Welcome to Forum po moj merak @ VladicinHan.com

Forum po moj merak @ VladicinHan.com

Author Topic: Nešto o Vranju  (Read 3390 times)

0 Members i 1 gost pregledaju ovu temu.

21 Mart, 2009, 11:54:41
  • Deda meraklija
  • ****
  • Posts: 868
  • Ocena: +123/-22
  • Gender: Male
  • Reci NE drogama!!
Положај
Врање је економски, политички и културни центар Пчињског округа кога чине општине Босилеград, Бујановац, Владичин Хан, Прешево, Сурдулица, Трговиште и Врање. Град се налази у северозападном делу врањске котлине, на левој обали Јужне Мораве. Реку и град деле магистрални пут и железничка пруга коју на северу воде ка:

Лесковцу (70 km)
Нишу (110 km) и
Београду (347 km)
а на југу ка:

Куманову (56 km)
Скопљу (91 km)
Солуну (354 km)
Смештен је у подножју планине Пљачковице (1231 m), Крстиловице (1154 m) и Пржара (731 m). Од границе Бугарске је 70 km удаљен, а од Македоније 40 km.

Врање је седиште:

Епархије врањске
4. бригаде Војске Србије

Историја и култура

Историја
Нема поузданих података када и где је формирано насеље и на чијим темељима је изникао град Врање. Претпоставља се да се то догодило у време Траколира (Римљана), Византије, Грка или Словена који су ове просторе насељавали VI и VII веку. Међутим, једно је сасвим јасно: ово је изузетно важно геостратешко подручје на коме су се од памтивека укрставали каравански путеви. Тако да је најлакши пут ка једноме и ка другоме, освајаче водио пут преко врањског поморавља.

Први писани траг о Врању оставила нам је Ана Комнина, византијска принцеза, још у XI веку, пишући о владавини свога оца цара Алексија Комнина. Она у књизи "Алексијада" каже да је рашки жупан Вукан 1093. године у свом освајачком походу стигао до Врања и освојио га. Не задуго,он се пред моћнијом Византијом морао повући.

Она то описује овако:

„На то се Вукан осмели и, како није преостало никога да му се супротстави, поче да пљачка суседне градове и земље. И околину Скопља потпуно опустоши, а делом и попали. Али не само то, него, заузевши Полов и стигавши до Врања, уништи и опустоши све и одвуче отуда много плена па се врати у своју земљу. “
(Ана Комнина)
Други пут 1193. године, Врање је од Византије привремено преотео велики рашки жупан Стефан Немања и припојио га средњовековној српској држави. Ипак, у саставу српске државе Врање је дефинитивно ушло 1207. године када га је освојио Стефан Првовенчани.

Интересантно је напоменути да је приликом распада српске средњевековне државе, Врање постало самостална област под управом Ћесара Угљеше, „Господара Врања, Прешева и Куманова“. Ова самостална област нестала је после Косовске битке, када је Врање ушло у састав државе Деспота Стефана.

Распадом српске средњовековне државе, Турци су Врање освојили 14. јуна 1455. године, и држали га у својим рукама све до 31. јануара 1878. године, на светог Антанаса, када је варош освојила српска војска под командом Ђенерала Јована Белимарковића. Врање је под турском влашћу било 422. година. Град је у Кнежевини Србији дочекало слободу са нешто више од 8.000 становника.

У почетку 20. века Врање је имало око 12.000 становника. Као погранични град Кнежевине/Краљевине Србије, служио је као полазно место за четнике (комите) у Стару Србију. У то време у граду се налазио и Конзулат Османског царства.

У Балканским и два светска рата, Врање и овај крај поново су били на мети освајача. У Првом балканском рату 1912. године операцијама против Турака, одавде су лично командовали краљ Петар Први Карађорђевић, председник владе Никола Пашић са више министара и Ђенералштаб са начелником штаба Врховне команде војводом Радомиром Путником.

Но, ови простори су, посебно у новој историји, били честа мета бугарских освајача који су овде починили нечувене злочине. У Првом светском рату Бугари су окупирали Врање 16/17. октобра 1918. године. Слобода је тада плаћена са 514 живота на фронту и 335 недужно стрељаних.

У Другом светском рату Немци су у овај град ушли 9. априла 1941. године, да би га 22. априла предали у руке бугарским фашистима. Они су у Врању, за четри године, направили права зверства - стрељали су око 700, а интернирали 4.000 родољуба. У борбама је учествовало око 12.000 бораца, од којих 956 није дочекало слободу 7. септембра 1944. године.
Координате: 42° 33' 12" С., 21° 54' 00" И.
Izvor: Nezvanični forom grada Surdulica


Vranje portal

« Last Edit: 21 Mart, 2009, 16:55:12 by admin »
Zbog jedne reci coveka cesto smatraju mudrim, a zbog jedne reci cesto ga smatraju glupim. Uistinu moramo dobro paziti što govorimo
21 Mart, 2009, 16:44:11
Reply #1
  • Deda meraklija
  • ****
  • Posts: 427
  • Ocena: +48/-4
  • Gender: Male
Hvala na prezentaciji, uz jednu malu ispravku: planina iznad Vranja se zove Pljackovica a ne Plackovica. I jos nesto, sastavni deo Vranja je i Gornja Carsija, njegov najstariji deo, odakle je Vranje pocelo da se siri dalje.
21 Mart, 2009, 18:22:59
Reply #2
  • Deda meraklija
  • ****
  • Posts: 868
  • Ocena: +123/-22
  • Gender: Male
  • Reci NE drogama!!
Pravo da ti kažem, ja sam ovo  prekopirao sa surduličkog nezvaničkog sajta, nisam obratio dovoljno pažnje na to. Naravno da se planina zove Pljačkovica, a Vranje bez Gornje čaršije, ne bi bilo Vranje...
Zbog jedne reci coveka cesto smatraju mudrim, a zbog jedne reci cesto ga smatraju glupim. Uistinu moramo dobro paziti što govorimo
22 Mart, 2009, 13:23:34
Reply #3
  • Deda meraklija
  • ****
  • Posts: 650
  • Ocena: +62/-9
  • Gender: Female
Hvala na prezentaciji, uz jednu malu ispravku: planina iznad Vranja se zove Pljackovica a ne Plackovica. I jos nesto, sastavni deo Vranja je i Gornja Carsija, njegov najstariji deo, odakle je Vranje pocelo da se siri dalje.
Bravo pohvaljujem admina,za ovaj podforum,i to je dokaz priznajem da je Han centar sveta.
A evo i jedne simpa reportaze o Vranjanskoj gornjoj carsiji iz Dnevnika.


NI SIROMAŠTVO NE MOŽE DA UBIJE VRANJANSKU KAFANSKU I MERAKLIJSKU KULTURU
Će te iskršim od ćutek
Lokalni Romi, pretežno Muslimani, ne slave Božić, ali pravi dernek prirede za Srpsku novu godinu, koja se poklapa sa njihovim velikim praznikom Svetim Vasilijem, kome prisno tepaju Vasuljica, uz Đurđevdan najboljim povodom za svečarenje

Prestonica balada Božić slavi toplo, domaćinski i prijateljski. Tako valjda i dolikuje Vranju, gradu čiju je besmrtnost Bora Stanković samo ozvaničio, približio srcu svakog pismenog čeljadeta. Danas njegovi žitelji, naravno, ne pričaju kako bi producenti domaćih serija želeli, ali onaj prepoznatljiv šmek nije zaboravljen, naprotiv. Najsimaptičnije su stare legendarne vranjanske pretnje, koje se omraženoj strani upućuju više kao preventiva "Će te utepajem", ili "Će te iskršim od ćutek". I nemojte poistovećivati vranjanski izgovor s leskovačkim ili pirotskim, jer izoštreno uho prepoznaje razlike!
Kako danas živi naš najjužniji grad videli smo tokom proteklih praznika. Iako niko ne govori o tome, a u gradu ne žive Albanci, oseća se blagi, prećutni nespokoj zbog blizine Bujanovca, Preševa i Kosova i Metohije. Ipak, poslednje što ovim dobrim ljudim preti jesu meci.
Siromaštvo je ubilo Vranje, kao retko koji grad u zemlji. Nekadašnji industrijski centar donje polovine Srbije izgubio je gotovo sve gigante koji su mu omogućavali prosperitet i visok standard. "Jumko" ne radi godinama, a zapošljavao je petocifren broj ljudi. Iz "Koštane" su mašine isterane još odavno, stoje samo prazne hale. Listi propalih dopunjavaju "Novogradnja", "Poljoprodukt", "Simka" i "Kondiva". Posle dosta spoticanja, "Simpo" se nekako dočekao na noge, ali je daleko ispod nekadašnjih potencijala. Lokalni autoprevoznik "Jedinstvo" izgleda da se drži dobro, sudeći po solidnim i tačnim autobusima te pristojnom marketingu. Donedavno oskrnavljena Duvanska industrija Vranje trenutno je najjači privredni adut grada, iz prostog razloga što je prodata BAT-u. Novcem od privatizacije najprometnija gradska ulica, koja vodi i do fabrike, na radost mnogih konačno je kaldrmu zamenila asfaltom.
Grad je dotakao dno kad je mladima jedina misao postala odlazak odatle. Zaista, ovde prijatelji jedni drugima za rođendane priželjkuju napuštanje. Prvo u Niš, a zatim u Beograd, ako se može.
Po dolasku, veliku pažnju privukao nam je stari deo Vranja, poznat kao Gornja čaršija. Nekada je to bio centar grada, staro jezgro odakle se grad postepeno širio. Danas Gornja čaršija zvanično počinje od amama, koji još uvek funkcioniše, odakle put vodi direktno do Pržara, najpoznatijeg vidikovca i gradske turističke oaze koja nam Vranje pruža kao na dlanu. Međutim, kako je grad postajao sve veći, a danas broji 90.000 stanovnika, tako se i bogatiji sloj stanovništva pomerao u pravcu razvoja. Posledica toga je pretvaranje nekadašnjeg centra u Cigan malu, ili, kako je tamo zovu, Ciga mala.
Egzotika vredna pažnje Emira Kusturice nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Bivši trg u strogom centru danas je glavno okupljalište žitelja Gornje čaršije, uglavnom Roma, koji tu trguju životinjama i robom. A gde je trgovina – tu vri! Unaokolo su birtija, berberin, dućani i nezaoblazna kaldrma. Klinci, kao i u svakoj Cigan mali, trčkaraju unaokolo vijajući loptu i jedni druge. U dvorištima kuća gomile odbačenih predmeta, na štrikovima visi neukusna garderoba, i naravno, nezaobilazno neko nekom tu majku cigansku...
Opšte je poznato da je osobe koje govore starovranjanskim akcentom teško razumeti, posebno severnjacima. Pokušajte stoga da zamislite koliko gramatičkih muka mogu da stvore tamošnji Romi, koji pričaju čudnu mešavinu južnjačkog srpskog i ciganskog. Nama je bio interesantan plakat za ciganski bal koji se održavao u glavnoj gornjočaršijskoj kafani, na kojem se biraju "najšukar brada" (nagrada pribor za brijanje), takmičenje "ko arapsko kheliba", i događaj večeri – "ka birnipe najveselo društvo", "nagrada 5 pljeskavice em 5 pivija"...
Na Badnje veče nismo videli neke posebne manifestacije, ili ukrase, jer lokalni živalj ne slavi Božić. Međutim, na Srpsku novu godinu pada njihov veliki praznik, Sveti Vasilije, narodski kršten u Vasuljica. Uz Đurđevdan, to je najveći romski blagdan, jer iako Muslimani, oni imaju pravoslavne slave. Ciganska posla, u najpozitivnijem smislu! Tokom Vasuljice uzane ulice se pretvaraju u najneobičniji vašar. Kolju se ovnovi, jarići, živina, na kvazitezgama se izlažu kobasice i drugo živo meso, svuda dreka i galama, dok automobili eskiviraju rasparane utrobe. Dok ovo čitate, kocka Gornje čaršije upija taze krvcu, po njoj se kotrljaju jareće oči, prodavci se mrko gledaju samo dok roba ne ode, i svi garantuju za vrhunski kvalitet po najnižoj ceni. Sporna ostaje jedino higijena.
Božić je u Vranju vreme kada se kuva rakija, bez izuzetka. Dok većina to čini u krugu porodice, oni s najdužom tradicijom tad na ulicu iznesu kotao, drva za potpalu i stočić s turšijom, hlebom, bezalkoholnim pićima i drugim jelom. Sve je uredno poslagano, kao u radnji, na prvi pogled neznanac bi pomislio da se pića prodaju. Pripreme za ulično komšijsko okupljanje počinju čim mrak Badnje večeri natopi Vranje. Nama se najzanimljivijom učinila scena ispred jedne od kafana, one lovačke, gde se, osim rakije, na trotoaru zakuvao pravi pravcati paprikaš. Dok sunce nije zašlo, svega dvojica ljubitelja dobrog zalogaja starala su se o kazančetu, ali čim je pala tmina, oko vatre se sjatilo njih petnaestak. Svi glasni, veseli.
Kad već pišemo o divljači, pomenimo i to da turisti obavezno moraju posetiti restoran "Haremluk", smešten ni više ni manje nego u bivši harem. Ona se nalazi u sklopu nekadašnjeg Pašinog konaka, najstarijeg objekta u gradu, koji datira iz 18 veka. Konak je pretvoren u muzej, dok se u eksharemu jede retko dobra srnetina po ekstrapovoljnoj ceni. Posebna čar je to što se ovde obeduje po sobama, ponekad samo s jednim stolom i otomanom. Za razliku od standardnih restorana, gosti u haremu jedu odvojeni jedni od drugih, ušuškani u intimu arhaičnih peći i nameštaja.
Pomenuti ulični razgovori oko vatre su po pravilu muška disciplina, te nije čudo što vranjanske žene tako često u negativnom kontekstu pominju ova tradicionalna druženja. Gde je kuvana rakija, tu je i preterivanje. Probali smo je i – strahovi žena su opravdani. Onako blago razblažena i zaslađena, po hladnoj noći, vrela domaća u stanju je da mnoge domaćine podugo odvoji od familije.
U glavnoj gradskoj crkvi Svete trojice tokom dana okupi se skoro celo Vranje, i staro i mlado. Veliko dvorište je krcato, ljudi na spoljnim bokovima hrama donose sveće, neki čekaju paljenje badnjaka, drugi su oko trubača. Naravno, ni crkvena porta ne može bez kuvane rakije.

Igor Mihaljević
http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/23-01-2005/Strane/reportaze.htm