Vladičin Han portalVladicin Han turizamOnLine igriceMali oglasiUslovi korišćenjaHimna HanaMarketing
po moj merak
Stranice: 1 2 [3] 4   Idi dole
Štampaj
Autor Tema: INDIJANCI  (Pročitano 29915 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu. Podelite temu sa prijateljima:
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #40 poslato: 15 Februar, 2009, 11:30:27 »

Još malo o najvećem Poglavici Indijanskog naroda:


Bik koji sedi





Bik Koji Sedi (Tȟatȟaŋka Iyotȟaŋka), veliki poglavica indijanskog plemena Sijuksa (Lakota), rodio se između 1830. i 1835. gdoine u plemenskoj zajednici Hank-Papa. O njemu su po Divljem zapadu kružile razne, često izmišljene, a često i istinite priče. Neki su ga smatrali najboljim vođom i ratnikom koga su Sijuksi ikada imali, drugi su mu zamerali versku zaslepljenost i fanatizam, a neki su čak mislili i da je prorok! Bledoliki nisu prezali ni od kleveta kada je bilo potrebno da se ocrni Bik Koji Sedi, pa ipak, niko živi nije mogao da mu porekne hrabrost, mudrost i ljubav prema napaćenom indijanskom narodu. Crveni ratnici uvek su u svome vođi gledali heroja i junaka nad junacima.



Zlato u Frenč Kriku

Ugovor u Laramiju potpisan 1868. godine (poništen 2007.) između bledolikih i Indijanaca garantovao je Indijancima da će Crne planine u Južnoj Dakoti biti njihovi dokle god bude trave na pašnjacima. Ali, 30. jula 1874. godine u Frenč Kriku na Crnim planinama pronađeno je zlato! Sa svih strana nagrnuli su kopači i avanturisti željni bogatstva, a američka vlada nije ništa preduzela da ovu najezdu spreči mada ju je ugovor na to obavezivao. Indijanci su morali da se bore da bi odbranili i sačuvali svoju zemlju i plemena Sijuksa i Čejena ujedinila su se na čelu s Bikom Koji Sedi, Ludim Konjem (Thašuŋka Witko – bukvalno: "njegov konj je lud"), Mržnjom i ostalim poglavicama.
Kada je američka vlada čula za to, poslala je svoju komisiju da pregovara o kupovini Crnih planina. Bledoliki su nudili Indijancima ili 6 miliona dolara u gotovom ili 400 hiljada dolara godišnje dok se ne ispuni ova suma. Ali, Indijanci su znali vrednost ovog zemljišta i tražili su 50 miliona dolara, što u stvari nije bilo preterano.
Na to su Jenkiji protiv "prljavih gramzivih crvenokožaca" poslali vojsku na čelu sa generalima Krukom, Gibonom i Terijem.

Željan slave

U vojsci generala Terija nalazio se neki pukovnik Kaster, mlad, lep i ambiciozan čovek, ali neobično okrutan i samoživ. Sin bogatog zemljoposednika, Kaster je bio vaspitan da mrzi Indijance i da ih smatra nižom rasom. Kad je napunio 18 godina, otac ga je upisao u vojnu akademiju Vest Point koju je završio kao poslednji u klasi. Čin je jedva dobio 1861. godine, a u borbu protiv Indijanaca pošao je da bi se na neki način proslavio. Sa sobom je poveo i jednog novinara, urednika lista "Tribjun" da opisuje njegove pobede nad Bikom Koji Sedi i Ludim Konjem.
Kada je puk generala Terija kod ušća reke Big Horn naišao na indijanske tragove, komandant je rekao Kasteru:
- Vi pratite trag i ukoliko, kao što pretpostavljam, vodi do Litl Big Horna, tamo sačekajte generala Gibona. Naravno, ako ne bude neophodno nešto preduzeti i pre generalovog dolaska. U svakom slučaju obaveštavajte me o svemu!
I tako je Kaster krenuo uz Big Horn, pritoku reke Jelouston, maštajući o budućoj slavi i ne pomišljajući da su Indijanci namerno ostavili tragove da bi bledolike namamili u klopku.

Klopka kod Litl Big Horna

Sijuksi i Čejeni ulogorili su se na obalama reke Litl Big Horn, pritoke Big Horna, u podnožju istoimenih planina i čekali. Kasteru, naravno, ni na pamet nije padalo da se pridržava naredbe dobijene od generala Terija. Čim je izbio na reku, odmah je pozvao svoje saradnike i rekao im: "Napašćemo sever, jug i centar. Vi ćete, Reno, komandovati severnim napadom, vi, Bentine, držite centar, a ja ću napasti južnu stranu!" Reno i Bentin dobili su po tri čete konjanika dok je Kaster za sebe zadržao pet četa, tj. 213 ljudi.
Kad je jedan indijanski izviđač, po imenu Polužuto Lice, koji se nalazio u vojsci bledolikih čuo za Kasterovu odluku, otišao je kod njega i rekao mu:
- Ja poznajem Sijukse i Čejene. Dozvoli mi da ti dam jedan savet: ne deli vojsku jer ovde ima mnogo Indijanaca!
Ali Kaster nije poslušao i odgovorio mu je:
- Ti budi izviđač i meni ostavi da se brinem o ratu i borbama!
- Onda se treba pripremiti za smrt.
Kasnije, kad je bitka već bila završena, Bik Koji Sedi je kazao: "Nisam ja ubio Kastera, on je sâm tražio smrt. Jurio je kao ludak i ništa nije mislio!"
I zaista, Kaster je bio ubeđen da Indijanci spavaju i kazao je pre napada svojim ljudima: "Svi neprijatelji mirno spavaju i bitka će biti gotova kroz nekoliko minuta".

Bledoliki su izginuli

Kasterovu nesmotrenost i brzopletost prvi je platio major Reno koji se iznenada našao u klopci. Tada je, pod kišom strela i metaka, naredio da se po svaku cenu vojska povuče do obližnjeg koliko-toliko zaštićenog proplanka. Uz put je izgubio oko 30 ljudi, a ostale je spasao sigurne smrti. Major Reno je tada odlučio da na proplanku dočeka kraj borbe i nije ni trepnuo kad mu je Kaster po jednom izviđaču poručio: "Požurite, potrebno nam je hitno pojačanje!"
Pošto su Renoove čete naterali u bekstvo, Indijanci su se svom snagom bacili na Kastera. Što se tiče kapetana Bentina, on je brzo shvatio šta se događa, odbio je da pođe u napad i zaobilaznim putem stigao je Renoa. Prethodno je generalu Teriju javio po ađutantima da pošalje pojačanje. Kaster je u jaruzi uzalud čekao Renoovu pomoć. Zbog otkazivanja poslušnosti majoru Renou je kasnije suđeno, ali je oslobođen presudom koju nisu potpisale sve sudije.
Sukob kod Litl Big Horna bio je jedan od najžešćih koji se ikada odigrao između bledolikih i Indijanaca. Indijanci su se besno borili, a predvodio ih je Ludi Konj, dok se Bik Koji Sedi volšebnim rečima obraćao bogovima. Ali i američki vojnici hrabro su se suprotstavljali, a Kaster se poneo kao pravi heroj iz priča. Kada su svi njegovi borci izginuli, on je ostao sâm među neprijateljima mašući sabljom iznad glave. Sa sabljom u ruci je i pao, pogođen smrtonosnim hicem.

Krvavi pir

Evo šta je poglavica Drvena Noga (Kamâxeveohtahe) rekao o poslednjim trenucima ove krvave bitke: "Čim se glavnina indijanske vojske sastala u maloj dolini gde su pali poslednji bledoliki vojnici, dogodilo se nešto veoma neobično. Izgledalo je da su svi bledoliki mrtvi, ali se jedan od njih iznenada podigao oslanjajući se na levo koleno. Dobro sam ga video. Gledao je unezvereno i videlo se da je teško ranjen. U desnoj ruci stezao je pušku. Mnogi Indijanci posmatrali su ga sa strahom, kao da se iznenada iz večnih lovišta vratio među ljude. Tada mu je prišao jedan crveni ratnik, zgrabio pušku i ispalio mu hitac u lice. Bio je to poslednji vojnik ubijen u bici kod Litl Big Horna u kojoj su izginuli svi naši neprijatelji".

"Igra duhova"

Pošto su skinuli odela svim ostalim vojnicima i oficirima, Čejeni i Sijuksi navalili su na vojsku Renoa i Bentina čiji bi kraj bio sličan Kasterovom da se neko nije setio da zapali travu i žbunje. Kako je vetar duvao prema Indijancima, požar se ubrzo proširio do mesta odakle su ovi spremali odlučni napad. U zabuni i trci koja je nastala bledoliki su iskoristili priliku i utekli.
Posle bitke kod Litl Big Horna usledile su iz Vašingtona krvave odmazde koje su brzo slomile otpor indijanskih plemena. Indijanci su tada potražili utehu u misticizmu i religiji. Nova religija je dobila ime "Igra duhova", a njen tvorac bio je jedan mladi vrač iz plemena Pajuta kome se prikazalo veliko indijansko božanstvo. Božanstvo mu je poručilo da će se preci Indijanaca vratiti iz večnih lovišta, da će bizoni ponovo trčati po poljima, da će bledoliki uljezi biti isterani. Ali da bi se to dogodilo što pre, Indijanci treba da igraju obredne igre i govore tajanstvene reči. "Igra Duhova" se brzo raširila i donela novu nadu Indijancima koji su umirali po prljavim nezdravim rezervatima od gladi i raznih bolesti. Vrač je rekao Čejenima: "Morate biti strpljivi. Ne smete nikoga da napadate, da se borite i činite zlo. Jednoga dana sve će vam biti plaćeno!"
Tako su plemena koja su prihvatila novu religiju odustala od svakog otpora. Jenkiji su to ubrzo osetili i da bi ubrzali događaje i što pre ih strpali u rezervate zabranili su "Igru duhova". Indijanci, razume se, nisu poslušali i tada je uhapšen najugledniji pristalica religije, Bik Koji Sedi.

Poslednji sukob

U noći 14. decembra 1893. godine četrdesetak ljudi indijanske policije u službi Amerikanaca, na čelu sa Bikovom Glavom došlo je u Stending Rok blizu Grand Rivera gde je živeo Bik Koji Sedi. "Tvoji ljudi", rekao mu je Bikova glava "rade nešto što zakon zabranjuje. Sada su u šumi i igraju zabranjenu 'Igru duhova'. Zato moramo da te uhapsimo". Bik Koji Sedi nalazio se u svom šatoru sa ženama i sedamnaestogodišnjim sinom, Gavranovom Kandžom. Nije se bunio, samo je rekao: "Pustite me da se obučem. Hoću da uzmem svoje najlepše odelo". Tada su žene počele polako da ga oblače i minuti su prolazili. Kad je Bik Koji Sedi bio gotov, "Igra duhova" je već uveliko bila završena i ratnici su se okupljali ispred šatora svog poglavice. Bik Koji Sedi izišao je napolje okružen policajcima. Napolju je čekalo 160 crvenih ratnika. Gavranova Kandža mu je doviknuo: "Govorio si da se nikada nećeš predati, a sad te odvode prljavi policajci!" A Bik Koji Sedi je odgovorio: "Ko kaže da sam se predao?" i zgrabio pušku.
To je bio znak za opštu uzbunu. U metežu koji je nastao poginuo je i slavni poglavica Bik Koji Sedi. Hitac jednog policajca pogodio ga je pravo u lice. Dve nedelje kasnije američki vojnici su kod mesta Vunded Ni (Ranjeno Koleno) poklali mnogo Indijanaca, njihove žene i decu. To je bio jedan od najokrutnijih pokolja u istoriji američkog kontinenta koji je konačno ugušio svaki otpor crvenih ratnika. Tako se sa Bikom Koji Sedi završava prava istorija ponosnog indijanskog naroda.

« Poslednja izmena: 15 Februar, 2009, 11:41:01 mrka72 » Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #41 poslato: 16 Februar, 2009, 09:56:24 »

                 

                                                           LOGO ŠOŠONA




                                       ŠOŠONI



               

Shoshoni (Shoshone).- Ime glavne gupe Shoshonean govornika nastanjenih u Velikom Bazenu (Great Basin)u području zapadne i severozapadne Nevade (Zapadni Šošoni), severnog Utaha ('Werber' Ute), središnjem graničnom području Nevade i Utaha (Gosiute), središnjem i južnom Idahu (Northern Shoshoni i Lemhi Shoshoni), u graničnom području severoistočnog Wyominga sa Idahom (Sheep-Eaters), jugoistočnom Wyomingu (Wind River ili Eastern Shoshoni), u Kaliforniji u području Panamint Valleya (Panamint ili Koso), i na kraju u zapadnom Teksasu (Comanche). Sva ova nabrojena plemena pripadaju grupi pravih Šošona, i jezično čine grupu jezika poznatu kao Central Numic. –Glavne grupe Šošona su Western, Northern i Wind River, koje se dalje dele na niz lokalnih grupa. Komanči su po krvi Wind River Šošoni od kojih su se odvojili. Panamint Indijanci (uz Komanče) još su jedna grupa koja živi dugo vremena odvojena od matične šošonske zajednice, odnosno pravih Šošona. Indijanci 'Weber' Ute, tako poznati, ne pripadaju grupi Ute Indijanaca, nego su dobili pogrešno ime, i pripadaju pravim Šošonima. - Central Numic grupa zajedno sa grupama Southern Numic i Western Numic čini grupu šošonskih jezika koja se je označavana imenom Plateau Shoshonean.

  Široj grupi Šošonskog stanovništva, to jest Shoshonean-govornicima, pripadaju plemena Ute i njihove lokalne grupe, nadalje Chemehuevi i srodnici im Southern Paiute, Indijanci Northern Paiute, Bannock, Kawaiisu, Owens Valley Paiute i Mono, ali ne spadaju u prave Šošone, nego šošonskoj pod-porodici ili porodici.

Značenje imena Shoshoni nije poznato, i vjerojatno je nastalo od nekog stranog naziva. -Čest naziv Snake (Zmijski Indijanci) koje im se daje, uglavnom se odnosi na njihove gupe Yahuskin i Walpapi iz Oregona.

Veliki deo Velikog Bazena je suva pustinja, prilično nepogodna za život. Šume borova mogu se naći tek u planinama ili u blizini potoka i jezera. Klima je leti suva i vruća, i ekstremno hladna zimi. Celi Bazen okružen je planinskim lancima. Na istočnim granicama proteže se Stenjak (Rockies) i Sierra Nevada na zapadu. Plato Colorada čini mu južnu granicu dok se na severu nalazi Plato Columbia. Planine što na istoku i zapadu okružuju veliki Bazen ne pogoduju prodoru kišnih oblaka koji na njima ostave svu kišu, istovremeno je evaporacija u bazenu veoma visoka, godišnja padalina iznosi 5.1–51 cm. Godišnje. Šošoni su ipak ovdje opstali. U veoma negostoljubivom području Velikog Bazena Indijanci su morali najviše vremena provoditi u potrazi za hranom. Izvori su bili veoma škrti, zmije, razni gušteri i opasni pauci, te retko rastinje bili su im sav izbor. Porodice Zapadnih Šošona živele su na najškrtijem tlu, organizacija bijaše ograničena na nekoliko srodnih porodica, koje su ljubomorno čuvale svoje izvore hrane. Kretali su se pešice. Njihovi domovi bijahu vetrobrani od granja preko leta, ili čunjaste kolibice wickiup preko zime. Odeća Zapadnih Šošona je oskudna, i mnogo siromašnija nego kod Severnih i Wind River Šošona, koji su na izbor imali preriju, bizona i konje.

Pravi Šošoni danas žive po brojnim malenim rezervatima u Nevadi (Western Shoshoni), Utahu (Gosiute), Idahu (Northern Shoshoni, Lemhi; 9,400, 2000.), Wyomingu (Wind River) i Kaliforniji (Panamint; 100, 2000.), te Komanči u Oklahomi (7,000, 2000.)


Najveći poglavica Šošona je bio Heebe Tee Tse .


« Poslednja izmena: 16 Februar, 2009, 10:02:06 mrka72 » Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
Forum po moj merak @ VladicinHan.com
« Odgovor #41 poslato: 16 Februar, 2009, 09:56:24 »

 Sačuvana
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #42 poslato: 16 Februar, 2009, 18:51:46 »

                                                KOMANČI




                          




Comanche.- Pleme američkih Indijanaca nastanjeno tokom 19. veka u južnim prerijama zapadnog Teksasa, danas žive u Oklahomi s plemenima Kiowa i Kiowa Apache. Komanči po jeziku pripadaju porodici Uto-Aztecan, tačnije grani pravih Šošona.

Komanči samo sebe nazivaju Ne'me ne, Nimenim ili Nüma, u značenju "people". Razna plemena su ih različito i nazivala, obično imenom koji označava neprijatelja, tako su ih Navaho Indijanci zvali Na'`lani ili "many aliens," ili možda "many enemies", ali oni su tako nazivali sva prerijska plemena. Dolaskom na južne prerije oni su Navahima bili strani narod i nipošto prijateljski raspoloženi. Pleme Wichita nazivalo ih je Na'taa, u značenju 'snakes' ili ‘enemies’; ime Nar-a-tah, kod Waco Indijanaca i Na'nita kod plemena Kichai, obadva plemena srodni su Wichitama, pa i njihovi nazivi svakako imaju isto značenje. Zmija je kod gotovo svih severnoameričkih plemena uobičajeni naziv za neprijatelja, setimo se i da ime Iroquois znači 'male zmije (ili) guje'. Svi ovi nazivi poreklom su dok još Comanche nisu ušli u savez sa Apačima i Kiowama. Kiowe su ih takođe nazivali 'zmijskim ljudima' (snake men) ili 'narodom reptila' (reptile people), to jest Bo'dalk' ińago, ili drugim imenom Gyai'-ko, što znači bukvalno ‘enemies’. Kod drugog poznatog prerijskog plemena Cheyenne naziv je opet vezan uz zmiju, a bio je "snake people" ili u njihovom jeziku Shishinówutz-hitä'neo. Najjužnije pleme koje je s njima, čini se zbog imena, imalo posla, bili su Comecrudo Indijanci koji njih ali i ostala ratoborna plemena nazivali Selakampóm. Značenje nije poznato, ali se verovatno ne razlikuje mnogo od gore navedenih. Ostali nazivi za njih bili su: Máhana (Indijanci Taos), Mahán (kod Isleta). Indijanci Jicarilla zvali su ih ‘ljudi’ (Indá). Pleme Arapaho za njih je imalo mnogo ljepše ime "having many horses." (Ca'-tha). Komanči su sa severa (Wyominga i Nebraske, odvojivši se od Wind Rivera prodrli su na konjima na južne prerije, gdje su zaslužili naziv ‘Lords of the Southern Plains’ koji i danas stoji zapisan na njihovoj plemenskoj zastavi.


Samo ime Comanche, verovatno je iz jezika 'Miroljubivih' (Hopi Indijanaca) koji glasi Kománchi, što bi se moglo prevesti kao 'uvojak skalpa', odnosno 'scalp lock', i to od kopá 'top of the head' i mánchi 'tied lock of hair'.

Šošoni osamnaestog i devetnaestog veka bili su podijeljeni po kulturno srodnim ali politički nezavisim bandama, od kojih se svaka sastojala od proširenih porodičnih jedinica. Komanči 18. veka sastojali su se od 3 glavne grane, ili bande, to su: Yamparika ili 'Jedači korijenja ' (Root Eaters), Jupe ili Timber People i Kotsoteka ili Buffalo Eaters). Negde sredinom 19. veka pojavile su se nove bande, zbog njihove agresivnosti slabo poznate, to su: Tenewa or Tenema (Downstream People), Penateka (Honey Eaters), Nokoni (Wanderers), i Kwahada (Antelope). Kasnije se ipak spominje 12 priznatih bandi od koji je danas pet praktično izumrlo:

1) Hois (timber people),
2) Jupe (ili Hupene, Yupini),
3) Kotsoteka (ili Caschotethka, Koocheteka, Kotsai) (buffalo eaters), Ova banda po Carol A. Lipscomb naseljavala je današnju zapadnu Oklahomu, a često su logorovali duž Canadian Rivera.
4) Kwahada (Quahadi ili Kwahadi, Kwahari, Kwaharior, Quahada) (antelopes), Ova, jedna od najpoznatijih bandi lutala je zapadnim Teksasom u području Llana Estacada.
5) Parkeenaum (water people),
6) Nokoni (Detsanyuka, Naconee, Nakoni, Nawkoni, Nocony) (people who return, ili Those who turn back), Carol A. Lipscomb za njih kaže da su lunjali od regije u severnom Teksasu do planina Novog Meksika. Zajedno s Tenawa i Tanima nazivani su Middle Comanches (Carol A. Lipscomb).
7) Pehnahterkuh (wasps),
8 ) Penateka (ili Penande, Penetethka) (honey eaters), Oni su po Carol A. Lipscomb igrali najznačajniju ulogu u istoriji Teksasa.
9) Tahneemuh (ili Dehaui, Tanima, Tevawish, Yanimna) (liver eaters),
10) Tenawa (ili Tahnahwah, Tenahwit) (those who stay downstream), Za bande Tanima i Tenawa Carol A. Lipscomb navodi da su delili područje s Nokonima
11) Widyunuu (ili Widyu Yapa) (awl people), i
12) Yamparika (ili Yamparack, Yapparethka) (root eaters). Oni su ime dobili po jestivom yampa-korijenju i bili su najseverniji od svih Komanča, po Carol A. Lipscomb na sever su se širili sve do rijeke Arkansas.
Drugi razni autori spominju i bande (prema Sultzmanu):

Ditsakana, Frederick Webb Hodge ovu bandu identifikuje bandama Widju i Yamparika, drži ih za iste.
Guage-johe,
Hainenaurie (ili Hainenaune),
Itchitabudan,
Ketahto, Kod Frederick Webb Hodgea Keaston;
Kewatsana,
Kwashi,
Motsai, Frederick Webb Hodge ih drži za jednu od 12 priznatih bandi
Muvinabore,
Nauniem,
Nonaum,
Pagatsu, Frederick Webb Hodge ih drži za jednu od 12 priznatih bandi
Pohoi (adoptirani Shoshoni),
Titchakenah,
Waaih, i
Yapaor.

Preci Komanča navodno su isprva (u 17. veku) stanovali u području Yellowstona. U svakom slučaju, sigurno je da su se odvojili od Šošona plemena Wind River (Istočni Šošoni ; Eastern Shoshones), no već ih kao vlasnike velikih stada konja nalazimo 1705. u Novom Meksiku, gdje među prvima postaju poznati kao tipično prerijsko pleme. Prodorom u Texas, oni otuda teraju Apače, i 1790. i 1840. ulaze u formalnu alijansu s Kajovama (Kiowa) i Šajenima (Cheyennes).

U kasnija vremena Komanči učestvuju u potpisivanu više ugovora sa Sjedinjenim Državama. 1865., uglavnom banda Yamparika potpisuje ugovor ' Treaty of the Little Arkansas River’ ( [1]). Godine 1867. potpisuje se drugi ugovor ' Treaty of Medicine Lodge Creek’, koji potpisuju sve bande osim Kwahada, čije su se poglavice tada nalazile u poseti Santa Feu. Dok se veličina rezervata (Little Arkansas reservation), iz prvog ugovora, neprekidno smanjivala, prema drugom ugovoru oni trebaju dobiti škole, kuće i ostalo. Tim su ugovorom ušli i u konfederaciju s plemenima Kajova i Kiowa Apache. Ovaj savez ostaje na snazi do 1963., kada su Komanči istupili iz saveza i osnovali svoju vlastitu političku organizaciju 'The Comanche Tribe of Oklahoma’. U tom međuvremenu, između 1901. i 1906. Kiowa-Comanche-Apache Reservation se ukida i zemlja se deli pojedincima plemena (160 'akara' po glavi), višak zemlje otvoren je za naseljavanje belaca. Posledica je da su Komanči ostali okruženi belim ne-indijanskim stanovništvom. Bivši ratnici, danas su postali vrlo aktivni u anglo-američkoj ekonomiji. Pleme ima prihode iz više nezavisnih resursa, kao što su 'bingo'. Skupa sa Kiowa Apache Indijancima posjeduju i 'water park'.

Komanči su tipično prerijsko pleme koje je živelo od lova. Zimi su živjeli od lova na jelena, losa, antilopu i drugu manju divljač. Dolaskom proleća došli bi i bizoni pa su odlazili u preriju, prateći krda, i postavljali svoja sela u tradicionalne kružne oblike. Od bizona su dobivali odeću, obuću i oružje. Meso bizona bio je osnov za izradu pemmicana, koji se na naročiti način uz neke biljne dodatke (orasi) konzervirao i čuvao u kožnim vrećicama 'parfleche'. Uz meso pemmican je sadržavao i koštanu srž i masnoće. Svojim kvalitetnim pemmicanom Komanči su trgovali s drugim plemenima, u zamenu za duvan, med i drugo. U lovu na bizone radije su koristili koplja duga i do 14 stopa (4 metra), nego strele. Muškarci su nosili kožne pregače i košulje, a žene kožne košulje i duge dekorirane haljine. Zimi bi uz ovu odeću na sebe oblačili i kožne 'leggingse' (pantalone) i krznene ogrtače. Nesrodno drugim prerijskim plemenima je, što su njihove mokasine bile pođonjene žilavom bizonovom kožom, a i premazivali su ih mastima kako bi postale nepromočive. Životni stil Komanča je obeležen lovom, ratom i velikom ljubavi prema ženama. Žena je kod njih vezana uz kuvanje, čišćenje, sakupljanje i brigom o svojoj deci koju uviek vuku na sebi dok su mali. Kako deca rastu tako starije osobe sve više počnu da brinu o njima, i podučavaju ih na vlastitom iskustvu. U svojoj starosti oni svakako na taj način steču prijatelje koji će im zatrebati. Komanči su religiozan narod, ali nemaju mnogo ceremonija tokom godine. Vizija je najvažnija stvar u njihovom životu, oni je zovu 'puha'. Puha je zaštitnik koji se javlja izazvana naročitim pripremama kod mladih dečaka. Ona će čuvati njega, obitelj i njegovo oružje. Kod ljudi koji posjeduju izrazito jake puhe' i nauče tajna znanja, 'medicinu', te upoznaju bilje tada oni mogu postati 'medicinemen' (vračevi), to jest šamani.

Malo je poznata činjenica da su Komanči bili jako aktivni u američkoj vojsci kao radio vezisti , to je pogotovo došlo do izražaja u drugom svetskom i korejskom ratu gdje su protivnički radio vezisti koji su presretali poruke odaslane tim putem ostali zbunjeni čuvši njima nepoznat govor .
Svi ti Komanči , Navajo i Arapaho indijanci koji su služili u američkoj vojsci , bili su u Thunderbird diviziji ...

« Poslednja izmena: 16 Februar, 2009, 20:09:15 EricTheViking » Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #43 poslato: 19 Februar, 2009, 16:51:46 »


                                                             Sveta lula 



           

           


Obično nazivana 'lula mira' ili 'calumet', sveta lula imala je versko i političko značenje za domorodačko stanovništvo Severne Amerike. Duvan simbolizuje čudo stvaranja, a njegovim pušenjem ljudi pokazuju svoje poštovanje Velikog Duha, stvoritelja svega. S dimom koji se uzdiže iz lule, uvis se prema Velikom Duhu uzdižu i ljudske molitve, misli i osjećaji. Ako vlasnik lule živi dobrim i religioznim životom, biće mu uzvraćeno ćašću i snagom koju će dobiti.
Lula mira imala je važnu ulogu i u političkom životu, a naročito u regulisanju odnosa između evropskih naseljenika i Indijanaca. Pušenjem svete lule uspostavljali su se odnosi prijateljstva i sloge među dvema kulturama. Odbijanje učestvovanja u obredu pušenja Indijanci su doživljavali kao izuzetno veliku uvredu.
« Poslednja izmena: 19 Februar, 2009, 17:01:04 mrka72 » Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #44 poslato: 20 Februar, 2009, 10:16:55 »


Drevni petroglifi

Na području jugozapadnih američkih država (Utah, Arizona, New Mexico, Texas) postoje crteži na stenama, za koje se pretpostavlja da je najstariji od njih oko 12000 godina, što znači da su počeli nastajati još potkraj paleolitika. U kanjonima, pećinama i na stenama urezani su ili uklesani mnogobrojni simboli i figuralni prikazi, čije je značenje izgubljeno tokom vremena. Predpostavlja se, kako predstavljaju i važne događaje iz života neke zajednice, kao što je npr. dolazak Evropljana, zatim svakodnevna zbivanja kao što su lov i robolov, odnos između ljudi i prirode, verske obrede, verovanja ili molitve, ratove i mitološke priče i likove. Za narode jugozapada današnjih SAD ti su petroglifi bio deo njihovog sveta od vremena stvaranja i još uvek sadrže lične simbole vezane za njihovu davnu istoriju, društvo i snažna verovanja.



« Poslednja izmena: 20 Februar, 2009, 10:19:02 mrka72 » Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #45 poslato: 21 Februar, 2009, 17:43:34 »

    Seattle




Si-Jatl, poznatiji kao poglavica Sijetl, rođen je oko 1786. godine, na ili blizu ostrva Blejk, u državi Vašington. Bio je pripadnik Sukvamiš plemena, ali se smatrao i pripadnikom plemena Duvamiš jer mu je majka bila ćerka poglavice tog plemena. Sijetl je bio svedok vremena u kome su Indijanci sve više gubili svoje dostojanstvo i kada se moglo nazreti njihovo gotovo potpuno istrebljenje. Indijancima iz oblasti Padžet Saunda (u kojoj su živela i plemena Sukvamiš i Duvamiš), a koja su već ratovala između sebe, dolazi i Beli čovek i počinje da potpuno menja njihov dotadašnji život, donoseći sa sobom vatreno oružje, alkohol, boginje od kojih su umrli milioni Indijanaca koji se nikada ranije nisu susreli sa tom bolešću. „Nenasilna“ politika „prosvećivanja“ nerazvijenih Indijanaca, ogledala se i u odvođenju indijanske dece uzrasta 4 do 18 godina u internate gde im je bilo zabranjeno da govore svojim maternjim (lutošid) jezikom i da neguju bilo koji svoj običaj. Pošto su deca bila odsutna iz plemena tokom zimskih meseci gubila su dodir sa svojom tradicijom pošto su se tokom zime ona obično podučavala u pripovedanju, pravljenju korpi i pevanju pesama. Ogorčeni Indijanci vode unapred odlučene bitke sa ljudima koji će prisvojiti njihovu zemlju i nazvati se Amerikancima. Pa dobro, nije sva zemlja bila prisvojena i osvojena nasilnim putem... Nakon dosta prolivene krvi, u znaku dobre volje, Amerikanci će Indijancima ponuditi „korektnu“ poslovnu ponudu nudeći im za dva miliona ari zemlje 150.000 dolara. Upravo tada poglavica Sijetl drži svoj dobro poznati govor iznoseći u njemu strepnje za opstanak ne samo svog naroda nego i doseljenika. Bio je to govor ne Indijanca već čoveka koji je za svog života video kako se svet menja i ide stramputicom a sve zbog ljudske neodgovornosti i nesvesnosti. Iako je netrpeljivost Indijanaca prema belcima trajala od samog početka, zapravo otkako je beli čovek posle srdačne dobrodošlice Indijanaca pokazao da se ne ponaša u skladu sa božanskim bićima, poglavica Sijetl je bio jedan od onih Indijanaca koji su se izdigli iznad rasne pripadnosti i koji je za života cenio zapadnjačku umešnost i tehnologiju. Uspostavio je dobre trgovačke odnose sa belcima, a sa nekima od njih ostvario čvrsta prijateljstva. Nakon pogibije sina u bici, prima hrišćanstvo i uzima kršteno ime Noa. Bori se za pravedno sprovođenje Ugovora po kome pripadnici njegovog plemena prodaju svoju zemlju i odlaze da žive u rezervatu, ali sa mogućnošću da kad god žele posećuju grobove svojih bližnjih. Obe strane su takođe potpisale da neće sprovoditi ubistvo iz osvete. Kasnije je Sijetla mučilo to što su doseljenici više verovali potpisanom dokumentu nego njegovoj reči. Iako je vremenom više postao poznat po svojoj diplomatiji nego vojnoj veštini, kao što smo mogli očekivati, zadnje godine života proveo je u ubeđivanju belaca da se pridržavaju svog dogovora, bezuspešno se žaleći agentima zaduženim za Indijance u rezervatima po pitanju neispunjenja potreba njegovog plemena. Na svom poslednjem potlaču 1862. godine dao je ono malo stvari što je posedovao: staru odeću, mokasine od konjske kože, jedne od magareće kože, udicu, džak od jute, konzerve, kutije, hranu i drangulije. Vreme je provodio u molitvi i u borbi za obezbeđivanje osnovnih potreba i prava za svoje sunarodnike u rezervatima. Uglavnom je nosio stare pantalone i košulju, a u posebnim prilikama ogrtač i cilindrični šešir. Umro je 7. juna 1866. godine u Sukvamiš rezervatu u luci Medison, u državi Vašington. Sahrani su prisustvovali brojni Indijanci ali i belci. Dovoljno ironično, po njemu je i današnji grad Sijetl dobio ime. Slova I.H.S. koja su mu urezana na nadgrobnom spomeniku stoje za latinski izraz „In hoc spiritus“ u značenju „Patio sam“.
   
Nekad nam se čini da se od vremena u kome je živeo poglavica Sijetl nije mnogo toga promenilo. Ljudi se i dalje ubijaju, želja za moći ne jenjava, a nerazumevanje među narodima i religijama (koje, uzgred, sve propovedaju jedno isto) kao da je sve veće i teže za premostiti. Licemerje i otuđenost reklamiraju se milionima ljudi ispred malih ekrana... Čovek kao da nije odmakao ni jedan stepenik u svom razvoju, a ono što je usavršio je prikrivanje svojih slabosti i nesvesnosti – teror sprovodi isto koliko i ranije samo su mu metode suptilnije. Nismo ni svesni koliko nam se plasiraju vrednosti koje nas isključivo čine nezasitim potrošačima i podrivaju međusobnu otuđenost, počevši od reklame poznatog lanca brze hrane u čijem potpisu ponosna mama ostavlja poruku svojoj deci da danas ne kuva. Upravo u takvom vremenu, i gorućem kotlu, napori nekih ljudi da ukažu na greške i potrebu za promenom i vraćanju Prirodi čine nam se jalovim. Međutim, svet možda opstaje upravo zbog takvih ljudi – onih koji se ne plaše da se suprotstave besmislu i mraku i koji se trude da rade na sebi i svojim primerom možda nadahnu druge. A sigurno će biti onih koji će na prometnoj stanici, u bučnom tržnom centru, na ulici među šljaštećim reklamama zastati i oslušnuti nešto poput tihog odjeka nošenog vetrom koji im poručuje: „Da li me sada čujete?“
„... Šta god zadesi zemlju uskoro snađe sinove zemlje. Ovo znamo: zemlja ne pripada čoveku, već čovek pripada zemlji. Toliko znamo. Sve stvari su povezane poput krvi koja ujedinjuje jednu porodicu. Sve stvari su povezane... Čak i Beli čovek, čiji je Bog hodao i govorio sa njime kao prijatelj sa prijateljem, ne može da bude izuzet od slične sudbine. Možda smo nakon svega, braća. Videćemo...“

Sonja Višnjić Žižović
« Poslednja izmena: 21 Februar, 2009, 18:18:37 mrka72 » Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #46 poslato: 21 Februar, 2009, 20:45:28 »




Ludi Konj (1875.)

Ophodi se prema zemlji valjano: nju ti nisu dali tvoji roditelji, nju su ti pozajmila tvoja deca. Mi ne nasledujemo zemlju od naših predaka, mi je pozajmljujemo od naše dece. Ne može se prodati zemlja kojom ljudi hode.


Crni Los, Vrac Oglala Siouksa (1863-1950)

Primetili ste da je sve što Indijanci rade u krugu, zbog toga što Moc Sveta uvek radi u krugovima i sve pokušava da bude okruglo. Nebo je okruglo, i ja sam cuo da je zemlja okrugla kao lopta, a takve su i zvezde. Vetar, u svojoj najvecoj moci, je uragan (spirala). Ptice prave gnezda u krugovima, jer je njihova vera ista kao naša. Cak i godišnja doba prave veliki krug u svom menjanju i stalno se vracaju tamo gde su bila. Covekov život je krug od detinjstva ka detinjstvu, i tako je u svemu gde se (misticna) moc krece.


Vrano Stopalo, ratnik i besednik Crnih Stopala

Šta je život? To je treptaj svica u noci. To je dah bufala na zimskoj hladnoci. To je mala senka koja juri preko trave i nestaje na zalasku sunca.


Orao Poglavica, Letakos-Lesa Pawnee

U pocetku svih stvari, mudrost i znanje su bili kod životinja, jer Tirawa, koji je iznad, nije govorio direktno coveku. On je slao odredene životinje da kažu coveku da se on pokazuje kroz zveri, i da on njih, i od zvezda i sunca i meseca covek treba da uci. Sve stvari u svetu su dvoje. U našem umu mi smo dvoje, dobro i zlo. Našim ocima vidimo dvoje, stvari koje su lepe i stvari koje su ružne. Mi imamo desnu ruku koja udara i koja je nacinjena za zlo i levu koja je puna dobrote i blizu je srca. Jedna nas noga može voditi na put zla, druga nas može voditi dobru. Zato, sve stvari su dvoje.


Žalosni Golub, Salish (1888-1936)

Sve stvari na svetu imaju svoju svrhu, svaka bolest i biljka koja je leci, i svaki covek sa svojim pozivom. Ovo je indijanska teorija postojanja.


Veliki Grom, Bedagi Wabanaki Algonquin

Veliki Duh je u svim stvarima, on je u vazduhu koji dišemo. Veliki Duh je naš otac, a zemlja je naša majka. Ona nas hrani, i sve što stavimo u nju ona nam vraca.


Srelac, Teton Sioux

Sve ptice, cak i one iste vrste, su razlicite, i tako je i sa životinjama i sa covekom. Razlog zašto Wakan-Tanka nije stvorio dve iste ptice ili životinje ili coveka je zato što svakog postavio Wakan-Tanka da bude nezavisna individua i da se oslanja na sebe.


George Copway, Poglavica Ojibwa (1818-1863)

Medu Indijancima nema pisanih zakona. Obicaji koji se prenose sa kolena na koleno su jedini zakon koji ih vodi. Svako se može ponašati drugacije od onoga što se smatra dobrim ako sam tako izabere, ali takvo ponašanje ce mu doneti osudu naroda. Strah od osude naroda je mocan obruc koji drži sve ljude u jednom društvenom telu.


Tecumseh Shawnee

Gde su danas Pequoti? Gde su Narragansetti, Mohikanci, Pokanoketi i mnoga druga nekada moca plemena našeg naroda? Nestali su pred pohlepom i tlacenjem Belog Coveka, kao sneg pred zimskim suncem.


Veliki savet Americkih Indijanaca (1927.)

Beli ljudi, koji pokušavaju da nas naprave po sopstvenoj slici, hoce da budemo, kako to oni zovu, “asimilovani”, uvlaceci Indijance u mejnstrim i uništavajuci naš nacin života i naše kulturne obrasce. Oni veruju da bismo trebali biti zadovoljni kao oni ciji koncept srece je materijalisticki i pohlepan, što je veoma razlicito od našeg puta. Mi hocemo slobodu od belog coveka radije nego da budemo integrisani. Mi necemo neki deo establišmenta, mi hocemo da budemo slobodni da odgajamo našu decu u našoj veri, na naš nacin, da možemo da lovimo i pecamo i da živimo u miru. Mi ne želimo moc, mi ne želimo da budemo kongresmeni ili bankari, mi hocemo da budemo svoji. Beli covek kaže, postoji sloboda i pravda za sve. Mi smo dobili “slobodu i pravdu” i zbog toga umalo ne bejasmo istrebljeni. Mi to necemo zaboraviti.”


Peti godišnji skup kruga starih mudraca (1980.)

Mnogo je stvari za podeliti sa Cetiri Boje covecanstva u našoj zajednickoj sudbini sjedinjenoj sa Majkom Zemljom. Ovo deljenju mora biti razmotreno sa velikom pažnjom od strane mudrih i vraceva koji cuvaju sveto poverenje, da ne bi došlo do štete od ljudi kroz neznanje ili zloupotrebu ovih mocnih sila.


Wintu Žena (19-ti vek)

Kada mi Indijanci ubijamo meso, mi sve pojedemo. Kada kopamo korenje, kopamo male rupe. Kada gradimo kuce, kopamo male rupe. Mi tresemo kukuruz i druge plodove s biljaka, mi ne išcupamo stablo. Mi koristimo samo mrtvo drvo. Ali beli ljudi buše zemlju, ruše drveca, ubijaju sve. Beli ljudi ne obracaju pažnju ni na šta. Kako može duh zemlje voleti Belog coveka? Gde god je beli covek dotakne, to je bol.


Vilijem Komanda, Mamiwinini, Kanada (1991.)


Indijanci vide dva puta sa kojima se suocava bledoliki kao put tehnologije i put duhovnosti. Mi osecamo da put tehnologije vodi moderno društvo ranjenoj i sprženoj zemlji. Može li biti da put tehnologije predstavlja žurbu u uništenje dok put duhovnosti predstavlja sporiji put kojim su indijanci putovali i koji sada ponovo traže? Zemlja nije spržena na tim tragovima. Trava tamo još uvek raste.


Poglavica Aupumut, Mohikanci (1725.)

Kada dode vreme za umiranje, ne budi kao oni cija srca su puna straha od smrti, pa kada njihovo vreme dode oni placu i mole za još malo vremena da žive svoje živote ponovo na drugaciji nacin. Pevaj svoju pesmu smrti i umri kao junak koji se vraca kuci.


Qwatsinas, poglavica Edward Moody, narod Nuxalk

Moramo zaštititi šumu za našu decu, unuke i one koji tek treba da se rode. Moramo zaštititi šumu za one koji ne mogu da govore za sebe kao što su ptice, životinje, ribe i drvece.


Zitkala-Sa

Kao mali covek koji luta zemljom cuda, ja od njihove dogme više volim izlet u vrt prirode gde se glas Velikog Duha cuje u cvrkutu ptica, žuboru mocnih vodopada i u slatkom disanju cveca. Ako je to neznaboštvo, onda sam ja, na kraju krajeva, neznabožac.


Poglavica Seattle

Kada je zemlja bolesna, životinje ce poceti da nestaju. Kada se to desi, Ratnici Duge ce doci da ih spasu.


Crveni Oblak, Makhpiya-luta (1870.)

1868, beli covek je došao i doneo neke papire. Nismo mogli da ih procitamo i oni nam nisu rekli šta je zaista bilo unutra. Mi smo mislili da je dogovor da se pomeri tvrdava i da prestanemo da ratujemo. Ali kada sam stigao u Vašington, Veliki Otac mi je objasnio da su me prevodioci prevarili. Ja sam siromašan i go, ali sam poglavica svog naroda. Mi ne želimo bogatstvo, ali želimo da podižemo svoju decu ispravno. Bogatstvo nam dobra nece doneti. Ne možemo ga poneti na onaj svet. Mi ne želimo bogatstvo. Mi želimo mir i ljubav.


Džon Drvene Noge, Cejeni

Naša zemlja nam je sve. Reci cu vam jednu od stvari koje se secamo o našoj zemlji. Secamo se da su naši pradedovi platili za nju – svojim životima.


Wovoka, Paiute

Tražite od mene da orem zemlju. Treba li da uzmem nož i da rasporim grudi svoje majke? Onda kada umrem ona me nece primiti na svoje grudi da pocinem. Tražite od mene da kopam za kamenjem! Treba li da kopam pod njenom kožom za njenim kostima? Onda kada umrem ne mogu uci u njeno telo da budem ponovo roden. Tražite da secem travu i da pravim seno i da ga prodajem i da budem bogat kao beli covek, ali kako da se usudim da secem kosu svoje majke?


Poglavica Maquinna, Nootka

Jednom sam bio u Viktoriji i video sam veoma veliku kucu. Rekli su mi da je to banka i da beli ljudi tu stavljaju svoj novac na cuvanje i da vremenom dobijaju korist. Mi indijanci nemamo takve banke; ali kada imamo mnogo novca ili cebadi, mi ih dajemo drugim poglavicama i ljudima i vremenom oni im donose korist i naša srca se osecaju dobro. Naš nacin davanja je naša banka.


Santana, Poglavica Kiowa

Ja volim ovu zemlju i bufale i necu se odvajati od nje. Hocu da dobro razumete što govorim. Zapišite to na papir. Cuo sam dosta lepih reci od gospode koju nam je slao Veliki Otac, ali oni nikad ne rade ono što govore. Ja ne želim ništa od vaših škola, crkvi i bolnica na našoj zemlji. Hocu da deca rastu kao što sam ja rastao. Cujem da nameravate da nas preselite u rezervat blizu planina. Ja necu da se selim. Ja volim da lutam prerijom. Tada se osecam slobodno i srecno, a kada se negde trajno naselimo mi bledimo i umiremo. Pre mnogo vremena ova zemlja je pripadala našim ocevima, ali kada sam ja išao na reku video sam kampove vojnika na njenim obalama. Ti vojnici su sekli drvece i ubijali moje bufale i kada sam to video, moje srce se osecalo kao da ce da izgori.

Izvor: Wikipedia
« Poslednja izmena: 21 Februar, 2009, 20:56:24 mrka72 » Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #47 poslato: 23 Februar, 2009, 18:20:55 »

Legende Američkih Indijanaca


Jedna od legendi koja  prepričava u narodu Dakota:

Priča pripoveda o dva čoveka koji su bili u lovu, kad u daljini primete kako im se nešto neobično približava..kad se lik približio, ugledaše prekrasnu ženu odevenu u belu jelensku kožu i noseći zamotuljak na ledjima. Bila je toliko privlačna da je jedan od ljudi poželi obljubiti, ali, kad joj se približio, zastre ga magla...kad se digla, mladic je postao kostur, jer su ga posve izjele strašne zmije. Tad reče drugom covjeku da se vrati u logor i priredi veliki šator za njen prijem.
Lovac se vrati i poglavica naredi da se pripremi veliki šator. Svi koji su se okupili behu odeveni u nalepše ruho. Udje žena i uze pripvoedati, govoreći: "Došla sam s Neba da poučim Dakote kako da žive i kakva će im biti budućnost....dajem vam ovu lulu. Čuvajte je zauvek."
Takodje im je dala smotuljak sa četiri zrna kukuruza s rečima: "Ja sam bivo, velika bela bivolica...proliću svoje mleko širom zemlje, kako bi ljudi mogli živeti."
Podučila je ljude upotrebi lule, i odredila simboliku za četiri vetrova ili strana sveta; crveno za sever, žuto za istok, belo za jug i crno za zapad. Podučila ih je sedam svetih svečanostima pomoću kojih će produžiti život. Zatim je otišla i nestala, preobrazivši se u crvenkasto-smedju bizonovu kožu. Lula od kože belog bivola čuva se i poštuje i do danas kao plemenska zaštita Dakota, i predmet je hodočasća za članove plemena.

Još jedna lepa priča potiče od Arapaho Indijanaca...ona govori o venčanju smrtnice i nebeskoga boga Sunca.

Priča počinje s opisom nebeske porodice bogova, muškarca i žene i njihova dva sina, Sunca i Meseca. Tražeći supruge, Sunce i Mesec putuju u suprotnim smerovima. Mesec uzme za ženu žabu krastaču, a Sunce odluči oženiti smrtnicu.
Gledajući dole s visina, ono ugleda dve indijanske devojke kako skupljaju drva. Spustivši se, preobrazi se u pauna i popne se na drvo. Jedna od devojaka požele pera za svoj vez, podje za životinjom na drvo, ali drvo je bivalo sve vise i nadalje je raslo.
Na kraju probilo se do u Nebo, i Sunce, poprimivši lik mladića, uze djevojku za ženu i odvede je u svoj šator na Nebeskom svetu. Uskoro im se rodi sin. Svekar i svekrva poklone ženi štap za kopanje, ali joj suprug zabrani da kopa oko jedne biljke. Znatiželjna, ona ga ne posluša i otkrije rupu kroz koju pogleda na Zemlju i ugleda okrugli logor svojih ljudi.
Obuzeta čeznjom za domom, ona naumi sići pomoću čvrstog konopca, ali, upravo pre no sto je stigla na zemlju sa svojim sinom, suprug baci za njom kamen i ubije je. Dete je prezivelo i negovala ga je starica Noć. Prozvala je dečaka Malom Zvezdom i učinila mu luk i striele. Njima je on ubio Podvodnog pantera, supruga Noći. Noć mu tada preobrazi luk u koplje, i Mala Zvezda nastavi njime ubijati zmije koje čine štetu svetu. Medjutim, bio je nepažljiv, i dok je spavao na preriji, zmija udje u njegovo telo i sklupča mu se u lobanji. S tela mu je otpalo tkivo, ali mu je kostur sačuvan i zadržao je svest. Molio je da naidju dva dana kiše i dva dana jake žege, što prisili zmiju da pomoli svoju zadihanu glavu kroz njegova usta. On uhvati zmiju i izvuce je van, te ponovno poprimi ljudsko obličje.
Kožu gmizavca pričvrsti za svoje koplje i vrati se crnom šatoru Noći, gde se preobrazi u zvezdu Danicu.


Jedan od omiljenih likova priča severnoameričkih Indijanaca je gavran...gavran je stvoritelj Zemlje i uspostavitelj zakona koji upravljaju životom.
Ispričaću jednu tipičnu priču o gavranu koja dolazi iz plemena Tsimshian. Reč je o gavranu koji krade dnevnu svetlost:

Kad se rodio gavran, otac ga je podučavao i vežbao različitim veštinama, i kad je odrastao, rekao mu je da će mu dati moć da stvori svet. U to doba na svetu nije bilo svetla, ali je gavran čuo da uzvodno uz reku Nass postoji velika kuća u kojoj sebični poglavica čuva svetlost samo za sebe.
Gavran je kovao različite planove kako bi svetu dobavio svetlost. Najposle se preobrazio u cedrov list i pao u vodu koju je upravo pila poglavičina kći. Devojka proguta list i zatrudni...Kad je doslo vreme, iskopaše joj rupu u koju je trebala roditi dete. Ukrasili su je bogatim krznima, ali se dete nije htelo roditi na tim skupocenim materijalima. Naposletku prostreše mahovinu u duplju i dete se na njoj rodilo. Oči mu behu veoma sjajne i hitro su gledale uokrug.
Na zidovima kuće visili su zavežljaji različitih veličina i oblika i dete je plakalo i pokazivalo na njih. To je trajalo mnogo dana. Na kraju deda reče: "Dajte mome unuku ono za cime plače. Dodajte mu zamotuljak koji visi tamo na kraju. To je torba zvezda".
Tako se dete igralo torbom, kotrljajući je medju ljudima, kad je nenadano baci kroz dimnjak. Torba se uputila ravno prema Nebu i zvezde su se skotrljale iz nje i rasporedile se kako ih danas vidimo.
Nakon nekog vremena dete iznova stade plakati. Tada njegov deda reče: "Odvezite sledeći zavežljaj i dajte mu ga". Dete se dugo igralo s njime u blizini svoje majke. Nakon izvesnog vremena, hitnu ga takodje kroz dimnjak, i jedino što se tada videlo bio je veliki Mesec.
Sada je jos preostala samo jedna stvar, kutija u kojoj je bilo dnevno svetlo, i dete je plakalo za njom. Oči mu kolutahu i pokazalo se da su različite boje, pa ljudi pomisliše kako to nije obično dete, ali, kao što se uvek dešava da deda voli svoje unuče kao sto voli vlastitu kćer, to deda naposletku reče: "Pa, dobro, odvežite poslednje i dajte mu". Kada je diete dobilo u ruke kutiju, ispustilo je svoj gavranski krik "kva, kva", i odletelo s njome kroz dimnjak. Tada stari poglavica, kojemu je ukradena svetlost, reče: Taj stari govnar gavran domogao se svih mojih dobara".

Pleme Wishram ima neobicnu pricu o kojotu....

Kojot je bio zalostan jer su ljudi umirali i odlazili u zemlju duhova. Umrla je i njegova sestra i nekoliko njegovih prijatelja. Umrla je orlova prijateljica i on je tuzio za njom. Kojot i orao krenuli su zajedno u Zemlju mrtvih. Stigli su do velike vode. Cekajuci da padne mrak, kojot pocne pevati i kroz kratko vrijeme pojave se cetiri ljudska duha i prevezu ih u Zemlju mrtvih. Usli su u logor sacinjen od tanke aure gde su duhovi umrlih, divno odeveni i oslikani bojama, plesali i pevali uz udaranje bubnjeva. Mesec koji je visio iznad njih, uspunjavalo je logor svetloscu.
Blizu Meseca stajala je zaba, gospodarica logora mrtvih. Rano ujutro duhovi napustise logor da bi posli na dnevno
spavanje. Tada kojot ubije zabu i odene njezinu kozu. U sumrak duhovi se vrate i otpocne druga noc pjevanja i plesanja. Kojot, u zabinoj kozi, stajao je kraj Meseca.
Kad su pesma i ples bili na vrhuncu, kojot proguta Mesec. U tami, orao uhvati duhove ljudi i smesti ih u kojotovu kosaru a poklopac cvrsto zatvori. Tada se njih dvojica uputise u Zemlju zivih. Kojot je nosio kosaru, a orao je leteo ispred njega. Na putu zacuse glasove u kosari. Duhovi su se zalili i nekolicina ih je vikala uglas: "Otvorite poklopac i pustite nas da izadjemo!"...Kojot je bio umoran, jer je kosara bila sve teza i teza..."Pustimo ih da izadju", rece kojot. "Ne, ne - odgovori orao. Malo kasnije kojot spusti kosaru, Bila mu je preteska. "Pustimo ih da izadju", ponovi kojot. "Sada smo vec tako daleko od Zemlje duhova da se nece vratiti". Potom otvori kosaru. Ljudi poprimise oblik duha i, krecuci se poput vetra, vratise se u zemlju mrtvih.
U pocetku je orao zamerao kojotu, ali potom primeti: "Vec je jesen. Lisce pada, kao sto ljudi umiru. Pricekajmo do proleca. Kad se pupoljci otvore i cvece procveta, vraticemo se i ponovno pokusati"..."Ne", odgovori kojot, "umoran sam. Neka mrtvi ostanu zauviek na otoku mrtvih"..
Tako je kojot uveo zakon prema kojem se mrtvi nakon smrti vise ne vracaju u zivot. Da nije otvorio kosaru i pustio duhove da izidju, mrtvi bi se svakog proleca vracali u zivot, kao sto se obnavljaju trava, cvece i drvece.


Kukuruz i bizoni su bili izuzetno znacajni za Indijance i nije cudno da ih nalazimo u mnogim pricama koje se pripovedaju u plemenima Severne Amerike i obe, na razlicite nacine, naglasavaju vodu i rast biljaka kao glavnu brigu pustinjskih Indijanaca.
Ispricacu dve tipicne indijanske price. Prva potice iz Hopi-naroda:
Covek je nekada zivio u podzemnom raju. Ljudi bejahu bogati i sretni, sve dok nisu postali razuzdani. Za kaznu, u podzemlju se digla voda. Ljudi su pobegli sledeci Zenu-pauka i penjuci se uz trsku, dve vrste bora i golemi suncokret koji je dosezao iznad ruba vode. Dok se narod penjao na sigurno tlo, Ptica rugalica smestala je svakog u pleme. ALi se Ptica rugalica umorila i prestala pevati pre no sto su svi ljudi bili rasporedjeni, pa su zakasnili iznova pali u podzemlje, gde ide sve mrtvo. Ostali krenuse u potragu za izlazecim Suncem, belci krenuse na jug. Puebli (misli se na Pueblo Indijance) ostadose u sredisnjem delu, drugi se Indijanci upute na sever. Bilo je dogovoreno da kad jedni stignu do izlaska Sunca, drugi trebaju stati na mestu na kojem su se nasli. Belci, koji su stvorili konje da bi im bili od pomoci, prvi stigose na cilj. Kad su to ucinili, veliki pad zvezda obavesti o tome ostale, pa se Pueblo-narod i ostali Indijanci smestise tamo gde su se zatekli.

Zuni-narod pripoveda kako je njihove pretke, kad su izisli iz podzemlja, pratilo deset Kukuruznih devojaka, koje su prostom oku bile nevidljive. Devojke su cetiri godine putovale s plemenom, nevidljive i neznane, ali u Shipololou, mestu magle, otkriju ih vestice, daju im semenje razlicitih vrsta kukuruza i tikvi, i preobrazise ih u ljudski lik.
Zuni nastavise putovati, ali Kukuruzne devojke zaostanu u carobnoj kuci plesa, ciji su zidovi od cedrovine, ukraseni omorikama, plesuci sa svojim sjajnim klasovima s belim, poput perja listovima i kupajuci se u rosi.
Otkrili su ih lovci na jelene i odveli pred Zunije da im plesu, ali dok su plesale, svi su pozaspali. Dosao ih je gledati i Payatamu, mali bog svirac frule, koji cvecu poklanja pupoljke. Bio je ocaran Kukuruznim devojkama u plesu, a nadasve mu se svidela Zuta kukuruzna devojka, koja je bila najlepsa od njih deset. Kukuruzne devojke procitase njegove misli i zastrasene nastavise plesati sve dok i on nije zaspao, da bi potom pobegle na Izvor magle i oblaka. Pogodjeni strasnom gladju, Zuni su molili da se vrate, i najposle su ih nagovorili da dodju i ponovno im plesu.
Glad je prestala i otad se uvijek u Zuni-obredima slavila lepota i ples Kukuruznih devojaka....

„Bog belih ljudi uklesao je svojim gvozdenim prstom svoje zapovesti u kamene ploče da ih ljudi nikada ne zaborave. Crveni čovek tako nešto ne razume. Naša vera je poštovanje predaka. Ona se sastoji od snova koje je Veliki Duh u tihim noćima velikodušno darivao izabranima. Ona je satkana od vizija svetih ljudi i zapisana je u srcima našeg naroda.”
Ovim jednostavnim rečima poglavica Sijetl, koji je živeo početkom 19. veka na severozapadnoj obali Tihog okeana, pokušao je da objasni razliku između verovanja severnoameričkih Indijanaca i hrišćanskih doseljenika. Starosedeoci Severne Amerike gajili su duboko poštovanje prema prirodi i svoj su život vodili u savršenom skladu s njenim zakonima. Sa zahvalnošću, bez nadmenosti, svojstvene današnjem čoveku, uzimali su od Majke Zemlje samo onoliko koliko im je potrebno trudeći se da ni na koji način ne naruše prirodnu ravnotežu. Indijanci su gajili svest da su sva živa bića podjednako važna Velikom Duhu, Stvoritelju, i da čovek ne sme u svojoj obesti nesmotreno da uništava biljni i životinjski svet. Srasli s netaknutom prirodom, negovali su životnu filozofiju koja ničim nije dovodila u pitanje njeno trajanje i opstanak u najčistijem obliku.
Samu srž vere severnoameričkih Indijanaca čine mitovi i legende iz davnih vremena koje su nazivali „vreme pre velike promene”. To je bilo doba kada su ljudi, životinje i prirodne sile imale moć da međusobno razgovaraju. Ljudi i životinje ne razlikuju se mnogo po svojim osobinama i često su obdareni natprirodnim moćima. Takve legende osnovni su izvor verovanja da svaki čovek ima svog duha zaštitnika koji je bdeo nad njim i pomagao mu u teškim trenucima. Taj duh uzimao je obličje neke životinje s tajanstvenim sposobnostima zadužene da vodi svog izabranika kroz sve opasnosti do konačne pobede i junačkih podviga. Nekada su mladi Indijanci napuštali svoje pleme na neodređeno vreme i odlazili u šumu u potrazi za svojim zaštitnikom. Tamo bi u samoći, u surovim uslovima divljine, tragali za nekim znakom ne bi li prepoznali neku životinju kao svog čuvara. Poglavica Sijetl još kao dečak shvatio je da je morski galeb otelotvorenje duha koji ga je štitio čitavog života.
Indijanci su usmenim putem, s kolena na koleno, prenosili svoje mitove. Svako pleme imalo je svoje pripovedače koji su bili cenjeni i uvažavani. Neki od njih bili su nadaleko poznati, te su često putovali od sela do sela. Njihov je zadatak bio da sačuvaju plemenske legende od zaborava. Oni su imali sposobnost da vešto oponašaju junake priča kroz izražajnu mimiku i podražavanje životinjskih glasova. Pripovedali bi uz logorske vatre, na otvorenom, deci koja su ih pomno slušala. Igra vatre i senki pod zvezdanim nebom pojačavala je utisak magijskog i natprirodnog.
Deca su s velikom pažnjom slušala priče o životinjama iz svog okruženja, o nastanku mnogih prirodnih pojava i o doživljajima svojih hrabrih predaka. Pripovedač je od slušalaca tražio da, s vremena na vreme, potvrde svoju pažnju izgovarajući glasno „Ah Mo!”. Kada bi „Ah Mo” iz dečijih usta utihnulo, pripovedanje je bilo završeno, a deca bi odlazila na spavanje.



Dani i noći

(legenda naroda Kititas)


U davna vremena, pre nego što je Veliki Duh doveo ljude na Zemlju, životinje su raspravljale o dužini dana i noći. Životinje koje su smatrale da svi dani u godini treba podjednako da traju izabrale su Žabu za svog predstavnika. Druga grupa je želela da dan bude duži od noći čitave godine. Njih je zastupao Medved. Rasprava je trajala mesecima dok se obe strane nisu dogovorile da bi to pitanje trebalo staviti na glasanje i jednom zasvagda odlučiti o trajanju dana i noći.
Sve životinje su se okupile i počela je žučna rasprava koja je prerasla u veliku svađu. Najglasnija i najtvrdoglavija bila je Žaba tako da je Medved izgubio strpljenje i besno se izdrao na nju:
„Poješću te živu!”
„Prvo me uhvati!”, nadmeno je odgovorila Žaba.
Medved je cepteo od besa. Pokušao je da je zgnječi svojom ogromnom šapom, ali Žaba se hitro izmigoljila i skočila u obližnju baru. Uvukla se u mulj, pa Medved nije mogao da je nađe. Tražio ju je satima dok se nije umorio i dok ga nije prošao bes. Predložio je Žabi da se dogovore. Pristao je da dan i noć traju po 12 sati naizmenično cele godine pod uslovom da on i njegovi sledbenici mogu da prespavaju hladnu zimu i, ukoliko Žaba pristane, da ih na proleće probudi. Žaba se složila i izašla iz mulja.
Od tada se mesec ranog proleća kada se medvedi bude iz zimskog sna zove Vauk Vaukus po zvuku žabljeg kreketanja. Do današnjih dana nijedan medved neće otići na spavanje u pećinu koja je daleko od bare. Da ne bi propustio buđenje i dolazak toplih dana.



Sunce i Mesec

(legenda naroda Snokualni)


U pradavna vremena dve mlade devojke ležale su u travi i posmatrale noćno nebo. Ugledale su dve zvezde padalice koje su zaparale nebo. Bila su to dvojica ratnika sa Neba koja su se spustila na zemlju da nađu sebi neveste. Videvši mlade devojke u travi, odlučiše da ih uzmu sa sobom i ožene se njima. Kad su devojke zaspale, mladoženje su ih usnule prebacile na Nebo svome Zvezdanom narodu. Ujutru su ih uzeli za žene.
Devojke su mirno živele sa svojim muževima među Zvezdanim narodom. Svaki dan išle su da kopaju korenje za ručak. Muževi su ih upozorili da ne kopaju previše duboko jer mogu da probuše rupu kroz koju će pasti na Zemlju.
Vreme je prolazilo, a mlade žene počele su da tuguju za svojim plemenom. Kopajući korenje, slučajno su otvorile rupu kroz koju se videla Zemlja i odlučile da pobegnu. U tajnosti su isplele dovoljno duge konopce od konoplje. Jednog jutra iskrale su se iz postelja svojih muževa i konopcima se spustile na Zemlju. Vratile su se svom narodu koji im se veoma obradovao.
Posle nekoliko meseci obe mlade žene rodile su sinove. Dečaci su rasli zajedno kao braća. Dok su još bili bebe, majke su morale da odu u šumu da sakupljaju bobice, a decu su ostavile rođacima na čuvanje. Njihovo odsustvo iskoristili su njihovi zvezdani muževi koji su iz osvete ukrali dečake i sakrili ih u duboku pećinu. Po povratku kući, očajne majke plakale su i zapomagale iz sveg glasa. Njihov vapaj čuo je Soko koji je video kuda su očevi odveli decu. Sažalio se na tugu majki, odleteo je do pećine i vratio dečake. Od tada je celo pleme budno pazilo na decu.
Godine su prolazile, deca su porasla i postala nerazdvojni prijatelji. Kad su se zamomčili, jedan od njih odlučio je da potraži oca. Dugo je lutao nebom, ali nije našao ni traga od oca. Ljutit i razočaran, pretvorio se u Sunce i ostao na nebu. Njegov prijatelj osećao se usamljeno, te je odlučio da mu se pridruži i pretvorio se u Mesec. I danas ova dvojica hrabrih mladića svakodnevno zajedno kruže oko Zemlje.


Zašto detlić ima crvene grudi

(legenda naroda Skvomiš)


Nekada davno južni vetar duvao je tako jako svojim vrelim dahom da su mnoge životinje bile veoma nesrećne. Veverica je sazvala sastanak svih životinja da odluče šta im valja činiti. Posle duge rasprave odlučiše da pođu na jug i nađu dom južnog vetra.
Nakon dugog i teškog puta životinje su došle do podnožja strme, stenovite planine na čijem je vrhu bila velika tvrđava. Shvatile su da odatle duva južni vetar, ali planina je bila tako strma i visoka da nikako nisu mogle da se uspnu do tvrđave. Pokušavale su i pokušavale, ali nisu mogle da se popnu na vrh. To je uspelo samo Mišu jer je bio toliko mali da je neopaženo ušao u tvrđavu. Tamo je shvatio da južni vetar prave petorica braće. Primetio je, takođe, da su obesna braća do zuba naoružana mnoštvom lukova i strela.
Tiho i brzo Miš je pojeo strune na svakom luku. A kad su braća otišla na spavanje, napravio je duge merdevine od uvrnute konoplje i spustio ih niz planinu. Njima su se u tišini noći popele ostale životinje. Iako su se trudile da budu tihe, nespretni i teški Medved probudio je petoricu braće. Kada su videli da životinje nadiru u tvrđavu, braća su potrčala po svoje oružje, ali njihovi lukovi i strele bili su beskorisni. Morali su rukama da se bore protiv mnogo nadmoćnijih ljutih životinja. Nakon kratke borbe životinje su savladale četvoricu braće, ali peti je uspeo da pobegne. Do danas niko ne zna gde se krije. On i danas pravi vrući vetar, ali nema dovoljno snage da ikome naškodi.
Srećne životinje dogovorile su se da proslave pobedu. Zapalile su lukove i strele zarobljene braće i zaigrale oko vatre. Uživale su u plesu i svojoj pobedi. Samo Detlić nije želeo da igra. Zadovoljno je stajao ispred velike vatre satima gledajući u nju. Ostao je tako nepomičan toliko dugo da su mu prsa pocrvenela od toplote. Od tada detlići imaju crvene grudi.


« Poslednja izmena: 23 Februar, 2009, 18:23:13 mrka72 » Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #48 poslato: 28 Februar, 2009, 19:36:32 »


Indijanski horoskop.

DIVLJA GUSKA
22. decembar – 22. januar


Mesec u kome su rođene osobe u znaku Divlje guske Indijanci nazivaju Mesec dubokog sna zemlje. Ljudi Divlje guske raspolažu analitičkim razumom. Njih krasi izuzetan selektivni i vispreni mentalno intelektualni sastav.
Međutim, oni su i veoma nakolonjeni tradiciji. Zato se, po pravilu kreću dobro utabanim stazama. Nisu naročito raspoloženi za novotarije, čak bi se moglo reći da se suprotstavljaju svemu novom.
Jako mnogo pažnje posvećuju svom spoljašnjem izgledu i neka vrsta pomodarstva je jedina osobina koja izlazi iz strogog kanona kojeg se osobe u ovom znaku pridržavaju.
Divlje guske spadaju u vrlo osetljive osobe, lako se vređaju i uvrede vrlo teško praštaju, a nikad ne zaboravljaju.
Dobro se slažu sa Pumom, Detlićem, Dabrom , Mrkim medvedom i Zmijom.
Totem iz mineralnog sveta je kvarc, koji simbolizuje nebeski element u inicijacijama. On takodje simbolizuje i snagu, a mnoga plemena smatraju ga svetom supstancom uranskog porekla koja sadrži moći vidovitosti, mudrosti i proricanja. Prerijski Indijanci ga nose kao talisman koji, prema predaji, omogućuje viđenje, jer omogućuje trans u kome vide ono nevidljivo.
Totem iz biljnog sveta je breza, kao simbol velike snage i natprirodne moći. Breza, naime, simbolizuje put kojim nebeska energija silazi i kojim se ljudska težnja uspinje.
Boja Divlje guske je bela.

VIDRA
20. januar – 18. februar


Mesec u kome su se rodili ljudi Vidre naziva se Mesec odmora. Ove osobe raspolažu inteligencijom i pronicljivošću.
Vidre veoma vole ljude, vrlo su komunikativni i satisfakciju pronalaze u pomaganju drugim ljudima. Izraziti su altruisti.
Decu podižu sa naročito velikom ljubavlju i u njih ulažu gotovo ceo svoj život. Veoma su blage naravi i karakteriše ih izuzetna sklonost ka sanjarenju i meditiranju na duge staze.
Slažu se sa Crvenim orlom, Jelenom, Gavranom i Irvasom.
Totem kojem bi trebalo da se priklanjaju ljudi rođeni u znaku Vidre, odnosno u Mesecu odmora, je srebro. Srebro poseduje prema američkim Inijancima lunarni ili vodeni princip, a simbolizuje čistotu i sjaj duše, mudrost i prijateljstvo (mada ima i svoj negativni polaritet oličen u pohlepi i mogućoj nesreći koju ova izaziva).
Totem iz biljnog sveta je jasika koja simbolizuje neizvesnost i neretko strah, ali je isto tako poznata i po svojoj lekovitosti.
Boja Vidre je, što je i logično, srebrna.

PUMA
19. februar – 20. mart


Mesec u kom su se rodili ljudi Pume Indijanci nazivaju Mesecom velikog vetra. Kao što je životinja puma, iz roda mačaka izraziti individualista, tako se i ljudima Pumama pripisuje ta osobina.
U pitanju su izrazito zatvorene osobe. Često se iskazuju kao izraziro nesigurne i neodlučne koje kriju svoja osećanja i od najbližih. Sklone su bezrazložnoj melanhoiji i neretko, depresiji. Ni u ljubavi nisu previše odlučni. Ipak, krase ih izdržljivost, snaga i upornost, kao i velika roditeljska požrtvovanost.
Veoma su im bliski mistika i okultnost, a baš kao puma, umeju da da pokažu netrpeljivost prema osobama koje uđu na njihovu teritoriju.
Totemiz biljnog sveta je bokvica, a iz mineralnog tirkiz, koji Indijanci smatraju nebeskim kamenom. Smatra se da tirkiz donosi smom nosiocu hrabrost i da svojim magičnim svojstvima čini da svaki uloženi napor donese uspeh. Štiti od uroka, tj. negativnih sila i u načelu važi za kamen sreće, a koristi se i za izradu bračnog prstenja pošto se smatra da njegova plava boja traje koliko traje ljubav partnera u braku. Kad neko od njih počne da se hladi i tirkiz počinje da tamni, prelazeći postepeno u zelenu boju.
Boja Pume je plavo-zelena. Slaže se sa Mrkim medvedom, Zmijom, Dabrom i Detlićem.

CRVENI ORAO
21. mart – 19. april


Crveni orlovi su rođeni u Mesecu pupoljka. Orao je ptica koja se može uzdići iznad oblaka i uperiti pogled u sunce. U penosnom smislu, ljudi rođeni u ovom razdoblju, u znaku Crvenog orla raspolažu velikom umnom i telesnom energijom. Često nemaju dlake na jeziku, što im s vremena na vreme može doneti probleme.
Veliki su optimisti, a iscrpljujuća strast duha ih tera na nove i nove poduhvate, mada, iako se prilično naglo uzbuđuju, nije retkost i da se brzo ohlade.
Kao što imaju svoj svetli, solarni princip, tako, Orlovi imaju i svoj noćni princip i on je oličen u sklonosti ka uveličavanju, a često i u preuveličavanju svojih vrednosti.
U svakom slučaju, Crveni orlovi, ipak, najviše cene i vole život u paru, a najbolje se slažu sa Gavranom, Irvasom i Jelenom.
Totem iz biljnog sveta je maslačak, a iz mineralnog opal, poludragi kamen koji simbolizuje vernost, molitve i čovekovo nadanje. Smatra se da deluje na vid, jača sposobnost pamćenja i inteligencije i omogućuje nosiocu da predvidi budućnost. Međutim, ako ovu osobinu koristi sebično, može mi doneti nesreću, posebno u ljubavi. Može biti poklonjen kao simbol prijateljstva, ali kao venčani prsten donosi nesreću.
Boja Crvenog orla je žuta.

DABAR
20. april – 20. maj


Dabrovi su rođeni u mesecu koji se među Indijancima nazima Mesecom povratka žaba. Ljudi rođeni u znaku Dabra spadaju u osobe vrlo privlačne spoljašnosti. Međutim, oni se prema okolini znaju postaviti izrazito veleposednički. Postavljaju se kao pravi pater familijas. Pri tome se, ipak, znaju postaviti veoma pravično.
Krase ih inteligencija, pokretljivost i budnost. Vrlo lako izlaze nakraj sa svim zadacima. Oslobađaju, čak, vrlo visok stepen hrabrosti i onda kad za to i nemeju velike potrebe. Veoma im je stalo do udobnosti, izraziti su komformisti, pa dosta vremena troše na obezbeđivanje boljih uslova života.
Dabrovi se slažu sa Divljom guskom, Pumom, Mrkim medvedom i Zmijom.
Totem iz biljnog sveta je egzotični zubmul, a iz mineralnog crveni šljunak (bakarni silikat), takozvani »kamen neba i zemlje«, za koji se veruje da nosiocu donosi zdravlje, sreću i bogatstvo.
Boja Dabra je plava, boja intelekta, praiskonske jednostavnosti i mira. U pitanju je, inače, lunarna boja.

JELEN
21. maj – 20. jun


Indijnaci povezuju jelena sa zorom, istokom hitrinom, ali ipotrebom za povremenim osamljivanjem. Za ljude rođene u ovom mesecu, koji Indijanci nazivaju Mesecom setve kukuruza, se smatra da imaju veliku eneriju, da su rečiti, ali i prilično površni, a naročito žene. takođe, mogu pokazivati nestabilnost u ljubavi.
Žene pod vladavinom jelena vole da budu u centru pažnje i prija im interesovanje koje muškarci za njih pokazuju. Muškarce, jelene, pak, karakteriše velika upornost i istrajnost ka zadatom cilju, pa se tvrdi da je tokom srednjeg veka najviše učesnika u dvoboju bilo upravo u znaku – Jelena! Slažu se sa Crvenim orlom, Vidrom i Irvasom.
Totem iz mineralnog sveta je ahat, čije vibracije ulaze kroz nervne čvorove, utičući na popuštanje napetosti i pomažući varenju. Smatra se da ahat čini indijanskog ratnika hrabrim i pobedonosnim, kao i da obezbeđuje ljubavniku naklonost u očima njegove dame.
Totem iz biljnog sveta je hajdučka trava, kojoj se pripisuju lekovita svojstva. Inače u zapadnom okultnom verovanju pripisuje joj se svojstvo utuka protiv veštičluka. Kineski štapići u Ji Đingu su takođe napravljeni o od hajdučke trave.
Boje Jelena su bela i zelena.

DETLIĆ
21. jun – 22. jul


Osobe rođene u znaku Detlića rođene su mesecu koji se u indijanskom jeziku naziva Mesec najjačeg sunca.
Ove osobe su izuzetno privržene domu i porodici mada i vrlo posesivne kada su u pitanju deca. Važe z aveoma dobre domaćine.
Detlić je inače poznat kao ptica proročica, za koju se veruje da može predskazati mnoge prirodne pojave, pa se zato smatra da su ljudi rođeni pod njenom zaštitom pogodni za takve službe, a naročito za meteorologiju i seizmologiju. međutim, bez obzira na zanimanje oni u gotovo svim poslovima kojima se bave mnogo polažu na intuiciju i vode se njome. Intuicija im je inače veoma, veoma naglašena.
Indijanci, međutim, detlića smatraju i pticom ratnicom, naročito ako im je ugrožena porodica, dom, a pre svega deca. Ako stekne utisak da su njeni najmiliji u opasnosti, Detlić pokazuje čak, neobuzdanu agresivnost.
Slažu se sa Divljom guskom, Pumom, Zmijom i Dabrom.
Totem iz biljnog sveta je šipurak, a iz mineralnom crveni karc, čija je mekša forma jaspis. kao talismanski kamen, jaspis donosi radost i otklanja bol, štiti od demona i ujeda zmija i štiti ženu tokom trudnoće. takođe, poboljšava kvalitet i količinu mleka kod dojilja.
Boja Detlića je ružičasta.

MORUNA
23. jul – 22. avgust


Ljudi Morune rođeni su mesecu koji se naziva Mesec punog zrna. Moruna je, podsećamo najpre, jesetarska vrsta ribe. Smatra se da ona ljudima rođenim u njenom znaku donosi oštroumnost, energiju, smelost i volju kojom senameću za predvodnika.
Često skrivaju osećanja od drugih i nije jednostavno prodreti u njihovu dušu. Ipak, omiljeni su kod osoba suprotnog pola. Oprez: stane li im se na ''žulj'', mogu se pokazati izrazito osvetnički raspoloženi.
Slažu se sa Crvenim orlom, Jelenom, gavranom i Irvasom.
Totem iz biljnog sveta je malina. Malina, između ostalog, ima i lekovito dejstvo, pa se može koristiti protiv dijareje, za čišćenje creva, protiv kiseline u želucu, glavobolje i obilne menstruacije. Za lečenje lišajeva, osipa na koži i upale očiju, prolećnog umora, za jačanje organizma, protiv malokrvnosti, zapaljenja pluća.
Totem iz mineralnog sveta je granit, kao simbol energije i ljupkosti. Onome ko ga nosi donosi ljubav, vernost, zdravlje, a sa ugraviranim lavom i hrabrost. Veruje se da sprečava i bolesti kože i noćne more.
Boja Morune je crvena.

MRKI MEDVED
23. avgust – 22. septembar


Osobe u znaku Mrkog medveda rođene su u Mesecu žetve. Poseduju istrajnost i pronicljiv, analitički duh kojem malo detalja može promaći. To se prati i izražen osećaj za pravdu, a po potrebi i snaga i hrabrost.
Mrki medvedi veoma dobro umeju da kontrolišu svoja osećanja, ali iza spoljnog, naizgled previše racionalnog odnosa prema stvarima krije se pritajena strast.
Privržen je domu i porodici, ali često i vrlo posesivan i sujetan, jer dosta pažnje posvećuje tome kako ga drugi ljudi vide. Slaže se sa Divljom guskom, Pumom, Dabrom i Zmijom.
Totem iz biljnog sveta je ljubičica koja predočava skrivene vrline, lepotu i skromnost.
Totem iz sveta minerala je ametist koji se smatra ''tužnim'' kamenom. Međutim, melanholija koju može izazvati je korisna, jer predstavlja prvi korak do prave spoznaje svoje ličnosti i samoprihvatanja. Simbolizuje smernost, duhovni mir, pomirenost, trezvenost, čak se veruje da leči zavisnost od alkohola, a povećava intuiciju i kreativnost.
Ako se stavi pod jastuk, izazvaće prijatne snove i poboljšati pamćenje. Prstenje od ametista treba nositi na trećemprstu leve ruke, jer će tako doneti uspeh na poslovnom planu. kao zaštitu treba da ga nose mornari, advokati, doktori i svi poslovni ljudi.
Boja Mrkog medveda je purpurna.

GAVRAN
23. septembar – 23. oktobar


Gavrani su rođeni u mesecu divlje plovke. Mada je simboizam gavrana pun protivurečja,zavisno od civilizacijske pozadine, kod severnomarečkih Indijanaca on najčešće predočava praiskonskog junaka, kulturnog heroja i demijurga.
Pripisuje mu se emotivnost, kao i iskrena briga o drugima. rado se koristi tuđim idejama i iskustvima. Fizički, Gavrani su veoma privlačni i imaju dosta prijatelja.
U prijateljstvu i u ljubavi je,najčešće, veoma veran, mada se teško odlučuje na brak. Gavran je simbol i pronicljivosti a kod Japanac, na primer i rditeljske ljubavi. prema deci je vrlo nežan.
Često je sklon precenjivanju svojih kvaliteta i sposobnosti.
Slaže se sa Crvenim orlom, jelenom, Morunom, Vidrom i Irvasom.
Totem iz biljnog sveta je neven, koji simbolizuje vernost (u kineskoj simbolici, na primer dugovečnost, a u hinduizmu je Krišnin cvet.) Totem iz sveta minerala je jaspis koji donosi radost, otklanja bol, štiti od demona i ujeda zmija i štiti žene za vreme trudnoće i dojilje.
Boja Gavrana je smeđa.

ZMIJA
24. oktobar – 21. novembar


Ljudi pod zaštitom Zmije su rođeni u Mesecu prvog mraza. Za Indijance je zmija gromovno stvorenje i simbol munje, a pripisuje joj se lunarna i magijska moć. Međutim, zmija simbolizuje i mudrost, pa se ljudima pod njenom zaštitom pripisuje inteligencija i nove napredene ideje.
Pri tom, zmije su i lukave, pa se ovom svojom osobinom služe kako bi ostvarile sve sebi zadate ciljeve. Ne bude li sve kako žele, hvata ih veliki bes i želja za osvetom.
Često menjaju narav, ali su svejedno veoma araktivne za osobe suprotnog pola. Uz to, Zmije su veoma svesne svoje erotičnosti i seksualnih kvaliteta.
Svojoj deci dozvoljavaju veliku dozu samostalnosti, ali će ipak, iz prikrajka, sve vreme paziti da im se nešto neželjeno ne dogodi.
Dobro se slažu sa Divljom guskom, Pumom, Dabrom i Detlićem.
Totem iz sveta minerala je malahit koji simbolizuje unutrašnju energiju i duhovnu snagu. Uravnotežuje desnu i levu stranu mozga, štiti od uroka i zračenja i obezbeđuje stalnu ljubav i zdrav san. Olakšava obnavljanje tkiva i dobar je regulator, pa se zato pre svega savetuje ženama. Najbolje deluje kroz ruke, na prstenu, ali nikad povezan sa dijamantom jer postaje otrovan. U zajednici sa tirkizom, pak, povećava svoju snagu.
Boja zmije je siva.

IRVAS
22. novembar – 21. decembar


Ljudi Irvasi rođeni su u Mesecu dubokog snega. Godišnji ciklus severnoameričkih Indijanaca okončava se ovim mesecom pod vladavinom Irvasa, lunarnog principa.
Irvas raspolaže jako razvijenom intuicijom, pouzdan je i slobodouman, ali često nagao i oštar. Pa, opet, taosobina nikada ne prelazi u agresivnost, već se zadržava u okvirima Irvasove tolerancije.
Irvasi su pravdoljubivi i otvoreno iznose svoje mišljenje, a u mnogim slučajevima teže nezavisnosti, pa tada nemaju mnogo prijatelja. Irvas ima i svoj svetli, sunčani aspekt, koji mu poklanja entuzijazam, ljubav prema životinjama, putovanjima, duhovitost, mada sklonost prema idealizovanju stvari ostaje. I pored toga, irvas odlučno ide ka cilju, a svoju decu relativno rano pušta dase osamostale. Niži tip Irvasa preteruje u hvalisavosti, ume da bude hazarder, dok je u ljubavi često nepouzdan.
Irvas se dobro slaže sa Jelenom, Morunom, Crvenim orlom i Gavranom.
Totem iz biljnog sveta je bor koji simbolizuje uspravnost i samotnost. To je lepo i visoko drvo, pa su Irvasi najčešće lepi i stasiti ljudi.
Totem iz sveta minerala je obsidijan, tamnozeleni kamen koji je u staro doba služio kao oštricažrtvenog noža. Smatra se da uklanja čini, pomaže u zaceljivaju rana i pomaže u proricanju.
« Poslednja izmena: 28 Februar, 2009, 19:38:10 mrka72 » Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #49 poslato: 08 Mart, 2009, 12:07:41 »


      Лакота Сијукси Прогласили Независност



Име државе: Лакота
Независност: 19. децембар 2007.
Званични језик: лакотански; енглески.
Површина: 200, 000 km²
Државно уређење:Конфедерација
Позивни број: +1
Валута: Још није позната.

мапа нове државе




застава Лакота Индијанаца




Представници народа Лакота једнострано повукли потпис са споразума потписаних са Вашингтоном у 19. веку

Овај историјски корак предузели смо да бисмо заштитили свој народ и наш начин живота, да бисмо се ослободили колонијалног система који спроводи влада Сједињених Држава, наводи се у одлуци коју су донели представници индијанског народа Лакота.

Група америчких староседелаца, потомака легендарних ратника Бика Који Седи и Лудог Коња, прогласила је у среду 19.12 2007 године отцепљење од Сједињених Америчких Држава и једнострано се повукла из уговора које је са владом у Вашингтону потписала у 19. веку.

"Ми више нисмо грађани САД, а сви који живе у пет савезних држава које обухвата наша земља слободни су да нам се придруже", рекао је Расел Минс, дугогодишњи вођа Лакота и борац за права Индијанаца на конференцији за новинаре у главном граду једине светске суперсиле. Како преноси АФП, испред Минса била је шачица репортера и амбасадор Боливије, земље чији је председник Ево Моралес потомак староседелаца америчког континента.

Представници Лакота послали су  поруку Стејт департменту о својој одлуци, а затим су посетили амбасаде Боливије, Чилеа, Јужноафричке Републике и Венецуеле, најавивши да ће своју дипломатску мисију наставити наредних недеља и месеци обиласком "пријатељских земаља".

Они тврде да су били приморани да живе у "систему колонијалног апартхејда", због чега су преживели "културни и физички геноцид" чије последице осећају и данас. "Животни век мушкараца је мањи од 44 године, стопа смртности новорођенчади је пет пута већа од америчког просека, у резерватима Лакота има осам пута више оболелих од туберкулозе него у САД, 97 одсто нас живи испод границе сиромаштва, стопа незапослености у резерватима је 85 одсто, стопа самоубистава младих је један и по пут већа него у САД, а наш језик је на ивици нестанка", наводи се у саопштењу овог народа.

Расел Минс, познат и по улози у филму "Последњи Мохиканац", каже да ће нова држава издавати своје пасоше и возачке дозволе и да ниједан њен становник неће морати да плаћа порез, под условом да се одрекне америчког држављанства. Споразуми потписани са Вашингтоном у прошлости, објашњавају Лакоте, "безвредне су речи на безвредној хартији", јер су "стално кршени како би нам се украла култура, земља и способност да очувамо свој начин живота", а Минс каже да је повлачење из њих потпуно легално.

Овај политички вођа тврди да је тек сада створена "критична маса за борбу против колонијализма", иако су Лакоте своју "декларацију о сталној независности" издале још 1974. године. Један од кључних догађаја у борби за осамостаљење десио се у септембру, када су Уједињене нације усвојиле необавезујућу декларацију о правима староседелачких народа – иако су се томе противиле Сједињене Државе, тврдећи да је та декларација у супротности са америчким законима.

"Ми не желимо да посрамимо САД, већ настављамо борбу за нашу децу и унуке", изјавила је Филис Јанг, која је била један од организатора прве конференције о правима староседелаца одржане у Женеви 1977. Она не верује да ће битка за државу Лакота бити извојевана за њеног живота.

Ипак, неки, као племе звано Ружин пупољак, неће се придружити иницијативи Расела Минса. "Ми се боримо за поштовање споразума и стално подсећамо Конгрес на то", каже председник тог племена Родни Бордо. Њега и друге Индијанце који се противе отцепљењу од САД Минс назива "вишијевцима", поредећи их са француском владом која је у Другом светском рату сарађивала с нацистима.

--------------------------------------------------------------------------

Бик Који Седи и Луди Коњ

Лакота је народ састављен од седам племена која живе у деловима Небраске, Јужне Дакоте, Северне Дакоте, Монтане и Вајоминга. Најзападнија су група Сијукса и у блиској су вези са Дакотама и Накотама из Минесоте, а у америчкој историји запамћени су по масакру Седме коњице коју је у бици код Литл Биг Хорна 1876. године водио потпуковник Кастер. Уследио је дугогодишњи прогон Лакота, који је готово довео до њиховог истребљења. Тада су били приморани да потпишу споразум којим су предали већи део своје земље Вашингтону.

Лакоте су код Литл Биг Хорна предводили поглавице Бик Који Седи и Луди Коњ
« Poslednja izmena: 08 Mart, 2009, 18:28:20 mrka72 » Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #50 poslato: 14 Mart, 2009, 19:58:25 »

              INDIJANCI GOSTI NA SVOJOJ ZEMLJI



OBRNUTO OD SUNCA



 Prizor je bio istovremeno veličanstven i čudnovat, u svakom slučaju, nezaboravan. Kraj je aprila i, sa pomešanim osećanjima da prisustvujemo snimanju nekog vesterna i da smo uplovili u bure istorije - usred savremene Amerike - stižemo u PIT arenu Univerzitetskog centra Nju Meksiko. Opkoljeni smo šarenilom boja i okruženi zvucima nesvakidašnjih ritmova. Samo novinarska propusnica uspeva da nas kroz masu raznobojnog perja, iscrtanih lica, božanstvenih kostima, „progura“ do srca arene gde - tačno u podne - uzbuđenje dostiže vrhunac.

Sve kamere znatiželjnih posetilaca arene moraju da se ugase, noga „stranaca“ da ostane zakovana za tribine, dok se ovalna pozornica u podnožju pretvara u svetilište na koje sa svih bočnih otvora počinju da se slivaju najstariji stanovnici američkog kontinenta. Stižu američki Indijanci, ili kako ih u SAD još zovu, Amerikanci starosedeoci - na čelu sa velikim poglavicama.
Prisustvujemo najvećem svetskom godišnjem okupljanju američkih Indijanaca u Sjedinjenim Državama. U saveznu američku državu Nju Meksiko na „Pauvau“, kako se naziva ovaj grandiozni skup, pristiglo je više od 150.000 ljudi, da bi pratilo ritualne plesove i pesme oko 3.000 izvođača, američkih Indijanaca iz preko 500 severnoameričkih plemena.

Po obodu pozornice arene, oko tradicionalnih indijanskih instrumenata, ogromnih bubnjeva, raspoređene su u krug grupe bubnjara, obavezni pratioci svih ritualnih plesova. U kostimima „načičkanim“ simbolikom, utkanom u svaki detalj odeće, u boje na licu, pokrete, zvuke i prateći ritam bubnjeva, na pozornici arene - koja je pretvorena u sveto mesto, gde noga stranca ne sme da stupi - smenjuju se - i među sobom nadmeću - plesači. Izvode ritualne plesove. O značenjima i simbolici nerado govore strancima, a takvima smatraju i belce koji se već generacijama nazivaju Amerikancima. „Pauvau“ je za Indijance svetinja.
Indijanci imaju igru za gotovo svaku priliku - za rat, za lov, da prizovu kišu, za dobru žetvu, da pozdrave dolazak novog godišnjeg doba.

Prate je obavezno bubnjevi, neke vrste sviralai pesma, i imaju verski i ceremonijalni značaj. Koraci indijanskih plesova nisu jednostavni. U davna vremena muškarci i žene su igrali odvojeno, različite korake na isti ritam. Posle susreta sa belcima, počeli su da igraju zajedno. Plesači se obično kreću u smeru obrnutom od kretanja sunca, a kada igraju zajedno, žene su u unutrašnjosti kruga.
Spremni da nam govore o svojoj filozofiji života, pogledu na savremeno američko društvo, i svojoj (ne)prilagođenosti njemu, Indijanci istovremeno pažljivo neguju, čuvaju i sa kolena na koleno - često bez ikakvih pisanih dokumenata - prenose običaje, tradiciju i iznad svega, možda, istoriju.

Delili su sa nama priče o plemenskom životu, načinu na koji se bore da povrate svoju zemlju, rezervatima, predrasudama koje ih, smatraju, neopravdano prate, problemima i načinu opstanka. Ipak, o nekim delovima svoje istorije, posebno o susretu sa došljacima, belcima i ritualima ljubazno, ali odlučno odbijaju da pričaju.
Ono što su nam izražavali naši indijanski sagovornici u Nju Meksiku - profesori, novinari, predstavnici vlasti, poslovni ljudi - bila je želja da shvatimo njihov položaj u SAD, njihovu vezanost za zemlju koju žele da vrate, da ih ne povezuju sa „jeftinim“ predrasudama o nasilju, drogi i neradu u rezervatima, da pokažu osobenost svog pogleda na svet i potrebu svoje borbe za suverenitet.

ŠTA JE „PAUVAU“

SVOJEVREMENO, „Pauvau“ je bio Savet Indijanaca na kome su raspravljali o problemima plemena ili se okupljali uoči velikog lova. Ovaj termin kasnije je ušao u upotrebu i van indijanske sredine, i danas se u SAD koristi kao oznaka za skup moćnika.

KOSA I PERJANICE

Za Indijance kosa je bila i ostala ponos i radost. I danas često Indijanci nose dugu kosu. Neki su verovali da je kosa povezana sa misterijom života i pažljivo su vodili računa da nijedna dlaka ne dopadne u ruke neprijatelja. U ranija vremena svako pleme se razlikovalo po onome šta su nosili na glavama. Dakota Sijuksi su nosili perje orla, Čiroki neku vrstu turbana.

S NEBA U KUĆU

Vijugavim putem usred puste zaravni indijanskog rezervata u saveznoj američkoj državi Nju Meksiko, stiže se do stotinak metara visoke stene na čijem vrhu je najstarija trajna naseobina u SAD. Akoma Pueblo, nazvan Nebeski grad, američki starosedeoci, Pueblo Indijanaci, nastanili su 600. godine.

Ovo indijansko pleme rado prima posetioce u ovo, i danas nastanjeno, „carstvo“, ali na njihovoj zemlji - koja u SAD uživa delimični suverenitet - stranci moraju da se vladaju po njihovim pravilima. Frančesko Vaskez da Koronado, prvi belac koji je u 16. veku ušao u Nebeski grad, opisao je tvrđavu Akoma „jednom od najjačih ikad viđenih“ i rekao da je „uspon bio toliko težak“ da se „pokajao što se peo“.

MeĐutim, vredi se danas povinovati indijanskim pravilima i popeti se na vrh. Pravila zahtevaju da se, pre nego što se krene peške, ili minibusom, u avanturu uspona, posetilac prijavi u podnožju lokalnim vlastima. Pošto se uplati desetak dolara kao neka vrsta „ulaznice“, potrebno je unapred prihvatiti strogo poštovanje privatnosti stanovnika indijanskog naselja i upravljati se prema uputstvima lokalnog vodiča. A onda, kada se stigne, pogledom sa vrha, Amerika dobija sasvim novu dimenziju.
Pre svega onu istorijsku. Usred relativno mlade američke države počne sećanje na prohujale vekove. Direktor gradskog kulturnog centra Brajan Vajo, sa porodičnom tradicijom koja se neguje sa kolena na koleno - iako bez ijednog pisanog dokumenta - „usisao“ je mnogo od onoga što je zaleđeno na vrhu ove stene.

U Nebeskom gradu stalno živi 13 porodica, na čelu sa plemenskim i verskim liderima. Utabane zemljane ulice su, uglavnom, puste, stanovnici naseobine strogo čuvaju privatnost, kao što su vekovima umeli da se brane od došljaka. Uz zidove kuća su i danas prislonjene drvene merdevine, kojima se, kao u stara vremena, stiže do ulaza - preko krova. Ispred kuća je, međutim, ono najlepše što gostu mogu da ponude - ručno rađena i oslikana grnčarijacrno-belih i narandžasto-plavih tonova.
- Zarađujemo novac od grnčarije. U američkim gradovima je sve skupo, ovde nije, a bezbednije je - kaže Bernadet Asenzio, koja sa porodicom živi u gradu, ritmom prošlosti, bez vode i struje.

Nebeskim gradom dominira crkva iz 1629. godine, koju su tokom 11 godina gradnje „izneli Akamo ljudi na svojim leđima“. Originalno svetilište leži pod temeljima ove građevine koja je svojevrsni simbol susreta verovanja starosedelaca, Indijanaca, sa dolazećim Evropljanima i katolicizmom. Pripadnici plemena i danas, kada se 24 puta godišnje svih 60 porodica okupi u gradu, zatvore kapije za posetioce, i predaju se verskim obredima i ritualima, uvek se mole za ono što leži pod temeljima te crkve.

Od 24 klana liderska uloga je pripala Antilopama koji i danas imenuju ratne šefove, i svako ko želi da se nastani u rezervatu mora njih da pita za dozvolu. Nit plemenskih predanja o migracijama Indijanaca i verovanjima prekida se susretom sa Evopljanima sredinom 16. veka. Ostalo je zabeleženo da je od oko 6.000 članova plemena preostalo njih oko 1.000, ali usmena predanja ne bave se detaljima. Ipak, priča našeg domaćina o prvom susretu Indijanaca sa Evropljanima svodi se na kratku faktografiju da su „pojedini delovi sela razoreni i ponovo sagrađeni krajem 17. veka“. Samo deo onoga što se danas vidi potiče iz 12. stoleća.
- Naši stari u predanjima koja prenose deci ne govore o nasilju. Kažu samo da su ljudi odlazili, bežali, da prežive razaranja, i ubistva. I tu priča staje - kaže Vajo.

INDIJANCI U SAD


OD ukupnog broja stanovnika u SAD, Indijanaca ima jedan procenat. Procenjuje se da ih je ukupno oko 2,7 miliona. Neravnomerno su raspoređeni - čine više od deset procenata stanovnika Aljaske i Nju Meksika. U Južnoj Dakoti, Oklahomi, Montani, Severnoj Dakoti i Arizoni, Indijanci čine između pet i osam procenata stanovnika. U ostalim državama SAD ih je dva procenta ili manje.

HOĆE MESTO U UN



Vezanost Indijanaca za zemlju provejava u svakom razgovoru sa američkim starosedeocima. Kažu: Zemlja je suština našeg preživljavanja. Ona je imovina, izvor materijalnog i duhovnog opstanka, na dobrobit svakog čoveka i naših zajednica.
Mladi pripadnik Pueblo Indijanaca Brajan Vajo sa puno strasti govori o savremenom životu u rezervatu i borbi da se što više novca sakupi da bi kupili zemlju, onu koja je nekad, pre evropske kolonizacije Amerike, bila njihova. Pleme je 1990. godine, kaže, platilo 14 miliona dolara za otkup te zemlje.

U Sjedinjenim Državama postoji 561 plemenska indijanska zajednica koje priznaje vlada SAD. Mnoge zajednice nisu priznate. Plemena imaju pravo da oforme sopstvenu vladu, policiju, oporezuju, da odobravaju ili uskraćuju pravo boravka na teritoriji rezervata. Ograničenja su im slična onima koja važe za američke savezne države – nemaju pravo da povedu rat, uspostavljaju međunarodne odnose i kuju sopstveni novac.
Biro za pitanja Indijanaca odgovoran je za rukovođenje i administraciju 225.000 kvadratnih kilometara koje drže američki Indijanci, indijanska plemena i starosedeoci Aljaske. No, Indijanci smatraju da “strana sila”, bilo da se radi o saveznoj vladi SAD, Kanadi ili bilo kojoj drugoj vlasti koja nije indijanska, nema pravo na njihovu zemlju.

Oni ne žele da budu upućeni na Biro za pitanja Indijanaca u SAD, već kao i sve inostrane države, na Stejt department. Naši sagovornici su vatreni u zahtevima da dobiju potpun suverenitet u odnosu na SAD koji bi uključivao i mesto u Ujedinjenim nacijama.
- Mi nismo isto što i Amerikanci, različiti smo poput Nemaca, ili Francuza. Imamo svoju osobenu hranu, odeću, molitvu, jezik, rečju mi smo nezavisni i posedujemo sporazum o tome sa SAD. Mi imamo spor za SAD oko imovine i nacionalnog bogatstva. Nacionalni kongres američkih Indijanaca želi da dobijemo mesto u UN – kaže Meri Bovani koja vodi studije američkih starosedelaca na Univerzitetu Nju Meksiko.

Pitanje je koliko su okolnosti i vreme - da se ne pominje raspoloženje saveznih vlasti i SAD - na strani indijanskih zahteva. Najvećimindijanskim plemenima u SAD smatraju se Navaho, Čiroki, Čoktaui, Sijuksi, Čipeva, Apači, Lambi, Blekfiti, Iroki i Pueblo. Ponosni na svoje poreklo i skloni sopstvenim kulturnim osobenostima, pitanje je koliko su indijanska plemena spremna na ujedinjen nastup pred saveznim vlastima SAD. No, Bovani smatra da perspektiva postoji:
- Mi nismo manjina, borimo se da budemo prihvaćeni kao individualne plemenske nacije. Sve može da nas ujedini težnja da povratimo svoju zemlju – smatra ona.

Indijanci u rezervatima - uprkos nedaćama sa hroničnim bolestima, poput srčanih ili dijabetesa, alkoholizmom, kriminalom, siromaštvom i samoubistvima – vekovima uspevaju da se izbore za opstanak. Ono, ipak, nisu izolovane grupe. Rezervati nisu, kao ni američke savezne države na čijim teritorijama se nalaze, omeđeni strogim granicama, i mešanje sa ostalim američkim stanovnicima vekovima traje.
Danas je osam od 10 Amerikanaca indijanskog porekla iz mešovitih brakova. Procenjuje se da će krajem ovog stoleća samo jedan od 10 Indijanaca u SAD moći da se nazove “čistokrvnim”.

ASIMILACIJA


DO sedamdesetih godina prošlog veka, Biro za pitanja Indijanaca aktivno je sprovodio politiku asimilacije, shodno Aktu o indijanskom državljanstvu iz 1924. godine, sa namerom ukidanja rezervata i uključivanja američkih domorodaca u tokove savremene kulture SAD. Aktom o indijanskom državljanstvu Indijanci su dobili pravo da postanu državljani SAD, dobrim delom i zato što su ratovali u Prvom svetskom ratu. Indijanci se još žale zbog “krađe” njihove zemlje.

REZERVATI


U SAD postoji 310 indijanskih rezervata, koji su nastajali od sredine 19. veka i čije stvaranje je praćeno ratovima, jer je američka armija insistirala da Indijanci nasele te omeđene prostore. Akt o priznanju Indijanaca iz 1934. godine, poznat kao "Indijanski novi dil" dao je prava starosedeocima da zadrže neke od ranijih poseda, ohrabrio samoupravu i plemensku upravu zemljom. Postoji 12 rezervata koji su veći od američke savezne države Rod Ajland, devet je većih od Delavera.

ZEMLJA PRE ZAKONA



PRISTIGLI iz Azije pre više hiljada godina, u vreme kada je, kako se pretpostavlja, između ovog kontinenta i Amerike postojao „kopneni most“, Indijanci su, od nekadašnjih starosedelaca, u današnjim Sjedinjenim Državama, postali stanovnici rezervata.
Razbacani kao „tigrova koža“ po američkim saveznim državama, tek delimično autonomni, rezervati su raznoliki po površini, broju stanovnika i bogatstvu. U većini život Indijanaca nije lak, i mnogi se bore sa teškim siromaštvom.
- Indijanci se u rezervatima bave raznim farmerskim poslovima. Gaji se kukuruz, koji u tradiciji, kulturi i verskim obredima Indijanaca ima poseban značaj, kao i krave, konji, ovce, životinje važne, koliko za život, toliko i za naše ceremonije. Trudimo se da očuvamo tradicionalnu arhitekturu, jezik, običaje - kaže Meri Šebala, urednica „Navaho tajmsa“.

Rezervati imaju svoje zakone, često - nepisane. U njima postoje bolnice, škole, vatrogasne službe, policija, zatvori... Malo je, ipak, plemena koja se mogu pohvaliti da žive u imućnim rezervatima. U saveznoj državi Nju Meksiko, jednoj od retkih u SAD u kojoj Indijanci dostižu deset odsto stanovništva, u rezervatu Akoma Pueblo radi sedam preduzeća, i poljoprivredne farme. Vaćina onih koji žive u rezervatu tu i rade, ali trećina je posao morala da potraži izvan, u američkim gradovima.

U Albukerkiju, gradu koji epitet „umetničke meke“ Nju Meksika može dobrim delom da zahvali bogatoj ponudi razgranatih indijanskih rukotvorina - od grnčarije, preko srebrnog nakita, odeće do prostirki - mnogo je starosedelaca. Ne treba ni napominjati da se u 21. veku Indijanci ne odevaju onako kako smo navikli da ih viđamo u američkim vesternima. Istina, kod mnogih su prepoznatljivi boja kose, jake jagodice i malo iskošene oči, ali u tipičnom američkom „kotltu nacija“ mnogi Indijanci iz mešanih brakova nemaju „tipični“ izgled. Ipak, Indijanci, i žene i muškarci, i danas neguju kult duge kose, uz savremenu odeću nose prepoznatljive „folklorne“ detalje i nakit. Ono što ih, međutim, najviše razlikuje od ostalih jeste - pogled na svet.

- Mnogo je razlika između Amerikanaca i starosedelaca, Indijanaca. Za Amerikance je većina uvek u pravu, za Indijance samo ono oko čega se svi slože. Za Amerikance je važna korporacija, dobit. Indijanci ne bi potpisali zakon o energetici koji bi razarao zemlju, biljke, životinje, već samo onaj koji štiti vazduh - ističe Šabala.
U pojedinim rezervatima kockarnice su glavni izvor prihoda, na nekima postoji industrijska proizvodnja. Zuni su, na primer, širom sveta poznati proizvođači nameštaja. No, iz neizbežnog američkog okruženja, posebno od velikih korporacija, stižu i najveći izazovi - moderne tehnologije, proizvodi zapadne kulture koji teže asimilaciji svega što sa njima dođe u kontakt i prete očuvanju indijanskih korena.

ŽIVOT OD KOCKE

Kockarnice su od osamdesetih godina u mnogim rezervatima - ali samo na teritorijama američkih država gde je kockanje legalizovano - glavna „industrija“. Vlade indijanskih starosedelaca su od nekih rezervata uspele da, zahvaljujući prihodima od kocke u „igraonicama“ gde su turisti glavni gosti, stvore pristojne uslove za život.
Ipak Indijanci u Nju Meksiku prinuđeni su, kažu, da shodno Aktu o regulisanju indijanskih igara, daju veliki procenat zarade iz kasina državi. Smatraju da sopstveni suverenitet moraju da menjaju za biznis. Tvrde da je to najpažljivije zakonski regulisana „industrija“ u državi, da su detalji daleko preciznije određeni nego za američke kockarnice u Las Vegasu. Većina indijanskih plemena, posebno malih, istovremeno se žali da kasina imaju negativan uticaj na njihove zajednice i da ih iznutra narušavaju.

PREDRASUDA TRI „D“

Reporterka „Albukerki džornala“ Lesli Lintajkum dve decenije prati živote indijanskih plemena. Nije Indijanka i trebalo joj je mnogo vremena i strpljenja da zadobije poverenje starosedelaca:
- Sedela sam satima na lokalnim skupovima, slušala uporno diskusije na njihovom maternjem jeziku, iako ni reč nisam razumela, trudila se da uspostavim kontakte i zadobijem poverenje. Stereotipi o „tri indijanska D“ (engleski: pijanstvo, igra, smrt) jednostavno nisu istiniti - ističe ona.

IZVOR: Novosti

autor: Dubravka Savić
« Poslednja izmena: 15 Mart, 2009, 13:19:31 mrka72 » Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #51 poslato: 14 Mart, 2009, 20:08:15 »

             

  INDIJANCI GOSTI NA SVOJOJ ZEMLJI



JEZIK ZA OPSTANAK



NAŠI verski lideri stalno nam ponavljaju značaj maternjeg jezika i kulture, ali nije ih lako očuvati. Uprkos svemu, opstajemo zahvaljujući našoj drevnoj hijerarhijskoj strukturi i donošenju odluka, ne većinski, već saglasnošću svih.
Vekovna borba za opstanak i napetosti u odnosima između indijanskih plemena i okruženja savremenog američkog društva, na koje ukazuju i ove reči Brajana Vaja, mladog pripadnika plemena Akoma Pueblo, prati Indijance od prvog susreta sa evropskim kolonizatorima. Taj susret bio je težak i često - smrtonosan.

Kolonizatori su im doneli bolesti - pre svega male boginje - na koje nisu bili otporni. Oko 90 odsto Indijanaca na istoku Amerike, u zalivu Masačusets, početkom 17. veka nastradalo je od ove bolesti, koja je u 18. veku odnela živote 30 odsto Indijanaca. Epidemije su ih kosile sve do 1832. godine, kada je savezna američka vlada uvela vakcinaciju protiv boginja za Indijance. I danas, u rezervatima, Indijanci se bore sa dijabetesom, srčanim problemima, mentalnim poremećajima.

Godine kolonizacije, američka revolucija i širenje ka Zapadu doneli su mnogim indijanskim plemenima razaranja celih sela i masovne seobe. Stradale su na desetine hiljada starosedelaca. Plemena su saterana u rezervate, a pojedine južne države su u 19. veku donele zakone koji su zabranjivali svima koji nisu Indijanci da se tu nastanjuju. Počeli su da izbijaju ratovi između američkih snaga i indijanskih plemena.
Krajem 19. veka, s namerom da došljaci civilizuju Indijance, ili ih asimiluju, počelo je upisivanje starosedelačke dece u škole u kojima su im učitelji uglavnom bili hrišćanski misionari. Nije im bilo dozvoljeno da govore maternjim jezikom, učili su se hrišćanstvu i evropsko-američkoj kulturi.

Ipak su istrajavali u borbi za svoja prava. Ona traje i danas. „Suverenitet“ je reč na usnama svakog od sagovornika. Ono do čega su najupornija plemena stigla danas jeste izvestan stepen samouprave, sa sopstvenim vlastima, policijom, u pojedinim slučajevima i kontrolom nad prirodnim resursima, koju uživaju indijanski rezervati. Neka druga se još bore da dobiju priznanje od saveznih vlasti koje sa sobom nosi određene fondove u SAD rezervisaneza Indijance, kao i pravo da na rukotvorine stave svoj pečat.

Uslov da dobiju priznanje od saveznih vlasti podrazumeva, ne baš lak zadatak, da dokažu kontinuirano postojanje od 1900. godine. Za mnoge je ovo nepremostiva prepreka. Bure istorije i neminovnost mešanja sa pridošlicama u Ameriku, učinila su i da se standardi pojedinih plemena koja takođe pred članove stavljaju zahtev da dokažu „procenat indijanske krvi“, razlikuju od uslova saveznih vlasti. Tako se stiglo i do testiranja DNK.

Političke i socijalne bitke koje do danas, sa zadivljujućim žarom i upornošću, vode Indijanci u SAD, međutim, teško, ili gotavo nikako, ne prelaze plemenske okvire. Ako je suditi po američkim ispitivanjima javnog mnjenja iz 2007. godine, Amerikanci priznaju da u svakodnevnom životu retko imaju priliku da se sretnu sa Indijancima i razgovaraju o njihovim problemima.
Amerikanci, istina, gaje saosećanje sa istorijskim patnjama Indijanaca i izražavaju žaljenje zbog onoga što se u prošlosti događalo. Ali, gotovo da ne znaju ništa o problemima Indijanaca danas. S druge strane, Indijanci tvrde da su i danas suočeni sa predrasudama i lošim tretmanom u američkom društvu.

„INDIJANSKA ZEMLJA“

U AMERIČKOM vojnom slengu bilo koja oblast gde trupe mogu da očekuju oružani otpor naziva se „indijanska zemlja“. Termin je postao popularan tokom Vijetnamskog rata.

VERA SA DOZVOLOM

INDIJANCI u SAD govore više desetina jezika, a svako pleme ima sopstveni dijalekat. Nemaju jedinstvenu veru. Praktikuju neku vrstu hrišćanstva, ali u kulturnoj i verskoj sintezi sa sopstvenim verovanjima, jedinstvenim svakom plemenu. Verski identitet teško se odvaja od plemenskog.

U Nju Meksiku je česta pojava sinkretizma između katolicizma koje su doneli španski misionari i starosedelačkih verovanja. U katedrali u Santa Feu, bubnjevi, pesme i igre Pueblo Indijanaca su sastavi deo mise.
Indijanci su jedina grupa u SAD kojoj je potrebna dozvola saveznih vlasti da bi praktikovali svoju veru. Zakon o orlovskom perju propisuje da samo priznata indijanska plemena mogu da koriste pera ove ptice za verske i duhovne obrede.

SA HARVARDA U REZERVAT


PRIPADNIK plemena Akoma Pueblo, Konroj Čino je najviše rangirani Indijanac u vladi američke savezne države Nju Meksiko, u Sekretarijatu za rad. Odrastao je u rezervatu, išao u lokalnu školu, da bi sa 13 godina prešao u američku, i završio na najprestižnijim univerzitetima, Prinston i Harvard. Započeo je karijeru kao TV novinar. Međutim, nikada nije okrenuo leđa rezervatu, i danas živi "na dva koloseka", spajajući plemenski sa životom izvan rezervata.

- Teško je opstati u rezervatu, gde je nezaposlenost dvocifrena. Prihodi koji se slivaju od kasina nisu dovoljni da bi ekonomija cvetala. Istina je da smo videli određene beneficije od tog novca, ali istovremeno kockarnice negativno utiču na našu drevnu tradiciju i kulturu - kaže on.
Konroj se, kaže, rado vraća u rezervat, dobro se oseća među saplemenicima, ali mnogi od njih zapravo žive isto kao i on sam - između rezervata i urbanih američkih sredina. U rezervatima potvrđuju svoj identitet, čuvaju tradiciju, ali 60-65 procenata Indijanaca odlazi u urbane američke sredine, jer one su za njih izvor egzistencije.

- Odlazim jedanput nedeljno među saplemenike, dajem sve od sebe i želim da održim tradiciju i vezu sa svojim narodom. Istovremeno, od svoje dece tražim da se školuju, da studiraju medicinu, tehniku i biologiju. Oni ne govore plemenski jezik, ali ga razumeju. Moja generacija bila je poslednja koja je govorila naš jezik - zaključuje Konroj.
Okolina se, dodaje on, za poslednjih pedesetak godina dosta izmenila. Više nema kuće u kojoj je živeo, a u mnoge indijanske domove i rezervate su se "uselili" TV, DVD, satelitske antene...
- Za 50 godina, manje od pet procenata Akomo naroda će biti u stanju da govori svojim maternjim jezikom. Slična situacija će biti i u ostalim rezervatima. Jer, posla nema u rezervatima za sve, a potreba je mnogo - primećuje on.

Ipak, nije sve, smatra on, tako crno za Indijance. Kontakt sa okolnim svetom, školovanje, spoznaja kako funkcioniše ekonomija, mogu da pomognu iIndijancima u opstanku. A to je, ističe on, i ključni faktor za održanje tradicije.
Američki Indijanci, iako nemaju ograničenja u kretanju i izboru mesta za život, imaju tendenciju da se nastanjuju u onim državama SAD u kojima postoje veliki rezervati. Mnogi žive izvan gradova, ali oni koji su nastanjeni u onima sa više od milion stanovnika biraju zapadnu obalu SAD.

Prosečna primanja Indijanaca u SAD su relativno niska za američke prilike. Oko 40 procenata Indijanaca zarađuje godišnje prosečno 25.000 dolara. Najveći procenat pripada nižoj srednjoj klasi. Manje nego ostatak američkog stanovništva, imaju tendenciju samačkog, ali i života u parovima. Među Indijancima ima mnogo samohranih majki.

Svega 7,6 odsto njih ima fakultetsko obrazovanje, četiri odsto su magistri ili doktori nauka. Ipak, ono što uliva nadu Indijancima odnosi se na podmladak. Indijanci beleže brz rast stanovništva. Čak 37 odsto je starosti od pet do 24 godine. To može da dovede, predviđa se, do snažnijeg rasta indijanskog stanovništva.

MNOGO IMENA


U SAD postoji dosta naziva za Indijance. Nazivaju ih američkim Indijancima, Amerindijans, Amerinds ili domorodački, starosedelački ili originalni Amerikanci. Istraživanje iz 1996. godine pokazalo je da se samim Indijancima najviše dopada da ih nazivaju - američki Indijanci.

ULOGA ŽENE

U većini indijanskih plemena postojala je tradicionalna uloga polova. Međutim, u nekim plemenima vladali su različiti oblici matrijarhata. Kod Čirokija je, na primer, običaj bio da porodična imovina pripada ženi. Muškarci su lovili, trgovali i vodili ratove, dok su žene brinule o starima, pravile odeću i kuvale. Žene su, međutim, obavljale i poslove od suštinskog značaja za preživljavanje plemena - pravile su alat i oružje, vodile računa o krovovima kuća i pomagale muškarcima u lovu na bizone. Neke su sakupljale trave i lečile bolesne. U pojedinim plemenima devojčice su učili da jašu i bore se.

NI MASKOTE NI DIVLJACI



PREDSTAVA o Indijancima - stvorena na osnovu američkih vesterna, katkad romantična, katkad puna predrasuda - i njihov realni život u savremenom društvu SAD kontradiktorni su, koliko i istorija starosedelaca Amerike. Ponosni potomci indijanskih plemena Apača, Čerokija, Sijuksa... nisu oduševljeni, ne samo položajem u SAD, već ni načinom na koji ih predstavljaju, ili, što ih više pogađa, kako ih koriste kao - maskote.

Tokom šezdesetih godina, Nacionalni kongres američkih Indijanaca pokrenuo je kampanju, usredsređenu uglavnom na filmsku industriju, sport i stripove, kako bi eliminisao negativne stereotipe o pripadnicima svog naroda kao „krvožednim divljacima“. Mada u SAD ima onih koji tvrde da se korišćenjem indijanskih imena i simbola kao maskota odaje počast plemenima i bolje razume njihova kultura, malo Indijanaca deli to mišljenje.

Naši indijanski sagovornici veoma su pogođeni što se u sportskoj areni koriste masovno njihova plemenska imena. „Čikago Blekhoks“, „Kanzas čifs“ (poglavice), vašingtonski „Redskins“(crvenokošci), „Klivlend Indijans“ i prateće maskote, kao i navijački povici na utakmicama: „Ubij crvenokošce!“ („Redskins“), ili „Sredi Indijance!“, vređaju, kažu, njihova nacionalna osećanja. Ne dopada im se ni kada se kao marke proizvoda pojavljuju nazivi plemena, kao u slučaju džipa „čeroki“.

Plemenski lideri pitaju goste iz Evrope kako bi se osećali da na stadionima masa uzvikuje „Ubij Nemce!“, ili „Sredi Engleze!“, te da li bi im prijalo da se automobil naziva „francuz“.
U stalnim napetostima između težnji američkih starosedelaca za boljim položajem i (ne)spremnosti saveznih vlasti SAD da im u tim nastojanjima izađu u susret, američki Indijanci opstaju i ne prestaju da pobuđuju pažnju. Uporno neguju tradiciju, jezik, običaje i obrede. Od septembra 2005. godine, u srcu Vašingtona, na Nacionalnom molu, svoje mesto je našlo monumentalno zdanje - Muzej američkih Indijanaca.

Kao i svešto je u vezi sa američkim Indijancima, i muzej je odmah izazvao polemike i kritike zbog načina kako su istorija plemena i eksponati predstavljeni. No, činjenica je da zahvaljujući ovom muzeju, koji dnevno posete hiljade američkih i inostranih turista, Indijanci nastavljaju svoj život i predanja, ne samo u udaljenim rezervatima, već i u srcu američke političke moći.
Uostalom, u Sjedinjenim Državama zabeležena je i nova tendencija, svojevrsna moda.

Amerikanci se sve češće hvale i s ponosom ističu da u sebi imaju „indijanske krvi“. Sociolozi to objašnjavaju time da, u „američkom loncu“ raznih kultura, u kome mnoge grupe pridošle iz Evrope, Azije ili Latinske Amerike nastavljaju da neguju svoje tradicionalne običaje i kulture, i Amerikanci osećaju potrebu za autentičnim korenima koji sežu nešto dublje u istoriju. A upravo to nalaze kod starosedelaca - Indijanaca.

HEROJI I ODVAŽNI

Na spomeniku posvećenom bici na Ivo Džimi, koji je jedan od zaštitnih znakova Vašingtona, ovekovečen je i heroj Drugog svetskog rata marinac, inače Prima Indijanac, Ira Hamilton Hejs. Indijanka Lori Pijesteva bila je prva žena nastradala u ratnim operacijama u tekućem ratu u Iraku. Američki astronaut Džon Benet Harington prvi je Indijanac, pripadnik plemena Čikasou, koji je 2002. godine poleteo u svemir.

HIT INDIJANCI


Sa izuzetnim smislom za umetnost - bilo da je reč o pripovedanju, muzici, slikarstvu, grnčariji, izradi nakita, plesu, glumi - duge su liste istaknutih Indijanaca kreativaca. Neka imena, međutim, uspela su da pređu granice SAD. Pojedine američke zvezde su zapravo Indijanci. Glumac Robert Mičam je pripadnik plemena Blekfut. Indijanac je i njegov kolega Bert Rejnolds. U pop i rok muzici caruje nekoliko izvanrednih Indijanaca i Indijanki - Tina Tarner (Navaho-Čeroki), Šer, Džimi Hendriks (Čeroki), Rita Kulidž (Čeroki), Čak Bili. Šerman Džozef Aleksi je dobitnik više književnih nagrada, a povremeno se bavi i glumom.


IZVOR: Novosti

autor : Dubravka Savić
« Poslednja izmena: 15 Mart, 2009, 13:21:11 mrka72 » Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #52 poslato: 24 Mart, 2009, 14:29:54 »



Huron Indijanci



 

Huron(izgovor hjuron).- Plemenska konfederacija jezične porodice Iroquoian koja je u ranom 17. veku živela između jezera Lake Simcoe i Georgian Baya u Ontariju. Savez je tada brojao oko 20,000 pripadnika. Pripadali su Istočno-šumskom kulturnom području a živeli su u naseljima opasanim palisadama i uzgajali duvan.

Kada je 1615. Samuel Champlain (izg. Šamplen) oni su bili u ratu sa Irokezima. Beskrajan rat između dva srodna naroda kulminira 1648., kada Irokezi, naoružani holandskim oružjem, napadoše Hjuroniju (Huronia) i 1649. razoriše hjuronski savez. Otac Jean de Brébeuf, koji je utemeljio 1626. rimokatoličku misiju među Hjuronima i jezuitski misionari pobijeni su od Irokeza. Preživeli Hjuroni razbežaše se u svim smerovima –na jugozapad Duvanskom narodu, na jug Neutralnom narodu, na jugoistok Erie Indijancima i na severpistok Francuzima kod Quebeca. Podivljali Irokezi hvatali su Hjurone gdje god su stigli. Zato što su pomagali Hjuronima oni 1649. napadoše Duvanske Indijance i 1650. Neutralce i na kraju 1656. gotovo uništiše Erie. Hjuroni što pobegoše u Quebec dobiše maleni rezervat u Lorette gde još žive pod imenom Huron. Deo Hjurona, uglavnom Attignawantani ili Medveđi narod sklonili su se kod Duvanskog naroda i oni su se odselili prvo u Michigan, pa ui Wisconsin i Illinois i 1750. u Sandusky, Ohio, kod Detroita. Ovi ohajski Indijanci postadoše poznati kao Wyandot, po plemenskom imenu Wendat. Wyandoti učestvovaše u Američkoj Revoluciji i Ratu od 1812. oba puta na strani Britanaca protiv Amerikanaca. Godine 1842. Wyandoti odoše u Wyandotte co. U Kansas. Godine 1867. odlaze u severoistočnu Oklahomu gdje žive kao 'citizens', građani. Kao pleme ne žive od 1959. Godine 1990. 2,500 Wyandota živi u Sjedinjenim Državama i 1,500 Hjurona u Kanadi.


Sela

Andiata, Angoutenc, Anonatea, Arendaonatia, Arente, Arontaen, Brownstown, Cahiague, Carhagouha, Carmaron, Cranetown (2 sela), Ekhiondatsaan, Endarahy, Iaenhouton, Ihonatiria (St Joseph II), Jeune Lorette, Junqusindundeh(?), St Denys, Junundat, Khioetoa, Karenhassa, Khinonascarant (3 tzv. tri mala sela), Lorette, Ouenrio, Onentisati, Ossossane, Sandusky, Ste Agnes, Ste Anne, St Antoine, Ste Barbe, Ste Catherine, Ste Cécile, St Charles (2 sela), St Etienne, St Francois Xavier, St Genevieve, St Joachim, St Louis, St Martin, Ste Marie (2 sela), Ste Térése, Scanonaenrat, Taenhatentaron (St Ignace I, II), Teanaustayaé (St Joseph I), Teandewiata, Touaguainchain (Ste Madeleine), Tondakhra.


Odvajkada su Irokezi i Hjuroni bili neprijatelji. Još mnogo pre dolaska francuskih istraživača na obale reke Saint Lawrence, ratničke grupe Hjurona krstarile su šumama između Kanade i današnjeg Njujorka napadajući plemena koja su pripadala savezu Irokeza. A Irokezi su, u znak odmazde, slali svoje ratnike koji su bez milosti uništavali Hjurone. Godine 1615. četiri misionara stigla su iz Francuske u Ameriku. Svoju prvu misiju podigli su kraj utvrđenog naselja Quebec koje je na reci Saint Lawrence osnovao francuski istraživač Samuel de Champlain (Samiel de Šamplen). Svaki od njih dobio je oblast u kojoj će se baviti misionarskim radom. Joseph le Caronu (Žozef le Karon), određena je zemlja Hjurona. Le Caron je bio prvi beli čovjek koji je ugledao ogromno vodeno prostranstvo Hjuronskog jezera. Njegove prve godine među Hjuronima nisu bile lake. Vračevi su mu se suprotstavljali, ali tokom godina stekao je poverenje Indijanaca i oni su mu sagradili kuću blizu jezera. Naselja Hjurona kao i Irokeza bila su utvrđena ogradom od kolja. Sa unutrašnje strane ograde bile su podignute šetnice sa kojih se moglo braniti od neprijatelja, izbacujući strele na napadače. Hjuroni su živeli u stalnom strahu, kako su se bojali stvarnih neprijatelja, tako i onih iz sveta duhova. Svako selo imalo je šamana koji su, verovalo se, mogli održavati kontakt sa njima. Kada su Francuzi došli u Kanadu, Hjuroni su u njima videli moćnog saveznika. Dozvolili su im da u njihovim naseljima podignu misije. Zauzvrat Francuzi im pristadoše pomoći u borbi protiv Irokeza. Dobivši puške, Hjuroni počeše Bahato upadati među Irokeze i pokazivati im svoje novo oružje. Išlo je Hjuronima dobro u razmetanju sve do 1636., a zatim eksplozija boginja. Čitava sela pretvorila su se u groblja. Ali i Irokezi su našli saveznike. Holandjani. Ovi nastojaše svim silama da šire svoj utiecaj. Osnovaše Novi Amsterdam ( New Amsterdam) koji će zasjati kao New York. Hjuroni oslabiše od boginja. Nisu imali čime da trguju, polja su im ostala zarasla i neobrađena. Postali su ovisni o milost Francuza-misionara. U septembru 1648. 250 najboljih hjuronskih ratnika odlazi kanuom trgovati kožama u Quebec. Nisu otišli neprimećeno. Opazili su ih Irokezi i shvativši da su sela nezaštićena napali su glavno naselje Teanaustayaé (St Joseph I). U selu su ostale žene, deca i starci. Irokezi su zapalili selo i i iz sela odveli 700 zarobljenika. Odmah nešto kasnije (1649.) 1,000 Irokeza napalo je sela Taenhatentaron (St Ignace) i St Louis. Hjuroni su se razbežali tražeći spas gdje stignu. Tokom te zime mnogi su pomrli od gladi. Uz pomoć misionara sagradili su novi 'grad' na otoku Ahoendoe u jezeru Huron. Prvih dana 1650. na otok je prebačeno 6,000 Indijanaca nalik na skelete. Bilo je nemoguće prehraniti toliki puk, pa ih je dnevno umiralo na stotine. Do proleća ih preživi 3,000. Otuda Huroni tada počinju napuštati ostrvo ali su mnogi stradali od Irokeza ili iscrpljenosti. Na otoku je ostalo 300 ljudi, kanuom su u sedmom mesecu 1650. otplovili niz rijeku Ottawa da bi iznova mogli početi živeti. Hjuroni su oduvijek bili prijatelji Francuzima, oni su našli zaklon kod njih u Loretevilleu, kod Quebeca gdje i danas žive pod imenom Huron.

Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #53 poslato: 25 Mart, 2009, 12:03:00 »

Perjanica Rimskog Nosa




Ovo će te zaštititi od belih ljudi - govorio je stari vrač Beli Bik poglavici Čejena Rimskom Nosu dok mu je predavao bogato ukrašenu perjanicu. - Dok god je budeš nosio, nećeš biti ranjen u borbi. Ali, pazi dobro: ne smeš nikada jesti hranu koja je prilikom spremanja ili služenja došla u dodir s nekim metalnim predmetom. Ako ti se to desi, magična moć perjanice će nestati!
Rimski Nos je bio krupan čovek, visok gotovo dva metra, ogromnih leđa, tako da je u svakoj borbi predstavljao izvrsnu metu. Nije se bojao smrti, ali mu je perjanica dobrodošla. Kako se uvek nalazio na čelu ratnika, znao je da bi ih njegova pogibija zbunila i zaplašila.
Željan da isproba magičnu moć perjanice, u koju je i sam najiskrenije verovao, poveo je Čejene protiv odreda vojnika koji su u leto 1865. godine silom prodrli na njihovu teritoriju. Postavio je zasedu i napao ih. Vojnici su od kola s opremom i namirnicama napravili barikade i bitka je započela.

Prva provera uspela

Na nekoliko stotina metara od barikada poglavica je zaustavio svoje ljude, a onda sam nastavio da se približava vojnicima, sve dok nije mogao jasno da im vidi lica. Zatezao je uzde svog konja, koji je počeo izazovno da poskakuje pred cevima neprijateljskih pušaka.
Kiša metaka se sručila u tako veliku i sigurnu metu. Već posle drugog plotuna, poglavica se zajedno s konjem sručio na zemlju.
Kada su videli kako njihov poglavica pada, Čejeni su u očajanju jurnuli u napad. Rimski Nos, međutim, nije bio ni mrtav ni ranjen. Neverovatna slučajnost spasla ga je sigurne smrti.
Poglavica je brzo ustao, uzeo je drugog konja i ponovo se našao na čelu ratnika, boreći se protiv belih vojnika do njihovog potpunog poraza. Posle pobede Indijanci su još više bili uvereni u čarobno dejstvo perjanice koja je već u prvoj borbi, tako su mislili, pokazala svoju moć.
Tako je Rimski Nos postao živa legenda. Sve više verujući u moć svoje amajlije, ovaj je poglavica u mnogim bitkama ulazio samouvereno u žestoke okršaje i uvek se iz njih izvlačio bez ogrebotine.
U septembru 1868. godine major DŽordž Forsajt poveo je na Indijance specijalan odred sastavljen od iskusnih vojnika koji su prošli dosta bitaka. Major se ulogorio u koritu gotovo presušene reke Kolorado, nedaleko od dva neprijateljska sela. Jedno je pripadalo Sijuksima, a drugo Čejenima.
Kada su izviđači obavestili Rimskog Nosa o dolasku odreda, on se sa Sijuksima dogovorio da formiraju odred ratnika i odmah ujutro napadnu majora Forsajta. Te večeri su Čejeni priredili plemensku svečanost. Otkako je Rimski Nos primio perjanicu, strogo je vodio računa o tome kako mu se hrana priprema i služi. Ovog puta nije obratio naročitu pažnju, sve dok mu Indijanac, koji je sedeo pored njega, nije rekao:
- Pogledaj! Ona žena koja nam je kuvala meso, služila ga je gvozdenom viljuškom!

Izgubljena magija

Indijanski poglavica, koji je posle dužeg vremena prvi put osetio strah, obratio se Belom Biku za savet.
- Magija perjanice - odgovorio mu je stari vrač - nestala je. Više nisi zaštićen od metaka, sve dok se moć perjanice ne povrati posebnom metodom prečišćavanja. Počećemo to da radimo ujutro.
Poglavica je proveo noć bez sna, a ujutro, kada su njegovi ratnici krenuli da se pridruže Sijuksima, on je ostao u logoru čekajući početak ceremonije prečišćavanja. Bio je siguran da će bez moći perjanice poginuti u borbi.
Iako malobrojniji, vojnici majora Forsajta, snabdeveni najnovijim “spenser” puškama s brzim repetiranjem i revolverima “kolt”, uspešno su odbijali napade Indijanaca i nanosili im velike gubitke. Čejeni su, bez sigurne ruke svog vođe, delovali izgubljeno.
Jedan iskusni ratnik, videći da nema drugog izlaza, vratio se u logor i obatio se poglavici koji je sedeo s Belim Bikom:
- Ne možeš tako da sediš ceo dan! Mi se borimo i ginemo. Gubimo bitku, a da bi se to promenilo, potreban si nam ti kao vođa. Zavisimo od tebe!
Rimski Nos je bio ponosan ratnik i ni u jednom trenutku nije mu ni padalo na pamet da pobegne od dužnosti. Odmah je ustao i rekao:
- U redu! Ja ću vas povesti u poslednji napad! Ali, kako je moja magija nestala, siguran sam da ću poginuti u borbi!
Pevajući sebi posmrtnu pesmu, Rimski Nos je sišao na bojište gde su ga njegovi ratnici oduševljeno dočekali i pošli u novi napad. Major Forsajt i njegovi ljudi bili su na samoj ivici poraza. Počeli su histerično i beznadežno da pucaju u visoku figuru s velikom perjanicom. Jedan od tih metaka pogodio je Rimskog Nosa.
Smrt čejenskog poglavice kao da je presekla napad Indijanaca i oni su se povukli noseći mrtvog poglavicu. Za njima je, na prašnjavom bojištu, prošaranom crvenom bojom krvi, ostala legendarna “magična” perjanica.
« Poslednja izmena: 15 Septembar, 2009, 08:20:49 mrka72 » Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #54 poslato: 29 Mart, 2009, 15:39:48 »



Čarls Istman Ohijesa






     Čarls Aleksander Istman (1858-1939) rodjen je u plemenu Sijua kao sin majke poluindijanke i oca čistokrvnog Indijanca. Majka mu je umrla brzo nakon porodjaja, a sukobi tokom ustanka Sijua 1862 godine odvojili su ga od oca za koga se mislilo a je poginuo.
Odrastao je drevnim načinom života kako su vekovima živeli njegovi preci. Kada je imao 15 godina iznenada se pojavio njegov otac, koji je u medjuvremenu primio hrišćanstvo i uzeo ime Džejkob Istman. Otac ga je odveo u civilizaciju belih ljudi gde je tada Ohijesa počeo da koristi ime Čarls Aleksander Istman. Posvetio se školovanju. Studije medicine završio je na Bostonskom univerzitetu 1890 godine. Dobio je zaposlenje u ispostavi Venac Borova gde je imao priliku da se lično upozna sa mnogim velikanima Indijanske istorije. Takodje je zbrinjavao ranjenike posle masakra kod Ranjenog Kolena.
Bio je predsednik Udruženja američkih Indijanaca, a izabran je i za predstavnika Američkih Indijanaca na kongresu svih naroda koji je 1911. godine održan u Londonu.
U svom književnom radu Ohijesa je pisao o tradicionalnom životu svog naroda, običajima, predanjima, porodičnim odnosima, odnosu prema životinjama i , naravno, borbi za opstanak.
Verovao je da su hrišćanstvo koje je prihvatio i indijanska verovanja u suštini isti i da imaju zajednički koren.

Najpoznatija Ohijesina dela su:

- Indijansko detinjstvo  (1902)
- Crveni lovci i životinjski narod  (1904)
- Stara Vremena  (1906)
- Večeri u vigvamu  (1909)
- Stare indijanske priče (1910)
- Duh Indijanaca  (1911)
- Život indijanske dece (1913)
- Razgovori indijanskih izvidjača  (1914)
- Indijanci danas ( 1915)
- Iz gustih šuma do civilizacije (1916)
- Indijanski junaci i velike poglavice ( 1918)
- Sahranite mi srce kraj ranjenog kolena

U narednih nekoliko postova predstaviću vam podatke i biografije koje je on prikupio o nekolicini najvećih indijanskih poglavica......
Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #55 poslato: 31 Mart, 2009, 15:16:35 »

ovako su govorili Indijanci:

Ludi Konj (1875.)

    * Ophodi se prema zemlji valjano, nju ti nisu dali tvoji roditelji, nju su ti pozajmila tvoja deca. Mi ne nasledujemo zemlju od naših predaka, mi je pozajmljujemo od naše dece.

Ne može se prodati zemlja kojom ljudi hode.

Crni Los, Vrač Oglala Siouksa (1863-1950)

    * Primetili ste da je sve što Indijanci rade u krugu, zbog toga što Moć sveta uvek radi u krugovima i sve pokušava da bude okruglo. Nebo je okruglo, i ja sam čuo da je zemlja okrugla kao lopta, a takve su i zvezde. Vetar, u svojoj najvećoj moći, je uragan (spirala). Ptice prave gnezda u krugovima, jer je njihova vera ista kao naša. Čak i godišnja doba prave veliki krug u svom menjanju i stalno se vraćaju tamo gde su bila. Čovekov život je krug od detinjstva ka detinjstvu, i tako je u svemu gde se (mističn) moć kreće.

Vrano Stopalo, besednik Crnih Stopala

    * Šta je život? To je treptaj svica u noći. To je dah bufala na zimskoj hladnoći. To je mala senka koja juri preko trave i nestaje na zalasku sunca.

Orao Poglavica, Pauni

    * U početku svih stvari, mudrost i znanje su bili kod životinja, jer Tirawa, koji je iznad, nije govorio direktno čoveku. On je slao odredene životinje da kažu čoveku da se on pokazuje kroz zveri, i da on njih, i od zvezda i sunca i meseca čovek treba da uči.

Sve stvari u svetu su dvoje. U našem umu mi smo dvoje, dobro i zlo. Našim očima vidimo dvoje, stvari koje su lepe i stvari koje su ružne. Mi imamo desnu ruku koja udara i koja je načinjena za zlo i levu koja je puna dobrote i blizu je srca. Jedna nas noga može voditi na put zla, druga nas može voditi dobru. Zato, sve stvari su dvoje.

Žalosni Golub, Sališ (1888-1936)

    * Sve stvari na svetu imaju svoju svrhu, svaka bolest i biljka koja je leči, i svaki čovek sa svojim pozivom. Ovo je indijanska teorija postojanja.

Veliki Grom

    * Veliki Duh je u svim stvarima, on je u vazduhu koji dišemo. Veliki Duh je naš otac, a zemlja je naša majka. Ona nas hrani, i sve što stavimo u nju ona nam vraća.

Srelac, Tetonski Sijuski

    * Sve ptice, čak i one iste vrste, su različite, i tako je i sa životinjama i sa čovekom. Razlog zašto Vakan-Tanka nije stvorio dve iste ptice ili životinje ili čoveka je zato što svakog postavio Vakan-Tanka da bude nezavisna individua i da se oslanja na sebe.

 Džordž Kopvej, Poglavica Odžibua (1818-1863)


    * Među Indijancima nema pisanih zakona. Običaji koji se prenose sa kolena na koleno su jedini zakon koji ih vodi. Svako se može ponašati drugačije od onoga što se smatra dobrim ako sam tako izabere, ali takvo ponašanje će mu doneti osudu naroda. Strah od osude naroda je moćan obruč koji drži sve ljude u jednom društvenom telu.

Tekumseh Šouni

    * Gde su danas Pequoti? Gde su Narragansetti, Mohikanci, Pokanoketi i mnoga druga nekada moćna plemena našeg naroda? Nestali su pred pohlepom i tlačenjem Belog Coveka, kao sneg pred zimskim suncem.

Veliki savet Americkih Indijanaca (1927.)

    * Beli ljudi, koji pokušavaju da nas naprave po sopstvenoj slici, hoće da budemo, kako to oni zovu, “asimilovani”, uvlačeći Indijance u mejnstrim i uništavajući naš način života i naše kulturne obrasce. Oni veruju da bismo trebali biti zadovoljni kao oni čiji koncept sreće je materijalistički i pohlepan, što je veoma razlicito od našeg puta.

Mi hoćemo slobodu od belog coveka radije nego da budemo integrisani. Mi nećemo neki deo establišmenta, mi hoćemo da budemo slobodni da odgajamo našu decu u našoj veri, na naš nacin, da možemo da lovimo i pecamo i da živimo u miru. Mi ne želimo moć, mi ne želimo da budemo kongresmeni ili bankari, mi hoćemo da budemo svoji. Beli covek kaže, postoji sloboda i pravda za sve. Mi smo dobili “slobodu i pravdu” i zbog toga umalo ne bejasmo istrebljeni. Mi to nećemo zaboraviti.”

Peti godišnji skup kruga starih mudraca (1980.)

    * Mnogo je stvari za podeliti sa Četiri Boje čovecanstva u našoj zajedničkoj sudbini sjedinjenoj sa Majkom Zemljom. Ovo deljenje mora biti razmotreno sa velikom pažnjom od strane mudrih i vračeva koji čuvaju sveto poverenje, da ne bi došlo do štete od ljudi kroz neznanje ili zloupotrebu ovih moćnih sila.

Vintu Žena (19-ti vek)

    * Kada mi Indijanci ubijamo meso, mi sve pojedemo. Kada kopamo korenje, kopamo male rupe. Mi tresemo kukuruz i druge plodove s biljaka, mi ne iščupamo stablo. Mi koristimo samo mrtvo drvo. Ali beli ljudi buše zemlju, ruše drveća, ubijaju sve. Beli ljudi ne obraćaju pažnju ni na šta. Kako može duh zemlje voleti Belog čoveka? Gde god je beli čovek dotakne, to je bol.

Vilijem Komanda, Mamivinini, Kanada (1991.)

    * Indijanci vide dva puta sa kojima se suočava bledoliki kao put tehnologije i put duhovnosti. Mi osećamo da put tehnologije vodi moderno društvo ranjenoj i sprženoj zemlji. Može li biti da put tehnologije predstavlja žurbu u uništenje dok put duhovnosti predstavlja sporiji put kojim su indijanci putovali i koji sada ponovo traže? Zemlja nije spržena na tim tragovima. Trava tamo još uvek raste.

Poglavica Aupumut, Mohikanci (1725.)


    * Kada dode vreme za umiranje, ne budi kao oni čija srca su puna straha od smrti, pa kada njihovo vreme dode oni plaču i mole za još malo vremena da žive svoje živote ponovo na drugačiji način. Pevaj svoju pesmu smrti i umri kao junak koji se vraća kući.

 Poglavica Edvard Mudi, narod Nuksalk


    * Moramo zaštititi šumu za našu decu, unuke i one koji tek treba da se rode. Moramo zaštititi šumu za one koji ne mogu da govore za sebe kao što su ptice, životinje, ribe i drveće.

Zitkala-Sa

    * Kao mali čovek koji luta zemljom čuda, ja od njihove dogme više volim izlet u vrt prirode gde se glas Velikog Duha cuje u cvrkutu ptica, žuboru moćnih vodopada i u slatkom disanju cveća. Ako je to neznaboštvo, onda sam ja, na kraju krajeva, neznabožac.

Poglavica Sijetl

    * Kada je zemlja bolesna, životinje će početi da nestaju. Kada se to desi, Ratnici Duge ce doći da ih spasu.

Crveni Oblak (1870.)

    * 1868. beli čovek je došao i doneo neke papire. Nismo mogli da ih pročitamo i oni nam nisu rekli šta je zaista bilo unutra. Mi smo mislili da je dogovor da se pomeri tvrđava i da prestanemo da ratujemo. Ali kada sam stigao u Vašington, Veliki Otac mi je objasnio da su me prevodioci prevarili.

Ja sam siromašan i go, ali sam poglavica svog naroda. Mi ne želimo bogatstvo, ali želimo da podižemo svoju decu ispravno. Bogatstvo nam dobra neće doneti. Ne možemo ga poneti na onaj svet. Mi ne želimo bogatstvo. Mi želimo mir i ljubav.

Džon Drvene Noge, Čejeni

    * Naša zemlja nam je sve. Reći cu vam jednu od stvari koje se sećamo o našoj zemlji. Sećamo se da su naši pradedovi platili za nju – svojim životima.

Vovoka, Paiute

    * Tražite od mene da orem zemlju. Treba li da uzmem nož i da rasporim grudi svoje majke? Onda kada umrem ona me neće primiti na svoje grudi da počinem.

Tražite od mene da kopam za kamenjem! Treba li da kopam pod njenom kožom za njenim kostima? Onda kada umrem ne mogu ući u njeno telo da budem ponovo rođen. Tražite da sečem travu i da pravim seno i da ga prodajem i da budem bogat kao beli čovek, ali kako da se usudim da sečem kosu svoje majke?

 Poglavica Makuina, Nutka


    * Jednom sam bio u Viktoriji i video sam veoma veliku kuću. Rekli su mi da je to banka i da beli ljudi tu stavljaju svoj novac na čuvanje i da vremenom dobijaju korist. Mi indijanci nemamo takve banke; ali kada imamo mnogo novca ili ćebadi, mi ih dajemo drugim poglavicama i ljudima i vremenom oni im donose korist i naša srca se osećaju dobro. Naš način davanja je naša banka.

Poglavica Kjova, Santana

    * Ja volim ovu zemlju i bufale i neću se odvajati od nje. Hoću da dobro razumete što govorim. Zapišite to na papir. Čuo sam dosta lepih reči od gospode koju nam je slao Veliki Otac, ali oni nikad ne rade ono što govore. Ja ne želim ništa od vaših škola, crkvi i bolnica na našoj zemlji. Hoću da deca rastu kao što sam ja rastao.

Čujem da nameravate da nas preselite u rezervat blizu planina. Ja neću da se selim. Ja volim da lutam prerijom. Tada se osećam slobodno i srećno, a kada se negde trajno naselimo mi bledimo i umiremo. Pre mnogo vremena ova zemlja je pripadala našim očevima, ali kada sam ja išao na reku video sam kampove vojnika na njenim obalama. Ti vojnici su sekli drveće i ubijali moje bufale i kada sam to video, moje srce se osećalo kao da ce da izgori.


Crni Bik


Bože, daj mi snage da izdržim ono što nemogu promeniti, hrabrost da menjam ono što mogu promeniti i mudrost da to dvoje razlikujem.


« Poslednja izmena: 09 April, 2009, 19:46:48 mrka72 » Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #56 poslato: 20 April, 2009, 12:39:54 »



Srpski gazda na Divljem zapadu




Ričard Milanović, najpoznatiji američki poglavica i jedan od najbogatijih ljudi u Americi, u ekskluzivnom intervjuu za Pressmagazin priča o svom srpskom poreklu, objašnjava da li se iskustva plemena Kahuila mogu primeniti u rešavanju kosovskog problema i otkriva kako su u poslednjoj bici 20. veka Indijanci konačno pobedili kauboje



Srpski poglavica koji gradi... Ričard Milanović od plemena Kahuila u rezervatu Agva Kalijente napravio najbogatije i najuspešnije indijansko pleme zahvaljujući kocki, ali i smislu za biznis koji je nasledio od oca

Ričarda Milanovića američki mediji obično predstavljaju kao najuglednijeg indijanskog poglavicu u Kaliforniji, koji sa velikim uspehom zastupa političke i finansijske interese svog plemena Kahuila u rezervatu Agva Kalijente. Za one koji su o Indijancima učili samo iz vestern filmova i kaubojskih stripova, treba reći da Kahuile vode poreklo od čuvenog plemena Šošoni. Od 8.000 članova, koliko je ovo pleme brojalo 1700. godine, danas ih ima oko 2.000 i raspoređeni su u tri grupe, od kojih je jedna locirana u rezervatu Agva Kalijente. Najveća tragedija u istoriji ove indijanske zajednice zabeležena je 1863, kada su pripadnici plemena dobili od belaca ćebad koja su bila zaražena boginjama. Epidemija je odnela mnogo života.

Danas se u vlasništvu plemena nalazi veliki deo zemljišta lociran u Palm Springsu, poznatoj oazi bogataša i holivudskih filmskih zvezda. Renesansa kalifornijskog ogranka plemena Kahuila počinje dolaskom Ričarda Milanovića na čelo Plemenskog saveta, a sve je vezano s kockarskim biznisom i činjenicom da Indijanci ne plaćaju porez na prihode ostvarene na svojoj teritoriji. Procenjuje se da kalifornijski Indijanci na kocki godišnje zarade više od pet milijardi dolara, zbog čega je i poglavica plemena jedna od kontroverznijih ličnosti američkog života. U ekskluzivnom intervjuu za Pressmagazin, veliki biznismen i borac za prava Indijanaca Ričard Milanović prvi put za srpske medije otkriva najbitnije epizode iz svoje bogate biografije.



Indijanski Las Vegas... Rezervat Agva Kalijente pod vođstvom poglavice Ričarda Milanovića postao oaza kocke i zabave u Kaliforniji

Gospodine Milanoviću, vi ste jedan od najpoznatijih indijanskih poglavica u Americi, ali ipak vaše prezime je pomalo atipično za američke starosedeoce.

- Često su mi i američki novinari postavljali pitanja u vezi sa mojim prezimenom i poreklom. Moj otac Stevan Milanović je Srbin iz Zagreba, a u Ameriku je došao dvadesetih godina prošlog veka i zaposlio se, kao i mnogi Srbi, u čeličani kraj Čikaga. Poznato mi je da je voleo da putuje i upravo je na jednom takvom putovanju sreo moju majku Lavern Migel, Indijanku iz plemena Agva Kalijente. Uzeli su se 1929. godine, a mene su dobili 1943. godine. Otac nas je napustio ubrzo posle Drugog svetskog rata.




Da li vam je poznato da postoje ljudi u Srbiji koji vole da se hvale kako venama najvažnijeg američkog poglavice teče i srpska krv?

- Čast mi je što ljudi tako misle. Iako sam odrastao uz majku, koja me je odgojila u indijanskoj zemlji i u skladu sa tradicijom plemena, ponosan sam što mi je otac Srbin.

Mnogi ljudi u Srbiji nemaju potpuno jasnu predstavu o načinu života u indijanskim rezervatima. Da li možete da nas upoznate sa nekim osnovnim stvarima u vašem rezervatu Agva Kalijente?

- Agva Kalijente je udruženje Kahuila Indijanaca koji žive na svojoj autohtonoj teritoriji. Postoji nekoliko različitih federalno priznatih plemena koja čine ovakvu organizaciju Kahuila Indijanaca i mi smo jedni od njih. Današnji članovi plemena žive kao i svi ostali američki građani, iako se mi trudimo da nadoknadimo mnogo toga od ispuštenog u periodu rasizma, kada su Indijanci bili odvojeni i izolovani od drugih. Elementi ovog rasizma postoje i danas, ali smo ipak prešli veoma dug put do sadašnjeg položaja, koji je mnogo bolji nego što je to bio nekada. Danas naše pleme broji 432 člana, sa odličnom zdravstvenom zaštitom, a stoje im na raspolaganju i veliki obrazovni resursi. Članovi plemena imaju svoju zgradu koja predstavlja centralno mesto okupljanja zajednice za razne aktivnosti. Imamo i sedište plemenske vlade u Palm Springsu, a naš veliki napredak i finansijska moć su oličeni u „Agva Kalijente spa rizort kazinu", kao i u dva golf terena, hotelu u Palm Springsu i pozorištu u Rančo Miražu. Pametnim ulaganjem novca potpuno smo se izvukli iz bede. Poznato je da je do pre skoro dve decenije više od polovine članova plemena živelo čak i ispod granice siromaštva, a danas im je na raspolaganju sve.



Koliko je ostalo od tradicije plemena u svakodnevnom životu današnjih Kahuila Indijanaca?

- Pedesetih godina 20. veka, neki od starijih članova plemena odlučili su da spale „Veliku kuću", koja je bila naša ceremonijalna kuća. Uradili su to sa izgovorom da neće više biti ceremonija ili kulturnih aktivnosti u našem rezervatu zbog nedostatka poštovanja prema starim običajima. U to vreme, naše kulturne aktivnosti su u većem ili manjem stepenu zamrle i rečeno nam je da zaboravimo na prošlost i da više ne pričamo o tome. Odjednom je sve bilo izbrisano, a donošenje ovakve „presude" vremenom je izazvalo veliku tugu. Prestali smo da na neki način budemo ono što jesmo i to je vremenom dovelo do našeg postepenog buđenja. Posmatrajući s današnje distance, uspeli smo da sačuvamo deliće svoje kulture, mada je mnogo toga ostalo zauvek izgubljeno.

I dalje imamo „Pesme ptica", koje predstavljaju priče na jeziku Kahuila i one govore o starim običajima i nekadašnjem životu plemena. To je deo naše istorije, koji još uvek postoji. Život naših predaka je daleka prošlost, ali mi i danas nalazimo arheološke dokaze o postojanju našeg plemena. Imamo i odeljenje za očuvanje istorije, koje vodi računa da se ova arheološka nalazišta sačuvaju. Danas poklanjamo veliku pažnju pitanjima o tome kako ćemo da idemo napred s našim kulturnim identitetom i kako će buduće generacije znati šta to znači biti član plemena Agva Kalijente Kahuila.



Vi ste predsednik Plemenskog saveta. Možete li da nam objasnite koja je uloga tog tela u životu Kahuila Indijanaca?

- Naš rezervat se sastoji od 32.000 jutara zemlje i prostire se u specifičnoj šemi zemljišta koje preseca uzduž i popreko gradove Palm Springs, Rančo Miraž i Katedral Siti. Plemenski savet, na čijem sam čelu, sastaje se svake nedelje u našim službenim prostorijama i ovi sastanci su otvoreni samo za članove plemena. Pored mene u ulozi predsednika, tu su i potpredsednik Džef L. Grub, sekretar Morejn Patensjo i dva člana Dženet Dod i Virdžinija Siva Gilespi. Plemenski savet u potpunosti funkcioniše za dobrobit članova plemena i u harmoniji je sa svojim sestrinskim upravama.

Postoji određen stereotip o tome da su današnji Indijanci zamenili lukove i strele sa „Blekdžekom" i da je osnovna privredna grana u indijanskim rezervatima kocka. Da li vas je razljutila epizoda popularne televizijske serije „Sopranovi", koja je rezervate videla isključivo kao slobodne teritorije za rulet i veliki novac?

- Naše pleme nije odmah ušlo u poslove s kockanjem, ali treba reći da kocka na neki način predstavlja tradiciju plemena Kahuila. U delu našeg zemljišta u Rančo Miražu imamo i spomenik podignut u čast „Peon Games", što je bila kockarska igra koju su članovi plemena igrali u timovima okupljenih oko vatre u indijanskom kampu. Palm Springs je omiljeno holivudsko mesto za izlazak i 1992. godine smo na indijanskoj teritoriji u ovom gradu otpočeli s gradnjom spa hotela, u čijem je sklopu 1995. godine pridodat i „Spa rizort kazino". To je bila zgrada u vlasništvu plemena i služila je isključivo za njegovu dobrobit. Uprkos zlobnim komentarima, činjenica je da nas je kockarski biznis izvukao iz siromaštva i omogućio članovima našeg plemena stanove, studentske stipendije, a otvorili smo i svoj muzej i pozorište.



Tradicija... i danas pripadnici Šošona ističu svoju povezanost s prirodom

Da li je istina da pripadnici plemena Kahuila u rezervatu Agva Kalijente ne podležu zakonima Kalifornije, već direktno američkoj vladi?

- Ljudi često pogrešno razumeju indijanski plemenski suverenitet koji priznaje američki ustav. Suverenitet znači da Plemenska vlada postoji kao zasebno vladajuće telo u odnosu na državu, iako podleže federalnim zakonima. Mi se trudimo da tesno sarađujemo sa državom Kalifornija, iako je važno istaći da smo zakonski nezavisni od nje. Pokušavamo da budemo veoma aktivni i uključeni u državno upravljanje, a i upućeni u njene zakone. Moramo da pazimo da država ne usvoji neke od zakona koji bi mogli da ugroze naša prava. S druge strane, država od nas ima velike koristi, i to kroz sporazum oko biznisa sa kockarnicama. Složili smo se da delimo neke od prihoda iz naših kazina. To stvara partnerstvo između naše dve vlade i jača međusobno poverenje. Od naših donacija izgradili smo stanicu policije.

Jedan srpski režiser (Petar Ilić) imao je ideju da u svom filmu o životu Kahuila Indijanaca pruži smernice i ideje za pregovore o statusu Srba na Kosovu. Tačnije, želeo je da se to što Kahuila Indijanci ne odgovaraju zakonima lokalnih država već federalnom zakonu i ustavu primeni u rešavanju pitanja kosovskih Srba, tako što i oni ne bi odgovarali kosovskim zakonima, već zakonima Srbije i EU. Taj film je trebalo da bude prikazan i srpskom ministru inostranih poslova Vuku Jeremiću. Da li vam je ovo poznato?

- Ne, zaista nisam znao za to.

l Koji su problemi s kojima se danas suočavaju članovi plemena Kahuila i šta oni danas očekuju od novog američkog predsednika Baraka Obame?



- Naše pleme konstantno radi na očuvanju svog suvereniteta. Mi imamo određena prava kao federalno priznato pleme, ali moramo da obrazujemo naše sestrinske vlade da bismo delovali kordinisano u rešavanju problema. Gledajući lokalno, činjenica je da smo prešli dugačak put i strašno uznapredovali u odnosima s gradom Palm Springs. Taj napredak bih opisao kao stanje u kojem postoje paralelne uprave i vlade. A nije baš uvek bilo tako. U prošlosti smo imali vrlo klimave odnose sa Palm Springsom, pogotovo u temama koje su se ticale podele grada po zonama i upravljanja našom zemljom, koja je locirana unutar granica ovog kalifornijskog grada. Neka od ovih pitanja smo morali da rešavamo i sudskim putem.

Godinama su Indijanci smatrani „štićenicima" federalne američke vlade. Drugim rečima, nije nam bilo dozvoljeno da donosimo sopstvene odluke na našoj zemlji, kao i da upravljamo vlastitim novcem. Sedamdesetih godina nama su i dalje dodeljivani „staratelji" koji su se bavili našim finansijama, ali mi smo odlučili da idemo na sud, ne bismo li konačno razrešili to pitanje.

Ali, stav o Indijancima kao državnim „štićenicima" i dalje postoji. Na primer, iako je zemlja indijanskog rezervata naše vlasništvo, nju i dalje pod svojom šapom drži federalna vlada, koja mora da odobri sve ono što mi hoćemo da uradimo s našom teritorijom. Od ostalih američkih građana se to ne zahteva.

S druge strane, pozitivno je to što ne mogu da nam se uvode porezi na našoj zemlji, tačnije ne oporezuje nas država. Suverenitet nam dozvoljava kockanje u rezervatu, što nije slučaj sa ostalim građanima

l Poznato je da Indijanci nisu baš najčešče prikazivani u dobrom svetlu u vestern filmovima. Ipak, da li postoji neki naslov iz vestern žanra koji ulazi u vaš izbor 10 najboljih filmova svih vremena?

- Postoji, i to je „Tačno u podne", koji sam gledao kao dete, i uz „Afričku kraljicu" sa Hamfrijem Bogartom i Ketrin Hepbern, ovaj vestern mi je ostao trajno urezan u sećanju. U filmu „Tačno u podne" Geri Kuper glumi šerifa koji je morao da se bori protiv svog neprijatelja, opakog revolveraša, a nije imao skoro nikakvu pomoć od ljudi iz grada. Radi se o integritetu i zalaganju za nešto u šta veruješ. To je zaista odličan film.



„Terminator" protiv poglavice

Ričard Milanović je dete iz mešovitog braka Srbina i Indijanke. Ovaj egzotični par se razveo po završetku Drugog svetskog rata i Milanović je detinjstvo proveo odrastajući u siromaštvu, na teritoriji rezervata Agva Kalijente. Pohađao je jeftine škole, a studije biznisa je prekinuo 1960. godine, kada se priključio američkoj vojsci, u čijoj je službi proveo tri godine. Ipak, njegov san o visokom obrazovanju ostvario se 1996. godine, kada je diplomirao biznis i menadžment na Univerzitetu Redlends. Njegov dugi radni staž u borbi za prava indijanskog plemena Kahuila započet je 1978. godine, članstvom u Plemenskom savetu.

Prva funkcija Milanovića u plemenskoj hijerarhiji bila je mesto sekretara, da bi 1984. postao poglavica, tačnije predsednik Plemenskog saveta. Pobedu na indijanskim izborima doneo mu je plan o agrarnoj reformi na teritoriji indijanskih rezervata. Pod njegovim vođstvom, Kahuila Indijanci su povratili veliki deo zemlje koji im je pripadao i na svojoj teritoriji su počeli otvaranje hotela i kockarnica koje su počele da donose ogroman novac, i to najviše zbog činjenice da su indijanski rezervati bili izuzeti od plaćanja poreza, čime se sva kockarska industrija i „Blekdžek" mašinerija locirala u kalifornijskom rezervatu i počela da donosi astronomske prihode plemenu, kao i samom Milanoviću.

Danas se ovaj poglavica sa svojim dvadesetogodišnjim mandatom smatra jednim od najbogatijih ljudi u Kaliforniji, a napadi na njega ne prestaju. Čak je došao u sukob sa kalifornijskim guvernerom Arnoldom Švarcenegerom, koji ga je etiketirao kao poglavicu koji manipuliše suverenitetom indijanske zajednice i sprovodi monopol unutar plemenskih rezervata.

Ipak, ovaj čuveni „Terminator" je ubrzo povukao svoje optužbe i nazvao Milanovića vizionarom koji brine o interesima svog naroda.
Ričard Milanović je ugledni član brojnih indijanskih organizacija, a u američkom Senatu je zvanični zastupnik starosedelaca, koji ga smatraju najvećim herojem i poglavicom koji je uknjižio najveću pobedu u istoriji plemena Kahuila.

Branko Rosić



Izvor: Press Magazin
Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
ZZ
Deda meraklija
****

Ocena: +200/-7
Van mreže Van mreže

Pol: Žena
Lokacija: Bermudski trougao VH-KM-KV
Poruke: 790


Hvala bogu shto sam ateista


« Odgovor #57 poslato: 24 April, 2009, 19:43:12 »

Reko da turim u ziku al' mu je ovde mesto...za onog nasheg  bambusindian
<a href="http://www.youtube.com/v/fMNMWZM1Jp8&amp;hl=en&amp;fs=1" target="_blank">http://www.youtube.com/v/fMNMWZM1Jp8&amp;hl=en&amp;fs=1</a>
Sačuvana

"Motor je ochigledno seksualni simbol. To se naziva falusni simbol koji se krece. To je produzetak jednog tela, snaga koja se nalazi izmedju nogu"-Dr Bernard Dajmond sa univerziteta za kriminologiju u Kaliforniji
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #58 poslato: 05 Maj, 2009, 11:14:52 »



                                      Čemer

                                                 
                             

                                            Chief Gall
                                                           c. 1840 - 1894

     Poglavica Čemer bio je jedan od najagresivnijih vođa Sijua u njihovom poslednjem pokušaju da sačuvaju slobodu.

      Pritisak koji je u protekla tri veka civilizacija vršila na zapadu bio je ogroman. Kada je „naša“ zemlja otkrivena, straosedeoci su je nastanjivali već veoma dugo., ali je smatrana neotkrivenom pošto je prvobitni vlasnici nisu ucrtavali u mape, ili na neki sličan način ozvaničili.  Pa ipak, oni su stvorili ideale koji su se pozivali na stvarnu slobodu i jednakost svih ljudi. Lično vlasništvo nad zemljom i imovinom poznavali su samo u meri u kojoj je to bilo neophodno. Prema njihovom uverenju samo je razvoj duha vodio prema prvoj muževnosti. Uz ovakav sistem vrednosti vremenom su stekli zapanjujuće karakteristike.

      I Indijanci i belci smatrali su da je Čemer oličenje najimpresivnije fizičke muževnosti. Njegove osobine o kojima se je govorilo: nije bio naivan. Za sebe nije tražio neke posebne udobnosti. Igru je uvek igrao po pravilima do samog kraja. Naravno činio je i greške kao i svaki drugi čovek, ali je bio Indijanac i nikada nije postupao kukavički. Priče koje govore o najranijem periodu njegovog života ukazuju da je Čemer imao duh muškarca još dok je bio dečak. Borio se je u mnogim bitkama u nekim je bio uspešan u nekim ne, ali je uvek bio vatreni borac i uz to je umeo da prihvati poraz.
Iako je Čemer bio srdačan i ljubazan po prirodi , odmah je ustajao protiv svake uvrede ili nepravde, što mu je često donosilo nevolje. Međutim retko kada se je borio bez dobrog razloga, što ga je činilo omiljenim među njegovim drugovima. Bio je dobar i sposoban organizator. Ova njegova osobina pokazala se veoma značajnom kada je porastao i postao vođa svog plemena. Iskušavan je na mnoge načine, ali nije poznato da je ikada oklevao kada je trebalo da pokaže fizičku snagu, hrabrost i izdržljivost. Svom narodu počeo je da služi veoma rano., ali tek pošto je prošao sve provere i pokazao da je sposoban i dostojan ratnik.
 
     Dok je bio dečak pokušao je jednom prilikom da usred zime ode u izviđanje, trebalo je otkrije divljač za svoje saplemenike. U toj potrazi otišao je predaleko od logora u koji nije mogo da se vrati pošto ga je iznenadila snežna oluja koja je trajala tri dana. Bio je primoran da ostavi svoga konja i sve vreme leži pod snegom. Kasnije je pričao da nije bio previše gladan i da su ga najviše mučile ukočenost i žeđ. Indijanci vole svoje konje i pse zbog toga što uvek u teškim trenucima ostaju uz njih kao braća. Kada se oluja umirila i ustupila mesto suncu, Čemerov poni je bio udaljen samo nekoliko desetina metara od njega. Osim toga u blizini je bilo stado bizona pa je Čemer pripremio sebi ukusan obrok.
Čemerovi savremenici su dugo pamtili njegov rvački meč sa isto tako snažnim dečakom iz plemena Čajena, Rimskim Nosem, koji je kasnije postao poglavica dobro poznat u američkoj istoriji.
Severozapadni Indijanci su imali običaj da organizuju sportska takmičenja uvek kada bi dva prijateljska plemena logorovala zajedno. Tako su mogli da utvrde koje pleme ima fizički spremnije i jače mladiće.
„Če-hu-hu“ je vrsta rvanja u kojoj broj učesnika sa obe strane mora da bude jednak. Dečake iz svakog plemena poziva i okuplja vođa izabran samo u tu svrhu a oni se potom postroje u borbeni stroj. Na dati znak svaki od njih napada svoga protivnika.
U nezaboravnom takmičenju Matohinšde ili Čemer stajao je naspram Rimskog Nosa. Pripadnici oba plemena okupili su se da gledaju bitku a bojno polje bila je visoravan između dva logora podignuta u živopisnim Pustolinama. U borbi je učestvovalo mnogo mladića, ali su samo dvojica bili pravi Apoloni svojih plemena. Oči svih prisutnih bile su uperene u ova dva mladića. Posle dugotrajne i iscrpljujuće borbe Čemeru je pošlo za rukom da obori protivnika i da ga drži pritisnutog uz zemlju čitav minut. Pokliči Sijua odjekivali su dolinom. Majka Rimskog Nosa istupila je prva i prebacila izuzetno urađen ogrtač od bivolje kože preko ramena ponositog Čemera., čija je majka na ovaj izraz poštovanja uzvratila tako što je mladog Čejena darivala lepim ćebetom.
Bez svake sumnje takmičenja na kojima je učestvovao Čemer kao sasvim mlad uticala su na njegov život i na karijeru vođe svog plemena. Imao je običaj da se pojavi u najvećim krizama i na dramatičan način preuzme kontrolu.
Bik Koji Sedi imao je poverenja u svoje ljude sve dok je Čemer planirao i vodio napade. Čemer je bio strateg sposoban da u trenutku iskoristi povoljnu priliku i da je odmah iskoristi. Biku Koji Sedi bio je glavni oslonac u poslednjem efikasnom pružanju otpora belcima. Takođe se dosledno zalagao za pravo svog naroda na ravnice po kojima su lutala krda bizona i verovao je da vlada mora da se pridržava sporazuma koji je potpisala sa Indijancima. Kada je sporazum iz 1868 godine bio prekršen, složio se sa Bikom Koji Sedi da moraju da brane ono što je preostalo od nekada ogromne teritorije. Posle bitke sa Kasterom otišao je u Kanadu sa svojim poglavicom pošto se kao i on nadao da će ovaj slučaj moći da iznesu Engleskoj vladi, međutim doživeli su veliko razočarenje pošto su bili zamoljeni da se vrate u SAD. Čemer se na kraju predao u tvrđavi Pek u Montani, to se dogodilo 1881 godine i sa sobom je doveo polovinu plemena Hunkpapa. Iako im je bilo obećano da neće biti kažnjeni kda su vođeni pregovori da se vrate iz Kanade, bili su napadnuti čim su ušli u tvrđavu. U proleće su svi odvedeni u tvrđavu Rendel, u kojoj su držani kao ratni zarobljenici da bi zatim bili vraćeni u ispostavu Kamenje koje stoji. Umro je nekoliko godina kasnije.
Bio je pravi junak slobodnog naroda koji je živeo u bliskoj vezi sa prirodom, tip čoveka kakav nikada više neće biti viđen.
Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
mrka72
Moderator
Svedok istorije vladicinhan.com
*****

Ocena: +305/-62
Van mreže Van mreže

Pol: Muškarac
Lokacija: Han forever
Poruke: 2.634


DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT


« Odgovor #59 poslato: 09 Maj, 2009, 13:04:12 »





                                        Tamahej



     Nekada davno živeo je ratnik Sijua koji je objavio da će umreti mlad, ali ne od svoje ruke.  Tamahej je bio vrhunski trkač, izuzetno krupnog tela i herkulovske snage. Dok je bio mladić od sedamnaest godine doživeo je nesreću koja je odredila njegovu budućnost. Naime, ostao je bez jednog oka, što je za osetljivog i ponositog Indijanca bila fatalna povreda. Svoju nameru objavio je sledećim rečima:
    „ Velika tajna odlučila je da moram da budem u nemilosti. Na ovom svetu za mene više neće biti radosti i zadovoljstva pošto će me ruglu izvrgnuti čak i moji neprijatelji. Zbog toga će biti najbolje da u raj uđem što je moguće pre jer ću biti srećan da mladost provedem tamo. Međutim život ću prodati skupo. Od sada će moje ime biti izgovarano sa strahom i poštovanjem, onako kako nalaže tradicija naše rase“. Ovim rečima započeo je svoju karijeru.
     Tražio je slavu prkosio opasnostima sa ubičajenom indijanskom nepromišljenošću i u tome nadmašio ostale. Takođe je imao ličnog prijatelja , što je bio običaj među Sijuima. Naime, svako je mogao da izabere pratioca sa kojim je delio dobro i zlo. Ova veza bila je jača od krvne jer se zasnivala na svečanoj zakletvi i obavezi koja je iz nje proisticala. Tamahej je izabrao svog prijatelja, koji mu je bio gotovo jednak u fizičkoj snazi tako da su njih dvojica ubrzo postali strah i trepet za okolna plemena sa kojima su Dakote bile u ratu. Često su napadali neprijatelje i obično bili uspešni u tome, iako se dešavalo da njihov uzmak bude toliko uzbudljiv da na kraju izgleda kao pravo čudo.
      U jedno od takvih prilika dva prijatelja su otišla na sever u zemlju Ožibva. Putovali su mnogo dana i pronašli malo selo neprijatelja. Odvažni Tamahej predložio je svom pratiocu da se obuku kao Ožibve i uđu u selo. „ Možda će nam poći za rukom“, dodao je, „ da se malo zabavimo sa njihovim lepim devojkama a kada nam to dosadi, skinućemo skalp jednom ili dvojici ratnika i pobeći.“ Ovaj smeli predlog njegov prijatelj protumačio je kao proveru hrabrosti, a pošto je i sam bio neustrašivi ratnik nije mogao da ga odbije.
     Devojke iz plemena Ožibva srdačno su primile naočite strance ali je njihova opasna zabava okončana pre nego što su se nadali. Naime, jedna mlada devojka otkrila je njihov identitet i njen krik bio je znak za uzbunu. Istog trenutka pored nje se našao ljubomorni mladić koji ih je sve vreme posmatrao iz prikrajka. Tamahej se njim borio u dvoboju i pre nego što je dat znak za opštu uzbunu, ubio je neprijatelja i pobegao sa njegovim skalpom.
     Nesrećni ratnik bio je omiljen vođa svoga plemena pa su se razjarene Ožibve odmah dale u ogorčenu poteru. Iako su ratnici Sijua bili odlični trkači ubrzo su se našli u klopci na poluostrvu u jezeru. Da bi zavarali progonitelje rešili su da se povlače svaki za sebe. Pre nego što su se razdvojili Tamahej je viknuo:“ Čekaću te na ušću reke Sv.Krst ili u Zemlji duhova!“ Obojica su uspeli da preplivaju jezero i da  pobegnu.
    Podvizi ovog čoveka nisu uvek bili ratne prirode. Isticao se je kao veliki putnik i vešt izviđač,a mogao je da se pohvali neverovatnim podvizima sa divljim životinjama. Jednom prilikom kada ga je napao ranjeni bizon, Tamahej je zgrabio bizona za rogove i uzjahao ga, životinja nije mogla da ga zbaci sa sebe, Tamahej je izvadio nož i rasprao grlo bizonu. Tada je Tamahej prozvan „Uhvatio Bika Za Rogove“.
     Uvek spreman da prkosi opasnostima i štiti progonjene Tamahej je bio jedini Siju koji je 1819 –te godine  podržao SAD u njihovoj borbi protiv Velike Britanije.
     Žalosno je što je Tamahej u poznim godinama stekao preveliku sklonost prema „mine-vakenu“ ili tajanstvenoj vodi  kako su je Sijui nazivali, jer se ova ljubav pretvorila u izvor velikih nevolja kada je ostario.
   Uoči „masakra u Minesoti“  koji su 1862 g. izvršili Sijui, Tamahej je na sastanku zaverenika održao svoj čuveni govor, iako je u to vreme bio veoma star i gotovo sasvim slep, njegove reči preneli su oni koji su ga to veče slušali:

   Šta?Šta?Šta? Da li je to Mala Vrana? Da li je to Omaleni Šesti? I ti Beli Psu! I Ti si ovde? Iako više ne vidim dobro sasvim jasno mogu da zamislim reke krvi koje se spremate da prolijete na grudi „naše majke“. Stojim pred vama na tri noge, ali mi je upravo ta treća donela mudrost. Putovao sam mnogo i upoznao ljude koje želite da porazite. Pobuna protiv njih znači potpuni gubitak naše divne zemlje, zemlje hiljade jezera i reka. Čini mi se da se spremate da uradite ono što je uradilo bodljikavo prase kada se je popelo na drvo i počelo je da grize granu na kojoj je sedelo, ali ne zaboravite, to prase je palo na oštro kamenje ispod sebe. Setite se Pontijaka čiji sam grob video u blizini Sent Luisa. Ubijen je u prognanstvu, daleko od svoje zemlje. I mislite na hrabrog Crnog Jastreba. Čini mi se da njegov duh još uvek luta kroz Viskosin i jadikuje nad svojim izgubljenim narodom! Ne kiažem da nemate razloga da se žalite, ali ustati protiv belog čoveka isto je što i samouništenje. Završio sam.

     Pretpostavlja se da je ovo njegov poslednji govor, a održao ga je iako uzalud braneći Amerikance koje je voleo. Umro je u tvrđavi Pjer u Južnoj Dakoti1864 godine. Njegova narod kaže da je umro prirodnom smrću, od starosti. A opet, njegova junačka dela nisu zaboravljena. Tako je živeo i otišao sa ovog sveta neustrašivi Siju koji je želeo da umre mlad.
Sačuvana

I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
Forum po moj merak @ VladicinHan.com
   

 Sačuvana
Stranice: 1 2 [3] 4   Idi gore
Štampaj
Prebaci se na:  


Posetite
Po Moj Merak Forum
Instaliraj Android aplikaciju
Radio VH.com Online
Tehnička škola





Marketing

SimplePortal 2.1.1