Welcome to Forum po moj merak @ VladicinHan.com

Forum po moj merak @ VladicinHan.com

Author Topic: selo Repište  (Read 12878 times)

0 Members i 1 gost pregledaju ovu temu.

14 Mart, 2015, 23:59:11
Reply #20
  • [Administrator]
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • ******
  • Posts: 2.021
  • Ocena: +290/-13
  • Gender: Male
  • Rad, rad i samo rad. Pa kolko izdržim!
    • VladicinHan.com
СРБИЈА

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА
Храбри ратник Милета
Јединице у којима је био и Милета Станковић јуришале су тако снажно да бугарско-немачка војска није имала времена да се поштено повлачи


Свадбена слика Милете Станковића и Севастије Сековске
У поодмаклом делу Репишта, села код Владичиног Хана, још увек стоје остаци већ распаднуте куће ратара Андрије Станковића и његове жене Маланке. Андријин предак Станко, који је дошао у овај крај из Црне Горе у потрази за бољим животом, населио се у новом завичају на југу Србије. Маланка и Андрија, људи узорни, радни и мирне ћуди по којој су Станковићи из тога породичног колена били познати, добили су двоје деце, старијег Војислава и млађег Милету који се родио 1889. године. Андрија је растао у бистро дете које се брзо и жедно описмењивало, чему је доприносио и брижни днос његових родитеља. Знао је бистри Андрија да је ново време на помолу и да ће том времену потребнији бити писмени људи, но вредни ратари, те је децу упућивао на пут писмености и науке. И заиста ускоро су у селу хвалили његове дечаке, посебно љубопитљивијег и окретнијег Милету.

Србија се у то време борила да оствари слободу из петвековног турског ропства и ускоро је, у Првом балканском рату 1912, српска војска ослобађала своје етничке територије и на југу Србије. Био је то почетак ратних немира који су посебно дрмали овај део Балкана. Иза првог дошао је и Други балкански рат, а одмах иза њега, пуцњевима Гаврила Принципа на престолонаследника Франца Фердинанда, и Први светски рат. Србија ја живела нове драматичне тренутке, с једне стране епопеје своје одбране од надмоћне аустроугарске војске, попут пожртвовано вођених битака и првих ратних успеха на почетку сукоба, али с друге стране и трагедију повлачења пред осветољубивом, бројном и надмоћном солдатеском Сила Осовине. У току тог повлачења које је касније постало познато као албанска епопеја српске војске, армији су се прикључили и двоје браће Станковића. Старији Војислав је био мобилисан у војсци и за собом је код куће оставио жену и двоје деце, Радивоја и Благоја. Млађи Милета није ни престао да носи униформу и учествује у ратним походима откада је 1911. године отишао на одслужење војног рока, активно учествујући у свим ратним сукобима на балканском тлу.

У том младалачком заносу у коме је ратарско дете израсло у храброг ратника, Милета је 1916, како већ знамо, био тешко рањен непријатељском артиљеријском гранатом.

Рањеног младића прихватили су француски санитети у којима га је неговала једна пожртвована француска медицинска сестра. Је ли се она загледала у лепе, бистре очи Милетине или је само осетила топлу људску самилост према рањеном младићу, тек као знак наклоности поклонила му је један мали вез на коме су њене деликатне руке свиленим концем извезле само једну француску реч – Аmitié, пријатељство. Ту деликатну реликвију његова породица која данас живи у Скопљу љубоморно чува, као симбол свега онога чистог што је њихов предак оличавао читавим својим немирним, и нажалост, недугим животом.

Ускоро је његова јединица после тегобног марша изашла на албански део јадранске обале, али је потом уследило још једно горко искуство, транспорт савезничким ратним бродовима и прелазак на острво Видо. Рањени Милета и брат су мутних очију гледали у плаву гробницу која је, попут планинских врлети и гудура, прогутала на стотине српских војника, и чији су последњи уздисаји остали далеко од родних градова и села.

Браћа су стрепила да не оставе кости у овим непознатим пределима и мислили на дом, двоје деце, њихову мајку и родитеље и на завичај који је остао „тамо далеко“. На Виду су Милета и његов брат, заједно са осталим српским борцима, транспортовани до Солуна где се окрепљена, ојачана и осокољена српска армија реконсолидовала и припремала за пробој и коначно ослобађање своје земље, у ратном подвигу који ће остати забележен како један од ретких примера ратничког морала, слободарског ентузијазма и невиђене храбрости обичних војника и познатих и непознатих српских старешина.

У том је рату Милета Станковић порастао. Иако 19-годишњак, сазрео је у човека, већ је добио и унапређења. Истицао се тако смело у борбама да је унапређиван у каплара, затим и коначно у чин наредника. На Солунском фронту он се нашао на различитим позицијама са братом и често мислио на њега. Брату је запало у дужност да се придружи јединицама које су водиле тешке битке на Кајмакчалану, а њему да учествује у пробоју српске војске на солунском пољу. Јединице у којима је био и Милета Станковић јуришале су тако снажно да бугарско-немачка војска није имала времена да се поштено повлачи. У зачуђујуће кратко време ослободили су Македонију и наставили ка Милетином завичају, затим ка Београду и истерали непријатеље иза граница Србије.

Када је све било готово и рат завршен скрхала га је вест да је његов брат своје кости оставио на висовима Кајмакчалана. Милета је посетио своје село и сазнао да му је у временима ратног вихора и отац умро. Његова мајка, снаха и двоје братовљеве деце сачекали су га скрхани болом због погибије његовог брата. Милета је свој део имања и кућу поклонио братовљевој деци Радивоју и Благоју, а он је прихватио понуду да се прикључи српској војсци у новоослобођеним деловима, на југозападу Македоније, прихвативши да буде старешина карауле у месту Коњско близу Ресна, на граници са Албанијом, а потом и у самом Ресну. Унапређен је у чин потпоручника. Био је омиљен међу живљем околних пограничних села, града Ресна и околине. Прихватио је чак 11 кумстава и као кум остварио сијасет крштења диљем преспанског краја, а коначно се и удомио запросивши четири године млађу, лепу Севастију Сековску.

Томислав Османли
објављено: 08.11.2014.
Izvor: Politika OnLine