, а заправо се користи за друге потребе. Морамо да се прилагодимо структури ЕУ-а која је веома трома, вавилонска, и моје упозорење и нашим министрима је - зови сваког дана и питај шта је са парама. Нема везе што они кажу у реду је - питај да ли су те паре данас за милиметар ближе нама.

Сигурно сте после свог интервјуа "Шпиглу" чули и коментар који гласи отприлике овако - шта сада Ђинђић хоће, рачунао је да ће испоручивањем Милошевића Хагу постати миљеник Запада, али није рачунао да такав потез нема неку дугорочну вредност?

То је потпуно неразумевање ствари. Изручење Милошевића је била цена за нашу неактивност по том питању у претходних шест месеци. Ми тиме не добијамо никакву награду, само спречавамо санкције. Да смо у фебруару или марту решили законом проблем сарадње са Трибуналом, да је у земљи у мају или јуну почело неко суђење по питању ратних злочина, Милошевић не би данас био у Хагу.

Постојао је неки прећутни консензус да је он појединац који је за нас важан и не би било никаквих условљавања у том смислу. Пошто смо закаснили, дошли смо у ситуацију да је наш кредибилитет био генерално доведен у питање. Није то била никаква трговина "Милошевић за паре", него "Милошевић за кредибилитет". Да нисмо у јуну имали кризу са савезном владом око питања закона о сарадњи са Хагом, Донаторска конференција би такође успела. Али пошто смо имали ту кризу, да није било овог потеза, Донаторска конференција би пропала и на томе би се показало да смо земља која не заслужује поверење. То био био крај не реформи, већ слике Србије створене у свету после 5. октобра. Губитак би био такав да ниједна појединачна судбина то не заслужује.

Да сам на Милошевићевом месту, лично бих рекао - идем у Хаг ако је толико тога на коцки. Нисам крив, нема везе, знаће се да сам то урадио за своју земљу. И нико сада не каже зашто Милошевић нема три чисте да преузме тако нешто на себе иако је био председник те државе, него сви кажу зашто је Ђинђић то урадио. Ако су судбина нације и лична судбина на тасу, природно је да тај чија је лична судбина у питању преузме на себе терет у име нације. Није ваљда да нација треба да објашњава зашто је она важнија него појединац.

Страхујете ли заиста да би у септембру уместо привреде могле да оживе улице, да избију социјални немири?

Може се десити да и поред побољшања реалне економске динамике људи помисле како се притиском са улице може да издејствује нешто више. Тим пре што више није ризично демонстрирати. Све друго је теже. Теже је у својој фирми организовати нешто и борити се за побољшање управљања фирмом, лакше је тражити од Владе нешто. Реално се може десити да се откачи та социјална кочница и да људи кажу - хајде мало да пробамо, ништа не кошта. То би било веома лоше јер би генерални имиџ наше земље у пословном смислу јако опао. Нико неће да инвестира тамо где постоје радикални синдикати и где радници могу да оспоре свачија права и имовину. Цео свет је потенцијално тржиште новца и ако неко може да инвестира у Пољску, Кину или Либан, зашто би инвестирао овде ако постоје такви проблеми.

Што се тиче реалне економске динамике, она неће бити толико јака да би људи били задовољни. Ако све и иде по плану, плате наравно неће брзо доћи на жељени ниво. Може се очекивати неких десет одсто повећања. У односу на опште безнађе, десет одсто повећања животног стандарда није много приметно.

Критикујући Запад за спорост у слању помоћи Ви сте покушали и да их уплашите причом како би социјалисти и радикали могли да се ставе на чело тог социјалног бунта. Мислите ли озбиљно да неко ко, по свим истраживањима, има мање од десет одсто народне подршке, заиста може да се стави на чело социјалног бунта?

Више сам мислио на идеју национал-социјализма. Не на конкретне носиоце тога. Ови постојећи социјалисти и радикали више никада неће доћи у прилику да раде оно што су радили последњих десет година. Али, у сиромашним земљама идеје националног ината у односу на богати свет, као и идеја социјалног радикализма у односу на богатство других, увек су прилично живе. На ту демагогију је лако запалити народ.

Овде већ има много људи који кажу - све је исто само њега нема.

То је један нихилизам. Како је исто, ако су те пре годину дана хапсили када си носио мајицу, кад су те млатили пендрецима, кад су те шутирали и када су могли да те ујутро нађу мртвог крај контејнера. То је нихилизам који разједа морал друштва. Пре годину дана је и на пегли било прича о терористима, непријатељима, заверама, данас можеш да бираш шта ћеш да слушаш и гледаш. Да ли је то исто. Постоји једна димензија интелектуалног нихилизма који је као траг кочења остао иза Милошевићевог времена, што постепено трује нашу земљу и убија у људима вољу да виде оно што је позитивно.

Ваши министри су прошле недеље били у Застави и утисак је да су били помало неприпремљени за оно што их је тамо чекало. После тога се учинило да се ваша влада креће по терену на коме је неупоредиво више мина и живог блата него што се дâ наслутити на основу умирујућих осмеха које сте до сада ширили?

Имам мапу свих критичних тачака у Србији и то није минско поље већ тепих. Не може да се направи ниједан корак а да се не наиђе на нешто што је труло. Што се Крагујевца тиче, то је по мени био више проблем полиције. Концепцијски, министарска екипа није била неприпремљена. Они се већ шест месеци баве Заставом и имали су на ту тему низ састанака. Скандал је направила група криминалаца који немају везе са Заставом, који су тамо некада радили. Њихов је мотив био да се направи политичка криза, па да се иде на нове изборе, с надом да ће мртвац да оживи. Вратиће се Милошевић и Шешељ поново. То је полиција морала да зна.

Сваки сусрет са социјално угроженим радницима јесте безбедносни ризик у свакој земљи. Рекао сам министру Михајловићу да направи озбиљну анализу и види да ли је његова служба у стању да радницима, послодавцима и министрима обезбеди нормалну ситуацију за разговор о тешким питањима. Или ће они бити таоци екстремних малих група где сваких пет битанги може да дође и пребије министра и да после три дана новине буду пуне прича како су то синдикалисти.

До сада сте неколико пута одбијали захтеве о озбиљној реконструкцији српске владе. Из ДСС-а су управо поручили да козметичке промене Владе не долазе у обзир јер она, по њиховом мишљењу, није у стању да се носи са наслеђем прошлости.

Ова критика је чиста демагогија. Нисам у ових шест месеци ниједног тренутка добио ниједан законски или било какав предлог изван Владе. Нисам добио, осим два-три појединачна случаја која су испала нетачна, ниједну конкретну критику. Била је критика на Батића да је изручио Стакића. Није имао везе са тим.

Овога пута помињу се, међутим, и понашања људи из владе која су на ивици корупционашког и криминалног.

Данас смо о томе расправљали на колегијуму Владе. Закључили смо да ако неко зна за корупцију а не пријави је, такође чини кривично дело. Ако они знају за било шта што је злоупотреба положаја, дужни су да то одмах пријаве надлежним органима, а не да се служе неким питијским језиком - има неких, не знамо којих, рећи ћемо једнога дана. То спада у арсенал благог тровања политичке сцене. У недостатку идеја и иницијатива прибегава се тврдњама како нешто није довољно добро, брзо, радикално.

Колико далеко сте спремни да идете у реконструкцији Владе?

Ако постоје јасне алтернативе, и концепцијске и персоналне, и ако оценимо да је то боље, врло сам отворен за све то. Али говорим да концепцијских разлика до сада није било. Ако говоримо о персоналним, волео бих да било ко од новинара који се стручно бави областима које Влада покрива, наведе нека боља решења. Можда би се у два три случаја и могло наћи неко мало бољи. Али нема персоналних алтернатива истакнутих тако да се каже - логично би било да тај и тај буде министар за финансије, економију или нешто треће. Ако нема јасних концепцијских и персоналних алтернатива, онда прича о реконструкцији постаје празна демагогија.

Ако између та два става, да је неопходна темељна реконструкција Владе и оног да је то демагогија, не дође до приближавања, да ли је излаз једино у новим изборима.

Не верујем, јер и у ДСС-у кажу да ће они да прихвате детаљну анализу као меродавну. Следећи корак који планирам је да сва министарства направе детаљан извештај о свом раду, да све странке ДОС-а направе своје примедбе на рад Владе, да се то састави и да онда сваки министар добије два сата са ДОС-ом и одговара на те примедбе. Ако неко има начелне примедбе и каже - ја бих да променим петорицу, али нећу да кажем кога и шта - то би било неозбиљно. Истовремено, јасно је да образложене примедбе ако имају један ниво, неминовно воде ка персоналним променама.

У интервјуима често упозоравате како у Србији не би смело поново да дође до борбе за власт јер би то значило и крај реформи. Вама истовремено често приговарају да тако нешто говорите пошто сте претходно инсталирали своје људе око свих центара моћи.

Моје је питање - а шта је моћ у Србији. Моћ је увек подела привилегија и новца. У једном демократском друштву, релативно контролисаном, са јако много учесника прилично је тешко делити привилегије. ДОС до те мере контролише кадровску политику да не можете да поставите ни наставника у некој школи у Лесковцу, а да то не иде на кадровску комисију ДОС-а.

Лично, нисам никога поставио ни у једно предузеће, ни у једну институцију. Имао сам само један предлог, а то је директор Фонда за здравство. Друга могућност за моћ је новац. У Србији је то данас јако контролисано. Нема шансе да ви сада у Србији било који канал новца скренете на другу страну и усмерите некоме ко вам је онда у обавези, или да задржите за себе. И треће, моћ је потенцијал да користите силу. Нико озбиљан ваљда не размишља о томе да ћу ја да наредим полицији да ухапси некога како бих демонстрирао своју моћ.

У Србији заправо нема моћи, то је једна празна прича људи који шире маглу и кажу - Ђинђић је најмоћнији човек у Србији, он управља свим и свачим. Не управљам ни предузећима, ни банкама, нити министарствима. Ђелић, Обрен Јоксимовић, Гашо Кнежевић, Душан Михајловић, Батић - сви су они аутономни у послу који обављају и нема никаквих интервенција с моје стране. Моја једина моћ је координација свега тога.

Како ће изгледати разговори о будућности савезне државе. Колико је Србија још у стању да чека?

Врло кратко. Србија није у стању да чека по мом мишљењу до јануара, фебруара, то питање мора да буде решено. Моја је идеја била да рок буде до првог јануара. Добро је да се у Црној Гори организује референдум и да се народ коначно изјасни шта хоће. Србија може да се уклопи у било коју опцију коју изабере становништво Црне Горе, али то мора да буде брзо јер је то отворена тема која нас кочи. Боље је било какво решење, него продужавање садашње агоније. То јесте реална агонија коју плаћају грађани Србије. Плаћају је и буквално, јер плаћају две владе, и што је та друга влада скупља четири пута по човеку него ова влада, а да при том за Србију не обавља готово никакав посао. Она је некакав чардак ни на небу, ни на земљи. Чардак у који улажемо више него у своју властиту кућу која је на земљи.

Колико будућност те савезне државе зависи и од става међународне заједнице. Професор Жарко Пуховски тврди да су данас амерички амбасадори у овом делу света постали комесари као што су некада били руски. Он помиње америчког амбасадора у СРЈ, господина Монтгомерија за кога каже да је својевремено у Бугарској помогао да социјалисти оду са власти, да је затим у Хрватској помогао победу социјалдемократије, и да би сутра могао можда да убеди и Ђукановића да се не осамостаљује.

Ограничене су могућности таквог утицаја. Они до извесног степена имају утицај као земља која је на светском нивоу важна и за чију се подршку вреди потрудити. То је тако у свакој животној ситуацији. Ако имате некога ко је врло утицајан, онда се нећете качити с њим без потребе, него ћете покушати да освојите његове симпатије. Али то има своје лимите. У случају Мила Ђукановића, то је очигледно. Они су њему давно сугерисали да се договори са Београдом, што је он игнорисао. Сугерисали су му и да изађе на септембарске изборе прошле године, што је он такође одбио. И опет је остао њихов партнер, и опет када амерички конгрес додељује паре, додељује их несразмерно и Црној Гори.

Јесу ли Американци играли комесарску улогу приликом испоручивања Милошевића Хагу?

Нису ни знали. Они су само условили своје учешће на Донаторској конференцији нашим прихватањем обавезе да ћемо сарађивати, али у смислу да ће неко да буде послат у Хаг. Тражили су врло јасно преузимање обавезе у том смислу - конкретну сарадњу са Хагом до краја јуна. То је било све. И да Уставни суд није оспорио Уредбу, вероватно би се и сада отезало са изручењем, позивало на правне лекове, тражило изузимање судија. Уставни суд је затворио практично читав тај пут. Тог тренутка кренула је динамика коју нико у свету није очекивао. Из Вашингтона су звали да питају какве су то дезинформације око Милошевића, а ми смо им рекли да је он већ у Хагу.

Како ће по Вама убудуће изгледати сарадња са Хагом. Ви сте у једном тренутку тврдили како они сада имају доста посла око Милошевића и како Београд не мора више да жури. Званичници овог Суда, међутим, упорно понављају - дај одмах, дај све који су на листи.

Не знам да ли одмах, у кратком временском року. Имамо укупно 15 људи на листи за Хаг. Имамо и два стратешка циља. Први је да се читава листа ту заврши и други је да део тога преузму наши судови, ако је то могуће и ако се суд у Хагу сагласи. То ће морати да учине све земље у региону. Следећи су Албанци са Косова који ће морати да се суоче с тим да ће неки од њихових лидера стићи на оптуженичку клупу. То је нека реалност и није могуће да се сви ови ратови заврше, а да после тога не следи тај непријатни део.
...