Welcome to Forum po moj merak @ VladicinHan.com

Forum po moj merak @ VladicinHan.com

Author Topic: INDIJANCI  (Read 48438 times)

0 Members i 1 gost pregledaju ovu temu.

14 Maj, 2009, 14:11:44
Reply #60
  • Moderator
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • *****
  • Posts: 2.623
  • Ocena: +305/-62
  • Gender: Male
  • DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT




     

                                      Mali Vuk




     Ako se neki narod ikada borio za pravdu i slobodu onda su to radili Čajeni. Ako je čovečanstvo ikada videlo pravu fizičku i moralnu snagu onda je za to bila odgovorna rasa čistokrvnih Američkih junaka, kojoj je Mali Vuk pripadao kao jedan od vođa.

     Mali Vuk je bio dostojanstven i ljubazan kao i svi starosedeoci. Imao je melodičan glas i sagovornicima se je obraćao odmereno i učtivo, što je bilo svojstveno mnogim hrabrim vođama njegovog naroda.

     Mladost Malog Vuka je obeležena mnogim primerima odvažnosti i junaštva svojstvenim za Čajene. Njegovi podvizi iz tog vremena služili su kao podsticaj mladim ljudima iz njegovog plemena da i sami steknu slavu. Mladi Vuk je još uvek bio mlad čovek od nekih trideset i pet godina kada se na Čajene obrušila najveća nesreća u istoriji tog naroda. Mladi Vuk je predvodio svoj narod u bekstvu iz rezervata i jurišu na njihove domove na severu. Ovako je doktor Grinel to opisao:
     „Poticali su iz hladnik i suvih predela Montane I Severne Dakote, a došli su u rezervat u kome su vladali vlaga i vrelina. Napustili su zemlju u kojoj je bizona i ostale divljači bilo u izobilju i našli su se u predelima u kojim su divlje životinje gotovo istrebljene.“  Odmah po dolasku suočili su se sa malarijom, bolešću koja im je do tada bila nepoznata. Hrane nije bilo dovoljno i zavladala je glad. Kada je svedočio pred komitetom senata,upravnik rezervata je rekao da je za godinu dana dobio onoliko zaliha koliko je Indijancima trebalo za devet meseci. Indijanci su bili naviknuti da jedu meso, a govedina koju im je obezbeđivala vlada bila je sve same kosti.. Da bi opisao njihove patnje upravnik je rekao: „ Nekako su preživljavali i to je bilo sve“.
Indijanci su ovo trpeli oko godinu dana, a onda su izgubili strpljenje. Otišli su iz rezervata u koji su bili postalti i krenuli su na sever. Iako su vojnici bili ulogoreni u neposrednoj blizini, Čajeni nisu ni pokušavali da sakriju svoju nameru. Umesto toga otvoreno su rekli da nameravaju da se vrate u svoju domovinu.
    „ U poslednjih nekoliko godina čuli smo mnogo o maršu Probušenih Noseva pod vođstvom poglavice Žozefa, ali čini se da pobuna koju je podigao Tupi Nož i marš na sever pod vođstvom Malog Vuka potpuno zaboravljeni. Priča o ovom putovanju nije potpuno ispričana, iako po standardima onovremenog ratovanja kampanja indijanaca je bila izuzetno dobro vođena.
     Begunci nisu skretali sa pravog puta, neustrašivo su išli na sever , dok su naređenja letela kroz žice i specijalni vozovi transportovali vojnike da Indijance presretnu na mestima koje su oficiri na svojim mapama označili kao tačke na kojima će Indijanci najverovatnije proći . Od trista Indijanaca šezdeset ili sedamdeset nih su bili ratnici, ostalo su bili deca, žene i starci.  Jedan oficir je kasnije ispričao da je trinaest hiljada vojnika bilo pozvano iz svih delova zemlje da zarobe ili pobiju to malo ljidi koji su napustili groznicom pogođeno područje i uprkos svim preprekama odlučno marširaju na sever.
    Ministarstvo odbrane je uključilo sve svoje resurse u borbu protiv njih, ali su oni uporno išli dalje. Ako bi ih vojnici napali, zaustavili bi se, borili bi se dok ne potisnu neprijatelja i onda bi nastavili dalje svoj put na sever. Ponekad se nisu zaustavljali već su marširali i borili se u pokretu. Uglavnom su pokušavali da izbegnu sukobe i u tome su bili prilično uspešni pa su učestvovali u samo četri velike bitke u kojima je ubijeno šest njihovih ratnika i isto toliko ranjeno.“

               

     Ne sme se zaboraviti da su Indijanci prvo tražili pravdu i tek onda poduzeli ovaj očajnički korak. Sredinom leta Mali Vuk je otišao u upravu rezervata i rekao : „ Ovo nije zemlje za nas i mi hoćemo da se vratimo u naše domove, na planinama u kojima nam je bilo dobro. Ako niste ovlašćeni da nam to dozvolite, omogućite da neko od naših predstavnika ode u Vašington i ispriča kako je ovde ili pišite Velikome Ocu i tražite njegovu dozvolu da se vratimo kućama“.
„Ostanite još godinu dana“ uzvratio je upravnik „ a onda ćemo videti šta može da se uradi“. „ Ne moramo krenuti sada, za godinu dana ćemo svi biti mrtvi“ rekao je Mali Vuk.
Uskoro je otkriveno da su tri Indijanca nestala. Poglavica je dobio naređenje da preda deset ljudi kao taoce dok se begunci ne nađu, ali je on to odbio. „ Tri čoveka koja putuju divljinom imaju mnogo mogućnosti da se sakriju tako da ne može niko da ih nađe. Nikada ih nećete naterati da se vrate, a moje ljude ćete držati dok ne umru“ rekao je on.
Upravnik rezervata zapretio je Indijancima da više neće deliti sledovanja ukoliko poglavica ne preda deset ljudi. Glad će zavladati plemenom i na kraju će svi morati da se pokore. Međutim zaboravio je da se obraća Čajenu. Kada su pristali da uspostave prijateljske odnose sa vladom i dođu u rezervat , Čajeni nisu shvatili da su postali zarobljenici. Mali Vuk je ustao  pozdravio se sa svim prisutnima i održao je oproštajni govor:
„Slušajte me prijatelji moji! Prijatelj sam belih ljudi i to već veoma dugo. Ne želim da se u ovom rezervatu proliva krv. Idem na sever u svoju domovinu. Ako hoćete pošaljite vojnike za mnom, voleo bih da mi dopustite da se bar malo udaljim. A onda, ako i dalje budete želeli borbu stajaću vam na raspolaganju. Zemlju možemo da okrvavimo na bilo kom mestu“.
Čajen nije blefirao, rekao je ono što je mislio. Pretpostavljam de je upravnik to  i shvatio jer vojnici nisu ni pokušavali da spreče Indijance da odu. Rano sledećeg jutra  Indijanci su brzo rasklopili svoje šatore a krajem drugog dana koji su proveli u putu izvidjači su im javili da su vojnici blizu. Mali Vuk je skupio svoje ljude i naredio im da ni pod kakvim izgovorom ne otvaraju vatru pre no što vojnici pucaju na njih. Vojska im je poslala izviđača iz plemena Arapaha koji je preneo poruku „ ako se predate dobićete svoja sledovanja i prema vama će biti postupano sa uvažavanjem“. Mali Vuk je odgovorio „vraćamo se u svoju zemlju ne želimo da se borimo“. Samo što je ovo izgovorio vojnici su otvorili vatru, što je bio znak da Čajeni krenu u napad. Vojnike su držali pod opsadom puna dva dana. Tom prilikom je ranjeno pet njihovih ratnika a niko nije poginuo.
Slićni sukobi su se ponovili više puta. Između njih Mali Vuk je držao svoje ljude pod strogom kontrolom tako da pljačke belaca nije bilo. Indijanci su zaplenili nekoliko sanduka sa municijom koje su vojnici ostavili pri povlačenju. U jednom trenutku mladi ratnici su hteli da pođu za jedinicom koja im je očigledno bila prepuštena na milost i nemilost i sasvim je unište. Međutim Mali Vuk ih je zadržao Do zemlje bizona stigli su samo zato što je on sve vreme imao na umu šta je njihov krajnji cilj. Bio je neverovatno smiren. Godinama kasnije jedan od njegovih ratnika ispričao je doktoru Grinelu: „ Činilo mi se da Mali vuk nije više ljudsko biće. Izgledao je kao neki medved“. Tačno je da ljudi njegovog kova doživljavaju preobražaj u vreme kova i počnu da se kreću kao u transu.
Kod tekućih voda pleme se razdvojilo. Tupi Nož je krenuo prema rezervatu Crvenog Oblaka, kada se našao u blizini tvrđave Robinzon predao se je vojnicima i suočio sa svojom tužnom sudbinom. Mali Vuk je proveo zimu u Peščanim Brdima, koja su bila prepuna divljači. Kasnije je otišao u Montanu u oblasti Venac Borova u kojoj su živeli u miru. Kasnije su prebačeni u ispostavu Hromog Jelena u Montani gde je proveo ostatak života.
Iza oblaka rasnih predrasuda krije se bistro nebo, a na tom vrhovnom sudu časti plemenite duše kakva je bila duša Malog Vuka imaju svoje počasno mesto


« Last Edit: 14 Maj, 2009, 14:15:32 by mrka72 »
I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
16 Maj, 2009, 19:02:52
Reply #61
  • Moderator
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • *****
  • Posts: 2.623
  • Ocena: +305/-62
  • Gender: Male
  • DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT



                               Mala Vrana


             




     Poglavica Mala Vrana bio je sin Ketanvakuva (Sokola Koji Napada). Zbog ovakvog očevog imena, koje je pogrešno prevedeno kao Vrana belci su ga nazivali „malom vranom“. Njegovo ime je bilo Taojateduta, Pripadnik Crvenog Naroda.
     Od samog početka istorije Minesote grupa Sijua koja je sebe nazivala Kapozijama (Laki Teret, putuju gotovo bez prtljaga) nastanjivala je oblast Hiljadu jezera. Kasnije su se preselili u oblast slapova Svetog krsta, a potom u okolinu Sent Pola. Godine 1840. Ketanvukva je živeo u oblasti koja je danas zapadni deo Sent Pola, gde je i poginuo kada ga je pogodio slučajno ispaljeni metak iz njegove puške.

     U periodu koji je bio veoma težak za Kapozije Mala Vrana je postao vođa svog naroda. Mala Vrana je bio izuzetno ambiciozan i neustrašiv čovek. Uvek je bio u savršenoj fizičkoj kondiciji, a veštinom indijanskog načina ratovanja ovladao je veoma rano. Priča se da je u desetoj godini učestvovao u lažnoj bici koju su on i ostali dečaci vodili na obali jezera u blizini Sent Pola. „Sukobljene strane“ bile su ulogorene na izvesnom rastojanju, prema pravilima igre neprijatelj je morao da bude iznenađen jer je u suprotnom napad smatran neuspešnim. Gečaci su nastojali da se neprijateljskom logoru prikradu što bliže, a da pritom ne budu otkriveni jer su samo u tom slučaju proglašavani za ratnike. Mala Vrana je uspeo da neopažen uđe u neprijateljski logor.
     U svojoj mladosti Mala Vrana je u svakom trenutku bio spreman da služi svom narodu. Uvek je pristajao da bude glasnik i da poruku odnese ostalim plemenima iako je ta dužnost bila povezana sa mnogim opasnostima. Takođe je bio poznat kao jedan od najboljih lovaca u svom plemenu. Kada je postao poglavica Mala Vrana je još uvek bio veoma mlad, ali je pored toga imao veliko ratno iskustvo koje je stekao kada su Sijui bili suočeni sa velikim i dramatičnim promenama čije će se posledice pokazati dalekosežne.
     Kada se vlada SAD-a upustila u kupovinu zemlje od Indijanaca da poplava doseljenika na zapad ne bi bila zaustavljena, brojni posrednici su dolazili i počeli da pregovaraju sa starosedeocima. Kada bi ovi pregovori bili neuspešnim često se događalo da delegacija vodećih plemena bude pozvana u Vašington. U to vreme, ove poglavice koje su u posetu belim ljudima odlazile svečano odevene, tretirane su kao ambasadori svojih zemalja.
     Jedne zime, krajem pedesetih godina devetnaestog veka izvesni general major priredio je večeru za poglavice koji su se u to vreme nalazile u Vašingtonu. Tom prilikom Maloj Vrani je pripala čast da održi zdravicu. Osim nekoliko senatora i članova kongresa prisutne su bile i sudije vrhovnog suda, kao i predstavnici kabineta i još neki istaknuti građani. Kada su gosti seli za sto Mala Vrana je ustao i dostojanstveno im se obratio rečima:
    „ Junaci i prijatelji! Obavešten sam da je veliki vođa belih ratnika, koji nam je u znak prijateljstva priredio ovo slavlje, izrazio želju da se večeras pridržavamo običajima moga naroda. Drugim rečima ovo je svetkovina ratnika ili večera neustrašivih. Zbog toga pozivam Rupu U Danu, poglavicu Ožibva, da ispusti poklič usamljenog gladnog vuka posle čega ćemo mu se i mi ostali pridružiti onako kako to naš običaj nalaže.“
     Visoki Ožibva je ustao i uspravio svoje krupno snažno telo, a zatim pustio jedan od najjasnijih i najdužih vučjih pokliča koji se u Vašingtonu ikada čuo. Kada je urlik zamro, prolomio se ratni  poklič koji je doslovno parao vazduh i bez ikakve sumnje oduševio prisutne zvaničnike.
     Kako je vreme prolazilo Mala Vrana je postajao plen sebičnih interesa trgovaca i političara. Neposredni povodi za pobunu. Neposredni povodi za pobunu Sijua 1862. godine velikom brzinom su se nizali jedan za drugim, i na kraju primorali razjarene ljude na očajnički korak. Dva plemena iz takozvanih „donjih ispostava“ u  Minesoti sačinjavali su Indijanci o kojima se priroda izdušno starala dok su bili na slobodi. Posle sto pedeset godina prijateljskih odnosa prvo sa Francuzima, a zatim sa Englezima i na kraju sa Amerikancima, našli su se odsečeni od većine prirodnih resursa i stešnjeni na komad zemlje širok trideset i dugačak pedeset kilometara na kome su se osećali kao u zatvoru. Prema uslovima sporazuma koji su postigli sa vladom trebalo je da im bude obezbeđena hrana i odeća, kao i kuće i škole za decu. Vlada je takođe preuzela obavezu da obuči muškarce da se bave poljoprivredom i da izdvoji fond od milion i po dolara koji bi donosio kamatu od pet procenata. Prema ugovoru kamata bi trebalo da bude isplaćivana svake godine i ravnomerno raspoređena svakom članu zajednice. Indijanci su potpisali sporazum pod pritiskom uvereni da će veliki beli narod ispuniti svoja obećanja.
     Međutim kada su Indijanci započeli nov život, sredstva koja su im opisana tako svetlim bojama nisu se materijalizovala. Mnoge porodice bile su primorane da se iz zime u zimu suočavaju sa glađu, a jedina mogućnost da prežive bila je prodavnica trgovca koji ih je mamio u svoju opasnu klopku. Indijanci su postepeno postajali svesni istine. Kao da ni to nije bilo dovoljno, vlada je planirala da od njih kupi severnu polovinu njihovog rezervata za dvadeset i osam hiljada dolara, ali im niko nije objasnio da će sav novac primiti trgovci. Mala Vrana je načinio najveću grešku u životu kada je potpisao taj sporazum.
     Da bi stvari bile još gore, godišnje kamate u gotovini nisu isplaćivane a izbio je i građanski rat. Kada se pročulo da su trgovci uzeli svih dvadeset i osam hiljada dolara ljudi su bili ogorčeni. Trgovci se više nisu osećali bezbednim i ostali su u Sent Polu.
Ubrzo su glasnici poslati u sva sela da odnesu novosti, a u selima Male Vrane i Omalenog Šestog atmosvera je bila posebno usijana. Predloženo je da Indijanci iskoriste povoljnu priliku koju im je doneo rat između severa i juga, zbrišu bele doseljenike i ponovo steknu slobodu. Nekoliko ljudi je bilo protiv ovog očajničkog koraka ali je požar već izgubio kontrolu.
     Mala Vrana je već neko vreme optuživan za sve nesreće svog plemena i nadao se da će povratiti svoj ugled i bar deo njihove teritorije ukoliko ih bude lično predvodio u ratu protiv belaca.
Mala Vrana je objavio da će predvoditi svoje ljude u svim bitkama i kako se kasnije pokazalo zadatu reč je održao jer je u krvoprolićima koja su usledila uvek bio ispred svih. Međutim saplemenike je podsticao da ne štede nikoga. Svom vođi ratnika Mnoštvu Pozdrava naredio je da ispali prvi metak i na taj način ozvaniči početak pobune. Žrtva je bio trgovac Džejms Lind koji je pao na vratima svoje radnje.
     Posle višegodišnje borbe i konačnog suočavanja sa porazom poginuo je u pokušaju da se sam ušunja u Sent Pol i da pokuša da sa gradonačelnikom Remsijem koga je smatrao prijateljem sklopi primirje. Poginuo je od metka slučajno ispaljenog iz sopstvene puške u šumarku u blizini Sent Pola. Telo poglavice je pronađeno i indetifikovano zahvaljujući pre svega dva puta polomljenoj ruci(povreda iz rane mladosti). Ta ruka i poglavičin skalp i danas se mogu videti u zbirci Istorijskog društva Minesote.

         
         
I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
18 Maj, 2009, 14:01:09
Reply #62
  • Moderator
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • *****
  • Posts: 2.623
  • Ocena: +305/-62
  • Gender: Male
  • DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT
                               




   
                               Tupi Nož

                    



                         


     Priča o životu Čajena Tupog Noža je tipična priča o junaku. Jednostavan i bezazlen, ali ipak odlučan i hrabar, nije imao nikakve sebične ciljeve niti je bio zainteresovan za sticanje materijalnih dobara tako da svim narodima može da bude uzor pravog junaka.
     Tupi Nož  je bio poglavica starog kova, Indijanci iz ravnice uvažavaju samo već proverene vrednosti, a vrednost nekog čoveka mere njegovom hrabrošću, nesebičnošću i inteligencijom.
     Priča se da je Tupi Nož još u detinjstvu bio dosetljiv i da se oslanjao na sopstvene snage. Tupi nož je bio veoma mlad kada se njegovo pleme jedne zime našlo u oblasti u kojoj nije bilo dovoljno divljači pa je zbog toga zavladala velika glad. Velike snežne oluje još više su otežavale ionako tešku situaciju, ali je on obezbedio pomoć i stao na čelo spasilačke ekipe koju je predvodio gotovo dvesta kilometara da bi svojim saplemenicima doneli tovare bivoljeg sušenog mesa. Podvig koji ga je učinio omiljenim među pripadnicima svoga plemena izveo je u bici kada je pod kišom neprijateljske vatre izvukao ranjenog ratnika iako je i sam tom prilikom ranjen dva puta.
     Među Sijuima je bio poznat kao plemenit čovek, mada ne tako briljantan kao Rimski Nos ili Dva Meseca, ali iznad njih po iskrenosti i jednostavnosti i, što je još važnije, po junačkim delima koje je izveo u bitkama. Priča o pretku Tupog Noža koji je nosio isto ime još uvek se prepričava među Indijancima a značajna je što na najbolji način ilustruje duh tog doba.
      U davna vremena postojao je običaj da starci putuju ispred karavana i odlučuju na kom mestu će se njihovi saplemenici zaustaviti. da bi se odmorili i podigli logor. Jednog dana ovi savetnici su došli do šumarka divljih trešanja prekrivenih zrelim plodovima i doneli odluku da se tu zaustave. Međutim iz gustog iz gustog grmlja iznenada se pojavio grizli i napao ih.  Ljudi su počeli da prave buku ne bi li oterali medveda, međutim ovaj se nije uplašio već je napao najbližeg ratnika koji se usudio da mu priđe i odvukao ga u grmlje.  Nekoliko ratnika napalo je medveda ne bi li ga izvukli na čistinu. Grizli je prihvatio izazov i krenuo u napad, a čovek za koga su svi mislili da je uveliko mrtav iznenada je izleteo iz gustiša i potrčao prema saplemenicima. Ovo je izazvalo oduševljenje među Indijancima. Napadnuti čovek je počeo da peva ratničku pesmu izvukao je svoj nož i napao medveda. Obojica su se sručili na zemlju, trenutak kasnije medved je urliknuo od bola , ratnik mu je zadao smrtonosni ubod pravo u srce. Posle toga odvažni ratnik se je u mnogim bitkama borio samo nožem jer je tvrdio da mu duh ubijenog medveda pomaže kada koristi to oružje. Međutim jednom prilikom njegov protivnik je imao štit od neštavljenje bivolje kože koji pobednik iz bitke sa medvedom nije mogao da probije. Iako je u toj borbi bio ranjen, to ga nije sprečilo da na kraju ubije neprijatelja. Zbog podviga dobio je ime Tupi Nož koje je u nasledstvo ostavio svojim potomcima.
 
     Kao što je poznato, severni Čajeni su bezuslovno podržali Sijue u njihovoj poslednjoj odbrani oblasti Crnih Brda i Velikog Roga., što ne treba da čudi. To su bila njihova poslednja lovišta od kojih je zavisio opstanak plemena.Za Indijance su ove oblasti bile isto što i žitna polja za civilizovane narode.
     Oko 1875. godine belci su počeli da promovišu ideju da se svi Indijanci zatvore u rezervate u koje bi bili internirani bez obzira na imovinu koju su posedovali ili prava koja su im bila zagarantovana. Ljudi koji su se najviše zalagali za ovu ideju želeli su indijansku teritoriju., želeli su zapravo ono zbog čega su Indijanci uvek ratovali. Od ratobornih Apača do miroljubivih Probušenih noseva, sva plemena iz ravnice proganjana su bez milosti, da bi se na kraju vlada ipak vratila mirovnim pregovorima koje je vodila uz stalnu pretnju vojnom silom. Predstavnici vlade su zahtevali da Indijanci pristanu da ih vojska razoruža a zatim tako bespomoćne sprovede u njihove rezervate. Neka plemena su ovo odbila jer su na plemenskim većima ratnici izjavili da će se radije boriti do smrti nego otići u rezervate. Među ovim plemenima našli su se i Sijui, ali su gotovo sva manja plemena deportovana uz upotrebu sile. Naravno Indijanci koji su poticali iz planinskih predela nisu mogli da se prilagode novim uslovima. Vlaga, vrelina i malarija desetkovali su izgnanike. Poglavica Žozef, vođa Probušenih noseva i Medved Koji Sedi, poglavica plemena Ponika, obratili su se narodu SAD-a za pomoć, i na kraju uspeli da svoje sunarodnike ili bar ono što je ostalo od njih, vrate u zemlju predaka. Slična molba Tupog Noža je odbijena a priča o bekstvu njegovog naroda je zanimljiva ali i tužna.

     Vlasti su smatrale da je Tupi Nož opasan čovek pa je on 1876 godine sa svojim iscrpljenim sunarodnicima prisilno sateran u rezervat. Međutim kada su njegovi ljudi počeli da umiru u velikom broju pleme na veću na kome su svi muškarci i žene da bi radije umrli u svojoj zemlji nego ostali u rezervatu. Donesena je odluka da pobegnu na sever u zemlju svojih predaka.
     Čajeni su time ponovo pokazali svoj nesalomivi duh jer su znali da do Dakote nemogu da dođu brzo ili u odlučnom jurišu. Bili su svesni sa čime se suočavaju. Put kojim su morali da prođu vodio je kroz naseljene predele, vojska im je bila za petama. Čim su krenuli telegrafski kablovi su počeli da pevaju samo jednu pesmu. "Čajenski panter je na slobodi, Nijedna žena nijedno dete u Kanzasu i Nebraski više nisu bezbedni." Pa ipak Indijancu su uspeli da prođu sve prepreke i da umaknu svojim progoniteljima i na kraju su stigli u svoju domovinu. Napor koji su uložili bio je nadljudski, a teškoće sa kojim su se susreli ogromne. Poput Žozefa, Tupi Nož je pokazao veliku suzdržanost jer je štedeo živote onih koji su mu se našli na putu. Međutim sudbina je bila protiv njega. Njegovi saplemenici su bili iscrpljeni kada su ih opkolili vojnici i sproveli u tvrđavu Robinson. Muškarci su bačeni u zatvor dok su žene držane u logor. Ženam je bilo dozvoljeno da jednom nedeljno posećuju muškarce. Ove očajne žene pozvale su muškarce da umru u borbi. Izgubili su slobodu, porodice su im bile razorene, na horizontu se ukazivalo samo ropstvo i postepeno izumiranje plemena i više nisu imali razloga da žive. Tupi Nož je na kraju poslušao i rekao: " Živeo sam dovoljno dugo! Spreman sam da umrem!" I ostali su se složili. "Ako naše žene žele da umru sa nama ko može da im se suprotstavi? Međutim da bi smo izveli junačka dela dostojnih muškaraca, vi žene morate da nam donesete oružje."
    Pošto je bilo da muškarcima donose mokasine i ostale stvari, žene su uspele da im doture nešto pušaka i noževa.Po planu bilo je predviđeno da se muškarci oslobode, pobiju stražare i pobegnu do najbližeg jarka gde ćeim se pridružiti žene sa decom gde će pružati otpor do poslednjeg. Ovaj plan su sproveli u delo. Borili su se dok im je nestalo oskudne municije, onda su ponosno izložili svoje široke grudi mecima.Majke su išle čak toliko daleko da su podizale svoju decu u vazduh da bi bila ubijena. Tako su izginuli borbeni Čajeni i njihov neustrašivi vođa.


« Last Edit: 21 Maj, 2009, 11:34:51 by mrka72 »
I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
21 Maj, 2009, 11:26:58
Reply #63
  • Moderator
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • *****
  • Posts: 2.623
  • Ocena: +305/-62
  • Gender: Male
  • DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT

                                                  Šareni Rep

                         
                                 Spotted Tail (Sinte Galeska) 1823 - 1881



       

      Među poglavicama Sijua iz „perioda tranzicije“ samo je jedan imao dovoljno mudrosti da na vreme shvati kakvu je budućnost beli čovek namenio Indijancima. Govorilo se je da je Šareni Rep kao dečak bio veoma trom ida je u dečijim igrama i lažnim bitkama više voleo da bude savetnik, planirao je borbe drugim dečacima i dodeljivao uloge. To je radio tako vešto tako da je vrlo brzo postao vođa svojih mladih savremenika. Pored toga bio je vrlo vešt u imitiranju odraslih tako da su deca često govorila : „ On ima pamet svoga dede i mudrost svoje babe.“
     Šareni rep je bio siroče koje su odgajali baba i deda. Međutim, vrlo ramo je ostao i bez njih i bio je primoran da se stara sam o sebi. Samim tim, bar u izvesnom smislu, bio je u nepovoljnijem položaju u odnosu na druge dečake, iako mu je to možda pomoglo da u sebi razvije hrabrost i dosetljivost.
     Šareni Rep je veoma rano počeo da se bori za svoje mesto u društvu. Samo lični kvaliteti mogli su da istaknu čoveka u indijanskim zajednicama, a mladi šareni rep ih je pokazivao na svakom koraku. Još pre svoje sedamnaeste godine postao je dobar strelac i vešt lovac. Međutim još važnije je bilo što je pokazivao nadmoćnost svoga uma. U različitim trgovačkim postajama dolazio je u kontakt sa belim ljudima i, kako je sam to isticao, pažljivo proučavao navike i način razmišljanja belog čoveka a posebno njegovu čudnu osobinu da ekonomiše i isto tako čudnu žudnju da zgrće imovinu. Takođe je stekao naviku da pažljivo posmatra i pomno sluša svakog pripadnika ove neobične rase koji bi iz ovog ili iz onog razloga došao u dodir sa njegovim narodom. Na plemenskim većima, na kojima su mladi ljudi stajali na izvesnom rastojanju i to sa uštavljenim bivoljim kožama preko glava da ih niko ne bi prepoznao. Šareni Rep je uvek nastojao da zauzme mesto sa kog  je  mogao da čuje sve govornike pošto mu je to omogućivalo da odmeri težinu njihovih argumenata.
     Kada je prvi put stupio na ratnu stazu revnosno je nastojao da se istakne u očima svojih saplemenika. U stvari, njemu je posebno bilo teško da se izbori za mesto među Bruleima sa kojima je živeo, kako zbog toga što je bio siroče, tako zbog porekla svoga oca koji je poticao iz drugog indijanskog plemena. Pa ipak nije mu bilo potrebno mnogo vremena da ostvari svoju želju, iako je pri tome zadobio nekoliko teških rana. U bici protiv Juta prvi put je zapaženo služio svom narodu i njegovoj borbi za opstanak.
     Jute su tom prilikom bili napadači a po broju ratnika imali su veliku prednost nad Sijuima. Pošto su izgubili mnoge od svojih najhrabrijih boraca, Sijui su se suočili sa potpunim porazom. Međutim, Šareni Rep je sa šačicom odvažnih konjanika zaobišao neprijatelja sa boka i napao ga iza leđa. Napad je bio toliko žestok da su Jute pomislile da Sijuima stiže pojačanje, što je bilo dovoljno da počnu da se povlače u metežu. Sijui su ih progonili na konjima a u toj poteri čuveni poglavica Dva Udarca stekao je svoje slavno ime. Međutim, najvažnije počasti pripale su Šarenom repu. Stare poglavice, Medved Koji Pobeđuje i ostali, zahvalili su mu se na svemu što je učinio za svoj narod i odmah su ga proglasili za vođu ratnika.
     Šareni Rep je bio uveren da nije mudro davati belom čoveku previše slobode na indijanskoj zemlji, toga je bio svestan i u vreme kada stare poglavice još nisu videle nikakvu štetu u tome. Posle otvaranja prolaza kroz Oregon, pre svih ostalih počeo je da prati ponašanje Amerikanaca koji su putovali prema zalazećem suncu, i više puta na plemenskim većima isticao da ti beli ljudi nisu kao Francuzi ili Španci sa kojima su stare poglavice dolazile u dodir. Pored toga nije bio potpuno zadovoljan sporazumom sa generalom Harnijem, ali kao mlad ratnik koji je tek stekao mesto u veću nije mogao da nameće svoje mišljenje starijim članovima.
     Čim su od Sijua dobili dozvolu za prolaz kroz Oregon, Amerikanci su ojačali tvrđavu Larami i ostale granične postaje a vojnici su počeli da se ponašaju bahato i drsko kao nikada pre. Indijanci su ubrzo otkrili da se belci spremaju  da prekrše većinu članova postignutog sporazuma i da će to učiniti tako što će ih protumačiti na potpuno drugi način. Mnoštvo Mormona koji su putovali naseljima u Juti i Vajomingu doprinelo je zaoštravanju situacije jer su oni, jer su oni iz ličnog interesa, stalno izazivali sukobe između vojnika i Indijanaca. Iz leta u leto olujni oblaci su se navlačili između belih i crvenih ratnika koji su balansirali na samoj ivici velikog sukoba, oblaci za čiji su nastanak bili odgovorni nesporazumi sa putnicima duž prolaza za Oregon.

                   


     U godini 1854-toj pokidane su poslednje niti prijateljstva između dve rase. Šareni Rep se do tada već pokazao kao hrabar ratnik, kako u svojoj zemlji taki i izvan nje. Nekoliko narednih godina Šareni Rep je predvodio Brulee u krvavim napadima na belce duž prolaza za Oregon. Presreo je mnoge poštanske kočije i karavane doseljenika a bio je odgovoran za razbojnički napad na kočije u kojima je prevoženo dvadeset hiljada dolara. Ovakvo nemilosrdno pljačkanje putnika dovelo je generala Harnija među Brulee da zatraži objašnjenje i odštetu.
     Stare poglavice Brulea obratile su se Šarenom Repu i njegovim mladim ratnicima i zamolile ih da prestanu sa napadima i pljačkama, kako svom plemenu ne bi doneli veliku nesreću. Na opšte iznenađenje Šareni Rep je rekao da će se predati. Rekao je da je prava svog naroda branio najbolje što je mogao, da je osvetio smrt njegovog poglavice Medveda Koji Pobeđuje i da će posledice snositi bez straha. Zbog toga se dobrovoljno predao generalu Hanriju, a dva ratnika koja su mu bila neposredno potčinjena Crveni List i Stara Žena, pošli su za njegovim primerom.
     Tako je Šareni Rep odigrao veoma važnu ulogu na samom početku niza događaja koji će uskoro potpuno onemogućiti slobodan život njegovog naroda. Predaja je bila lopticer potez koji mu je doneo ne samo divljenje njegovog naroda, već i poštovanje i poverenje  vojske.
     Našao se u zatvoru kao talac, kao garancija da će se njegovi sledbenici ponašati primereno. Čule su se mnoge glasine o kazni koja je navodno rezervisana za njega, ali na njegovu veliku sreću general Harni održao je sva obećanja koja je dao poglavicama Brulea u pogledu njegove bezbednosti. Jedan od dva ratnika sa kojima je Šareni Rep otišao u zatvor izvršio je samoubistvo, ali se drugi držao hrabro tokom izdržavanja dvogodišnje kazne. Tokom druge godine zatočeništva postalo je jasno da nijedan od njih ne planira bekstvo i data im je prilično velika sloboda. Pošto je neumorno proučavao običaje belog čoveka Šareni Rep je svoj boravak u zatvoru prihvatio kao dobru školu. Činjenica je da su mu njegovi lični kvaliteti omogućili da stekne naklonost svih u tvrđavi mnogo pre nego što je pušten na slobodu.
     Jednoga dana konjokradice iz jednog indijanskog plemena naterale su u stampedo konje i mule vojnika iz garnizona. Šareni Rep je zatražio dozvolu komandanta da sa ostalima krene u poteru.  Pošto je verovao u čast hrabrog Sijua  komandant mu je dao konja i karabin i rekao: „uzdam se u tebe kao vođu vojnika koji će uhvatiti lopove i vratiti konje.“ Vojnici su pronašli konje ali je Šareni Rep nastavio poteru za konjokradicama. Kada su se vojnici vratili u tvrđavu bez njega, svi su pomislili da ga više nikada neće videti. Međutim, sledećeg dana pojavio se sa skalpom jednog od lopova!
     Ubrzo posle toga vratio se je svom narodu koji mu je počast ukazao proglasivši ga za naslednika starog poglavice Medveda Koji Pobeđuje čiju je smrt prvo osvetio, a zatim preuzeo odgovornost za taj čin. Dve godine koje je proveo u tvrđavi iskoristio je na najbolji mogući način i okončao je svoje proučavanje civilizacije belih ljudi. Od tada je samo želeo da pomiri Indijance sa belim ljudima, potpuno svestan da je pružanje otpora besmisleno i uzaludno. U skladu sa tim stalno je bio u kontaktu sa vojskom, ali ostale poglavice nisu mogle da razumeju njegova stanovišta tako da su sumnjale u njegove motive.
     U periodu od 1860. do 1864. godine Južni Čajeni i Komanči bili su u ratu sa belcima a neki od Brulea i Oglala optuživani su za saučesništvo i pružanje podrške pobunjenicima. Nema sumnje da je deo mladića tih plemena bio uključen u sukob. U svakom slučaju, Medved Gromovnik i Dva Lica, koji su se sa nekolicinom svojih saplemenika pridružili pobunjenicima uzeli su dve zarobljene bele žene i odveli ih u tvrđavu Larami. Međutim neko ih je optužio da su prema ženama postupali loše.
     Naravno komandant tvrđave je tražio da Šareni Rep koji je u to vreme bio vrhovni poglavica, preda okrivljene, što je on i uradio. Njegov narod je protestovao , ali je Šareni Rep izjavio da ti ljudi zaslužuju da budu kažnjeni ukoliko su optužbe tačne i da će biti oslobođeni ako se u sudskom procesu pokaže da suz lažno optuženi. Indijanci nisu znali kakvi su dokazi na suđenu izneseni, ali su ta dva čoveka obešena. Indijanci su odmah počeli da izazivaju nevolje. Mir je potrajao još tokom zime, čim je došlo proleće Sijui su poveli veliku bitku u kojoj su vojnici izvukli deblji kraj. Čak je i poglavica Velika Usta bio protiv Šarenog Repa koji je na kraju protiv svoje volje bio primoran da se podigne na oružje.
     U to vreme izbio je krvavi ustanak na istoku, pobunili su se Sijui iz Minesote, Bik Koji Sedi započeo je svoju kampanju na severu a na jugu su Komanči, Kiove i Južni Čajeni bili na ratnoj stazi. Šareni Rep je u to vreme došao na ideju da sve Indijance iz oblasti Stenovitih Planina ujedini u konferenciju. Jednom prilikom je rekao: „ Ukoliko ne prestanemo da se svađamo između sebe, naša stvar je izgubljena jer beli čovek ima moć kojoj možemo da se suprotstavimo samo ujedinjeni.“ Međutim stara neprijateljstva su bila isuviše jaka. Osim toga Šareni rep je bio sputan spoznajom da ga Indijanci nazivaju „prijateljem belog čoveka“ i činjenicom da vojska još uvek ima izvesno poverenje u njega koje on nije želeo da izgubi. Bez ikakve sumnje Šareni Rep je bio jedan od najmudrijih Sijua koji su ikada živeli. Predvideo je neizbežan ishod sukoba. Problem, kako ga je on video, jednostavno se svodio na pitanje: Kakvu politiku voditi u postojećoj situaciji?
     Govor koji je održao na velikom veću kod Barutne reke, neposredno pre napada na tvrđavu Fil Kerni:
     „ Avaj! Avaj! Avaj! Tako uzvikuje starac kada shvati da su ga napustili njegova nekadašnja snaga i sloboda. Danas to isto možemo da uzvikujemo i mi.Pomislite samo koliko smo životinjskih plemena uništili mi sami! Pogledajte ono što je danas sneg sutra ostaje samo voda! Slušajte tužbalicu suvog lišća koje je bilo zeleno i živo samo nekoliko meseci ranije! Deo smo ovog sveta i čini se da je naše vreme isteklo.
     Pa ipak da li ste primetili da propast jednog naroda udahnjuje život drugom. I taj neobični beli čovek-razmislite o njemu. On ima mnoge talente. Njegov neumorni um i njegove vredne ruke čine čuda za njegovu rasu. Stvari koje mi preziremo on smatra za bogatstva a opet, on je tako veliki i napredan da mora biti da u njegovom načinu razmišljanja ima i vrlina i istina. Prijatelji moji hoću da vam kažem ovo: Ne dozvolite da vas pokreću samo ostrašćeni argumenti i želja za osvetom! To je primereno mladima a mi više nismo mladi. Zbog toga, hajde da dobro razmislimo i damo savet kao pravi starci!“
     
     Šareni rep je znao da kritično. Od svih prisutnih jedino se on zalagao za potčinjavanje jačoj rasi čiju je konačnu pobedu smatrao neizbežnom. Ako se zanemari njegov glas odluka da se napadne tvrđava Fil Kerni je donesena jednoglasno. Da bi zadržao svoj položaj među saplemenicima Šareni Rep je učestvovao u ovom napadu u kome je lakše ranjen.
      Kada je 1876. godine jedna delegacija došla da pregovara sa Sijuima, Šareni Rep je bio spreman da je dočeka. Takođe je bio spreman da za svoj narod postigne najbolje uslove mira. Članove delegacije je često zbunjivao svojim izvanrednim govorima, neprijatnim pitanjima i rečitim aluzijama na prethodne sporazume koji su beli ljudi prekršili. Crveni Oblak je nakon nekoliko poziva koji su mu bili upućeni pristao da dođe na ove pregovore, Bik Koji Sedi nije došao.
    Tako je postignut čuveni sporazum i Šareni Rep nije više nikada podigao oružje na belog čoveka. Povukao se u rezervat i podsticao mlade ljude da se prijavljuju u vladine izviđače. Otvoreno je podržavao bele političare. Njegov nepopularnost među pripadnicima njegovog naroda je sve više rasla. Čak se je govorilo da je učestvovao u zaveri kada je izvršen atentat na Bika Koji Sedi, ali to nikad nije bilo potkrepljeno dokazima. Uoči odlaska vrhovnog poglavice u Vašington da bi ( bar su njegovi saplemenici bili uvereni u to)  pregovarao o prodaji indijanske zemlje Vrana Pas ga je ubio puškom. Sebe nije smatrao ubicom već osvetnikom, a to uverenje su delili i mnogi Sijui.

     Tako je završio čovek koji bi sasvim ispravno mogao da bude nazvan Pontijakom Zapada. Za nekog divljaka imao je briljantan um i izuzetnu moć zapažanja. Bio je jedan od indijanskih velikana koga sa više uvažavanja pamte belci nego njegov narod.



Ovaj rat nije izbio ovde, u ovoj zemlji; ovaj rat donela su nam deca Velikog Oca koja su došla da nam zemlju oduzmu u bescenje i koja u našoj zemlji čine mnoga zla. Za sve ove nedaće krivi su Veliki Otac i njegova deca... Mi smo želeli da ovde, u svojoj zemlji, živimo u miru i činimo samo ono što će našem narodu služiti na čast i dobrobit, ali Veliki Otac je ovu našu zemlju ispunio vojnicima koji misle samo na našu smrt. Indijance koji su odavde otišli na jug željni promene napali su jedni vojnici, a Indijance koji su odavde otišli na sever željni lova napali su drugi vojnici; oni sada žele da se vrate kući, a ne mogu da se vrate kući jer su im vojnici preprečili put. A ja mislim da postoje i druga, bolja rešenja. kad se jedan narod naže u nevolji i suprotstavi se drugome, onda je najbolje rešenje da se protivnici sastanu bez oružja, da o svemu mirno porazgovaraju i zajednički dođu do rešenja kako da se sukob okonča na neki miroljubiviji način.


Sinte Galeška (Šareni rep),poglavica plemena Ispečeni (Brule),Sioux
« Last Edit: 21 Maj, 2009, 18:57:39 by mrka72 »
I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
25 Maj, 2009, 14:42:16
Reply #64
  • Moderator
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • *****
  • Posts: 2.623
  • Ocena: +305/-62
  • Gender: Male
  • DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT

                                      Dva Udarca



                                   
                                
                                                  Chief Two Strike
                                                   1832 - 1923



     Većinu Indijanskih imena Amerikanci su preveli pogrešno, što je prava šteta. Takav je slučaj i sa Dva Udarca. Ime Dva Udarca govori o podvigu. U bici sa Jutama ovaj čovek oborio je dva neprijatelja sa nihovog bojnog konja. Pravo značenje imena Nomkahapa bilo bi „Oborio Je Dvojicu“.
     Rođen je u blizini Republičke reke oko 1832. godine. Njegova najranija sećanja dopirala su di napada koji su Šošoni izvršili na logor Sijua kod Malog bora. Prvi beli ljudi koje je video bili su trgovci koji su posetili njegovo pleme dok je on bio sasvim mali dečak. Taj događaj je pamtio veoma dugo, jer je govorio „bili su odogovorni što je moj otac poludeo“ (napio se). To je ostavilo dubok utisak na njega, tako da je celog života zazirao od „tajanstvene vode“ belog čoveka.
     Dva udarca nije bio krupan čovek, ali se kretao gipko i okretno, hitro kao antilopa. Iako mu je lice bilo izražajno najčešće se krio iza uobičajene indijanske maske ozbiljnog i strogog čoveka. Ali sasvim bi se razvedrio kada bi pričao. Na neki način bio je prepreden i snalažljiv, ali ne i zlonameran i prevrtljiv. Imao je veoma razvijeno osećanje za dužnost i čast. Patriotizam je bio njegov ideal i osnovni cilj u životu.

    Kao mlad čovek bio je veoma skroman, čak i stidljiv, iako su mu otac i deda bili dobro poznate poglavice. Imao je burno detinjstvo. Naročito se isticao kao izuzetan jahač i kao vrstan strelac. Kao osamnaestogodišnjak često je sa svojim ocem igrao igru „ubistvo jednom strelom.“ Odlazili su u lov samo sa po jednom strelom. Cilj je bio da ulove bizona jednim pogotkom. Uspeli su da izdvoje dva bizona iz krda. Dva udarca je odmah oborio ženku bizona, dok njegov otac nije uspeo da nacilja tako dobro, već je bizon bio samo ranjen. Na njegovu nesreću njegov konj se sapleo o jarak i zbacio svog jahača. Dva udarca je pokušao da odvuče pažnju ranjenog bizona al mu to nije polazilo za rukom. Kako više nije imao strele, hitro je odjahao do bizona kojeg je prethodno ubio, izvukao je svoju strelu, razapeo je luk i ubio i drugog bizona.  Te večeri članovi plemenskog veća proglasili su Dva Udarca za junaka.
      Dva udarca nije bio tako poznat među belcima kao među pripadnicima svoga naroda, jer je u daleko većoj meri bio strah i trepet kao ratnik nego kao vođa.
      Umro je u ispostavi Ružin potok kao veoma star čovek 1923. godine

« Last Edit: 25 Maj, 2009, 14:43:56 by mrka72 »
I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
07 Jun, 2009, 11:54:40
Reply #65
  • Moderator
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • *****
  • Posts: 2.623
  • Ocena: +305/-62
  • Gender: Male
  • DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT





                                                 Američki Konj




                            

     Američki Konj bio je jedan od najmudrijih i najsnalaživijih poglavica Sijua. Ime i položaj nasledio je od strica ubijenog u bici kod Visokih usamljenih brda. Američki Konj mlađi rođen je u vreme kada su belci počeli ozbiljno da zadiru na teritoriju Sijua i pri tome pokazuju veliku agresivnost, tako da se zrelo doba njegovog života poklopilo sa najtežim i najkritičnijim perijodom indijanske istorije. Odgajio ga je stric pošto je njegov otac poginuo još dok je Američki Konj bio dečak. Pleme Američkog Konja bilo je usko povezano sa trgovačkom postajom zbog čega su članovi plemena težili da održe prijateljske odnose sa belcima, što je bila politika koje se njihov vođa čvrsto pridržavao.
     Kada se Američki Konj rodio njegov ostareli deda rekao je „iznesite ga napolje! Neka
zamoli svog pretka Sunce da mu da vrelu krv ratnika !“ I imao je vrelu krv. Bio je srdačan i ljubazan čovek, voleo je uzbuđenje i akciju, uvek je bio u središtu događanja.
     Tokom nemirnog perijoda od 1865. do 1867. godine Američki Konj se zalagao za pokoravanje vladi po svaku cenu, zbog toga što je bio uveren da je oružani otpor uzaludan. Vođa je postao tek 1876. godine kada je nasledio ime i položaj svoga strica. Do tada je među saplemenicima bio poznat kao Manišini (Ne Može Da Hoda).
Kada je veći deo Oglala kome je sam pripadao, pristao da ode u rezervate, Američki Konj se povezao sa Indijancima koji su se zalagali za mir i već živeli u ispostavama Šareni Rep u Nebraski. Zahvaljujući njegovim upornim nastojanjima mladi ratnici njegovog plemena više nisu podizali oružje na belce. Pošto su vojnici bili uvereni da su starije i iskusnije poglavice u duši bili neprijateljski nastrojeni prema belcima, često su koristili usluge Američkog Konja. Mnogo  njegovih mladića prijavilo se za izviđače jer ih je on podsticao na to jer je i sam služio belcima na taj način.
     Početkom 1876. godine proširile su se glasine da se neke grupe Indijanaca spremaju da beže. Njihov vođa bio je izvesni Siju Džim kome su takav nadimak dali američki vojnici. Američki Konj je kod njega otišao kao mirovni posrednik, ali je on odbio svaki razgovor sa njim i nazvao ga ženom a ne ratnikom. Američki Kon se vratio u svoj logor i svojim ljudima ispričao de će Siju Džim izazvati velike nevolje i da on mora biti sprečen jer će u suprotnom celo pleme stradati zbog njega. Ponovo je otišao kod ratobornog Džimija, ali ovog puta sa nekoliko ratnika. Nepopustivi vođa pobunjenika je izašao sa puškom u ruci, ali je lukavi poglavica bio brži od njega, pucao je i ubio ga.
Ovo je umirilo ljude koji su se pobunili tek posle ubistva Ludog Konja. U krizi koju je izazvao taj događaj Američki Konj se još jednom pokazao kao energičan i uticajan zagovornik pomirenja sa vladom. Od tada je bio aktivan u rešavanju svih pitanja i problema svog naroda. Zapažen zbog svoje rečitosti koju je uvek stavljao u službu pomirenja. Pa ipak umeo je da govori veoma oštro o dvoličnosti belaca, međutim nikad nije vređao svoje sagovornike, pored toga bio je majstor brzog i duhovitog odgovora. Jednom prilikom je rekao da Indijanac neće moći da uđe u raj belih ljudi ukoliko je uslov za to da na sebi ima zlatne papuče, da bi objasnio svoju tvrdnju dodao je da su belci uzeli crna brda a sa nima i zlato.
     U prijodu od 1890. do 1891. godine, tokom poslednje borbe svog naroda za slobodu izazvane dolaskom mesije, pokazao je kao nikada ranije svoju veličinu. Dok su mnogi njegovi prijatelji bili poneseni učenjem novog proroka, Američki Konj se držao po strani i pozivao svoje saplemenike da slede njegov primer. Kada se versi zanos pretvorio u otvorenu pobunu ustao je protiv suprotsavljanja belcima.
Hiljade Indijanaca bilo je okupljeno u rezervatu kada se tog „sudbonosnog dana“ kada se Omaleni odvažio da prošeta pred njima iako se do tada krio jer je znao da će biti uhapšen. Naravno policajci su ga uhapsili čim su ga ugledali i poveli prema stražarnici. Pružao im je otpor ali je bio savladan. Gomila ratnika pohrlila je da mu pruži pomoć, ap je nastao metež u kome se čulo „Napred, pobićemo ih sve!“ A onda je izašao Američki Konj i mirno izašao pred rulju.
„Šta to radite? Šta ste naumili? Stanite ljudi! Ili možda hoćete da pobijete ženu i decu i potpuno satrete svoj narod? Danas ste hrabri pošto vas ima više od belih ljudi, ali šta ćete da radite sutra?  Okruženi ste železničkim prugama.  Na hiljade vojnika će nagrnuti iz svih pravaca i okružiće vas pre nego postanete svesni toga. Nemate dovoljno hrane ni municije. Uništićete svoj narod! Povucite se dok još imate vremena!“ Tada su se strasti smirile, iako su neki i dalje negodovali da su Američki Konj i ljudi poput njega pretvorili svoj narod u robove.
Američki Konj je bio jedan od prvih pristalica ideje da se Indijanci obrazuju kao beli ljudi. Njegov sin Samjuel i nećak Robert bili su među prvim studentima indijanskog porekla koji su učili na Karliju. Politika koju je vodio pod novim okolnostima sa kojima se suočio njegov narod i saveti koje je davao bili su odvažni i dosledni  


« Last Edit: 11 Septembar, 2009, 18:56:09 by mrka72 »
I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
13 Jun, 2009, 20:41:41
Reply #66
  • Moderator
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • *****
  • Posts: 2.623
  • Ocena: +305/-62
  • Gender: Male
  • DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT
                                                  

                                                  Kiša U Lice

                             


                                               Chief Rain in the Face
                                                       1835 - 1905
                                                





      Čuveni ratnik Siju Kiša U Lice, čije je ime izgovarano sa strahopoštovanjem rođen je 1835 godine u blizini mesta na kome se reka Čajen račva. Njegov otac nije bio poglavica, ni njegov deda nije bio poglavica. Sa majčine strane je imao nekoliko istaknutih predaka, ali mu nijedan nije ostavio mesto vođe. Ugled je stekao sam svojim delima.
     Još kao dečak voleo je da se bori. U svim igrama važio je za dečaka koga je gotovo nemoguće pobediti, što ga je činilo veoma ponosnim. Imao je oko deset godina kad je njegovo pleme logorovalo zajedno sa Čajenima. U to vreme ova dva plemena su bila u prijateljstvu, ali su dečaci uvek voleli da između sebe vode lažne bitke. Tom prilikom je poveo časnu borbu sa dečakom koji je bio stariji od njega. Pobedio ga je ali je primio nekoliko snažnih udaraca zbog kojih je počeo da krvari a krv se mešala sa bojom na njegovom licu i ispirala je. Pošto je bio sav umrljan dečaci Siju su počeli da ispuštaju ratne pokliče i da viču: „ Pobedio je neprijatelja a lice mu je isprskano kao posle kiše, Kiša U Lice, ime će mu biti Kiša U Lice“.
     Išao je mnogim ratnim stazama ali se na nijednoj nije posebno istakao. Postao je poznat tek kada su Sijui počeli da ratuju protiv belog čoveka. Jedan od najsmelijihg napada izveli su u leto 1866. godine na tvrđavu Toten u Severnoj Dakoti.
     U to vreme vođa ratnika bio je Hokej iz plemena Asinibojna.  Vapej ili Neustrašivi Medved, koji je kasnije obešen u Janktonu, bio je najhrabriji među njima. Pozvao je Hokeja da pokaže svoju hrabrost i povede ratnike u ovaj napad, što je Hokej i prihvatio i pozvao ostale da pokažu svoju hrabrost  i pođu sa njim do gotovo neosvojive tvrđave koju je branio veliki garnizon.
     Vapajpej i Kiša U Lice su jedan drugog nazivali „prijateljem bratom“, što je bila zakletva koja ih je vezivala u svemu. Ono što je radio jedan morao je da radi i drugi. U ovom slučaju to je značilo da Kiša U Lice mora da bude uz njega u napadu i da mora da se bori do smrti ukoliko on pogine.
     Pripremio se je za smrt. Lice je obojio kao i uvek, pola crveno a pola crno da bi predstavljalo pomračenje Sunca.
    Dat je znak za napad! U početku je bio uz Vapajpeja, ali je on imao bržeg konja tako da ga je ostavio za sobom. Kada su se sasvim približili tvrđavi Vapajpej je bio u beljem položaju jer su se vojnici oporavili od šoka i počeli da nišane preciznije. „Njihov veliki top govorio je veoma glasno. Puške vojnika su govorile veoma brzo, ali su ranile samo nekoliko ratnika. Veliki top vojnika najviše je podsećao na starog psa bez zuba , koji se sve više razdražuje što pravi veliku buku.“
     „Ne znam kolike žrtve smo im naneli ali smo ih neko vreme držali u strahu. Beli vojnici su se ponašali kao da je u njihov logor uleteo roj ljutih pčela. Uspešno smo se povukli., ali neki od Indijanaca iz rezervata krenuli za nama uz bojne pokliče. Pratili su nas sve dok im Hohej nije reko da ne želi da se bori protiv robova belih ljudi, jer u tome nema ničeg časnog. Tek tada sam primetio da je niz moju nogu tekla krv, i ja i moj konj bili smo lakše ranjeni.“
„Dve godine kasnije napali smo tvrđavu zapadno od Crnih brda (tvrđava Fil Kerni u Vajomingu) i tom prilikom ubili sto vojnika.“ ( U vojnim izveštajima pominje se osamdeset ljudi pod komandom kapetana Fetermana- ali nijedan od njih nije preživeo da bi ispričao šta se dogodilo). „ Ubici su učestvovala gotovo sva plemena Sijua- Crveni Oblak, Šareni Rep, Ludi Konj, Bik Koji Sedi, Veliko Stopalo i sve naše velike poglavice su bile prisutne. Naravno za ljude poput mene uglavnom nije znao niko. Međutim borili smo se mnogim istaknutim mladim ratnicima, među kojima su bili Mač, Mladić Koji Se Boji Svojih Konja, Američki Konj (kasnije je postao poglavica), Kralj Vrana i ostali.
     „ Ratno veće na kome je razrađen plan napada trajao je veoma dugo. Većina ratnika trebalo je da se krije u zasedi dok je nekoliko najhrabrijih mladića zaduženo da napadne drvoseče koji su sekli stabla za završetak tvrđave. Rečeno nam je da te ljude ne smemo da ubijamo već samo da ih progonimo do tvrđave, posle čega bi odmah počeli da se povlačimo da bi namamili bele vojnike da izađu napolje. U slučaju da pođu za nama trebalo je da ih namamimo u zasedu. Zagrizli su mamac kao što smo se i nadali. Bitka nije trajala dugo, samo nekoliko minuta, u stvari, više vremena je trebalo da se savlada neko manje krdo bizona.“
Ovaj napad smo izveli jer je većina Sijua sa reke Misisipi i istočno od nje već počela da govori o sklapanju mira. Međutim čak ni smrt tolikog broja vojnika nije mogao da produži rat. Sledeće godine gotovo sve poglavice Sijua potpisale su mirovni sporazum u tvrđavi Rajs koja je bila podignuta na indijanskoj teritoriji. Prema ovo sporazumu Veliki Otac iz Vašingtona pristao je da zemlja severno od Republičke reke u Nebraski uključujući i Crna Brda i planine Velikog Roga, budu ustupljene Indijancima. Pored toga nijedan beli čovek nije mogao da kroči na njih bez naše dozvole. Međutim Bik Koji Sedi i Ludi Konj nisu bili zadovoljni takvim sporazumom i odbili su da ga potpišu.
    „Do tada sam već učestvovao u nekoliko značajnih bitaka, ali se u njima nisam istakao nijednim junačkim delom. Međutim želeo sam da ljudi znaju  za mene i priključivao sam se ostalim ratnicima uvek kada su odlazili u rat. Borio sam se protiv Vrana, Mandana, Velikih Stomaka i Ponija i stekao izvestan ugled.
    Međutim kada su beli ljudi otkrili žuti metal na našoj zemlji došli su u tolikom broju da su oterali svu divljač, prihvatili smo se oružja i krenuli u stvarno veliki rat. Tada nismo znali da protiv belaca ratujemo poslednji put. Poglavice koje su se najviše zalagale za rat bile su među prvima koji su se predali i prihvatili da žive u rezervatima. Šareni Rep je bio veliki ratnik, ali se je brzo predao belim vojnicima pošto su mihove vođe obećale da će ga proglasiti za poglavicu svih Sijuna. Da nije bio toliko ambiciozan ostao bi sa Bikom Koji Sedi do kraja.
     U to vreme mladi ratnici počeli su da prate tragove koje su ostavljali beli ljudi po crnim brdima, kada bi naišli na njihova kola pobili bi sve putnike. To su radili da bi njihove sunarodnike odvratili od ulaska u našu zemlju pošto Veliki Otac nije poštovao sporazum iz 1868. godine po kome je dužan da svoju belu decu drži dalje od nas.
U svakom slučaju posle potpisivanja ovog sporazuma, kog se nisu pridržavali ni belci ni Indijanci (mada treba istaći da su ga beli ljudi prvi prekršili), nastupila su nemirna vremena, u kojima sam, kao i većina mladića, često koračao ratnom stazom mada bez nekog značajnijeg uspeha. Iako sam učestvovao u mnogim bitkama nije mi pošlo za rukom da izvedem neko junačko delo po kome  bih bio poznat. Na kraju smo Vapajej i ja postavili zasedu i ubili vojnika koji je iz tvrđave krenuo na istok. Kasnije sam bio zarobljen od vojnika Dugonosog vođe ratnika (Tom Kaster) i odveden u tvrđavu u blizini Bizmurka, Severna Dakota (tvrđava Abraham Linkon). Tu su mi rekli da će me streljati i obesiti o drvo. Uzvratio sam da se ne bojim smrti. Međutim štitio me je jedan stari vojnik koji mi je donosio hranu, iako je bio belac imao je srce Indijanca. Jednog dana došao je kod mene skinuo mi je gvozdeni lanac i đule koji si mi bili vezani za nogu . Koristeći znake i nešto malo reči jezika Sijua koje je znao uspeo je da mi kaže:
„ Idi prijatelju! Ponesi lanac i đule sa sobom! Pucaću ali gls moje puške neće govoriti istinu.“
     Kada sam shvatio šta hoće da mi kaže potrčao sam što sam brže mogao, on ej počeo da puca za mnom ali tek kada sam bio sa druge strane bedema. Ubrzo sam pronašao zaklon u kome sam bio sasvim bezbedan. Ovo nisam ispričao nikome jer nisam hteo da naškodim belom vojniku, ne bih ispričao ni sad da nisam siguran da je mrtav. Jer tada je bio star nemoguće da je još uvek živ. Međutim stari vojnik me je naučio da i među belcima postoje ljudi koji imaju srce.  
Nekoliko dana kasnije otišao sam sa još nekoliko ratnika u logor pobunjenika kod barutne  reke iz koga smo napadali bele ljude koji su gradili veliki gvozdeni put (Pacifičku železničku prugu).
     Tog proleća Sijui su se ponovo okupili kod reke Jezik. Bio je to jedan od najvećih logora koji sam ikad video. Priključio nam se izvestan broj Severnih Čajena koje je predvodio poglavica Dva Medveda, a kasnije je i došla nekolicina Santa Sijua, odmetnika iz Kanade, pod vođstvom Inkpadute. Odlučili smo da se borimo protiv vojnika dok ne pogine i poslednji od nas.
     Naravno mladi ratnici su bili oduševljeni jer im se ukazala prilika da učestvuju u velikom ratu. U blizini reke Misuri izviđači su otkrili veliku količinu raži za konje, ali i druge zalihe. Sve su to doneli brodovi belih ljudi. Izviđači su takođe preneli da nam se sa juga približava velika vojska, koja je u tom trenutku bila udaljena samo dva dana puta. Sa belim vojnicima jahali su izviđači Vrana i Šošona.
Svi su bili uzbuđeni sazvano je veliko ratno veće na kome su mnogi govorili. Neko me je pitao u kakvim uslovima žive Indijanci u rezervatima, ja sam odgovorio da su naši saplemenici tamo isto što i zarobljenici. Zbog bezbednosti odlučeno je da Tri Zvezde (generala Kuka) dočekamo što je moguće dalje od logora.
Presreli smo ga kod Ružinog Pupoljka, da smo sačekali i pustili ga da napadne prvi mislim da ne bi prošao ništa bolje od Kastera. Bio je dobro utvrđen na mestu na kome se je ulogorio. A spasli su ga njegovi saveznici Indijanci koji su nas na vreme otkrili i počeli borbu, što mu je dalo dovoljno vremena da se pripremi. U svakom  slučaju imao je više mudrosti nego hrabrosti. Kada smo logor premestili na drugo mesto, mogao je da nastavi putem kojim se je kretao i susretne se sa dugokosim vođom belih ratnika. To bi spaslo Kastera i možda doprinelo da nas belci pobede još tada.
Pošto u tim predelima nije bilo dovoljno divljači prešli smo reku Jezik i otišli u oblast malog Velikog Roga. Niko nije mogao da pretpostavi da će nas belci pratiti po nepristupačnim terenima. Međutim pojavio se dugokosi vođa belih ratnika i iznenadio nas. Napali su naš logor sa juga. Koristili su puške koje su drugačije zvučale od naših.U logoru je odmah dat znak za uzbunu. Ratnici koji su jahali na početku kolone stigli su do belih vojnika dok su ovi sa začelja još prolazili reku. Znak za napad dat je kada smo vojnike opkolili sa dve strane tako da se reka našla iza njih. Među nama je bilo mnogo mladih muškaraca koji u rikama nisu imali ništa osim motki i toljaga. Pa ipak jurišali su na vojnike i obarali ih na zemlju. Indijanci su bili podeljeni u dve grupe, jedna se bez prestanka kretala u krug oko vojnika a druga jahala direktno na vojnike i probijala se kroz njih.  Velika grupa vojnika zauzela je položaj u malom klancu i hrabro se borila sve dok nije isečen i poslednji vojnik. Oduvek sam mislio da su belci kukavice ali sam posle toga dana počeo da ih poštujem.
     O meni je ispričano mnogo laži. Neki kažu da sam ja ubio vođu belih ratnika (Kastera), drugi da sam izvadio srce njegovom bratu (Tom Kaster) jer me bacio u zatvor. Ali u toj bici uzbuđenje je bilo toliko veliko da smo jedva uspeli da prepoznamo prijatelje. Sve se odvijalo brzinom munje.
     Od kada sam došao u rezervat živeo sam mirno. Niko ne može da kaže da je Kiša U Lice prekršio neko pravilo Velikog Oca. Borio sam se za svoju zemlju i za svoj narod, kada smo poraženi povukao sam se i živeo tiho onako kako se to očekuje od pravog ratnika. Kiša U Lice ubijen je kada je svoje oružje položio pred Velikog Oca. U tom trenutku napustila ga je duša iako je njegovo jadno telo nastavilo da živi. A sada se sprema da legne poslednji put. Ho, hačetu (A to je dobro).“

Svedočanstvo zabeležio Istman Ohijesa nekoliko meseci pred smrt Kiše U Lice.
 


« Last Edit: 14 Mart, 2010, 18:52:55 by mrka72 »
I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
24 Jul, 2009, 15:42:59
Reply #67
  • Moderator
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • *****
  • Posts: 2.623
  • Ocena: +305/-62
  • Gender: Male
  • DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT





                                    Rupa U Danu


                     

                           
                                      Chief Hole in the Day
                                           1825 - 1868

     Početkom devetnaestog veka indijanski narod sa severozapada prvi put su osetili pritisak civilizacije. U to vreme imali su briljantne vođe koje su u istoriji ostale nepoznate iz krajnje neobičnog razloga. Naime došljake su dočekali i primali srdačno umesto da su im se suprotstavljali. U to doba sukobljavali su se samo različiti evropski narodi između sebe iako su u borbu često uvlačili i plemena starosedeoca. Međutim novo okruženje donelo je i nove motive. Iskušenja Indijanaca mnogostruko su uvećana novim oružjima, novim proizvodima i iznad svega razornom „vodom za dušu“.
     Indijanci su postepeno shvatali da bela rasa ima sasvim jasan cilj – da postane vlasnik sve zemlje, bez obzira na prava starosedelaca. Pa ipak stare poglavice su i pored toga pozivale na strpljenje, prema njihovim rečima zemlja je bila dovoljno prostrana da obe rase mogu da žive na njoj, svaka na svoj način. Zbog toga su nastojali da se sprijatelje sa belcima i verovali su u njihovu iskrenost.

     Rupa U Danu (Bag-o-naj-ki-šing) rođen je na početku tog doba. Reč „Ki-šing“ znači dan ali i nebo, tako da bi se njegovo ime moglo i prevesti kao Rupa U Nebu. Taj nadareni čovek nasledio je ime ali i veliki deo sposobnosti od oca koji je među Ožibvama bio čuveni vođa ratnika – pravi Napoleon običnih ljudi, odlučan i istrajan u ratu protiv Sijua. Treba napomenuti da je prema običajima Indijanaca iz toga doba primirje sklapano svakog leta kada su na zajedničkim većima predstavnici oba plemena pričali šta im se dogodilo tokom prethodne godine.
     Rupa U Danu mlađi bio je lep čovek, visok i skladno građen, a prema svima se je odnosio ljubazno jer je bio plemenit po prirodi. Takođe je bio i rođeni diplomata. Ožibve su dozvoljavale poligamiju. Nije poznato kakvo je bilo njegovo mišljenje o tome, ali se zna da je poligamiju iskoristio u političke svrhe oženivši se ćerkama gotovo svih poglavica različitih grupa svoga naroda. Zahvaljujući ovim vezama imao je kontrolu nad gotovo celim narodom Ožibva i moga je da vrši veliki uticaj. Velečasni Klod A. Bjuli piše o njemu:
    „Rupa U danu je bio čovek upečatljive pojave, po prirodu uljudan. Imao je melodičan i prijatan glas i bio je nadaren za govorništvo. Osim toga razmišljao je logično i donosio je pravilne zaključke. Kada je govorio nije bio ostrašćen već jasan i uverljiv tako da je mogao da zadrži pažnju slušalaca.“
     Zanimljivo je primetiti da su mu saplemenici dali ime „Dečak“, jer je kao mlad bio veoma plašljiv. Kada je odrastao Rupa U Danu postao je odvažan ratnik
Često se događalo da kada čovek bez mnogo razmišljanja rizikuje sopstveni život na kraju umre prirodnom smrću. Tako je umro prerano sazreli Rupa U Danu dok je Dečak još uvek bio sasvim mlad. Dečaku se je ogrtač poglavice neočekivano spustio na ramena i on ga je nosio tokom kratkog ali burnog perioda u kome je predvodio svoje saplemenike. Bilo mu je suđeno da doživi propast prvobitne demokratije na ovom kontinentu. Na istočnom horizontu tamni oblaci gomilali su se velikom brzinom. Vreme individualizma i ravnopravnosti među ljudima moralo je da ustukne pred strašnim silama civilizacije – sebičnošću materijalizma i nezajažljivom pohlepom trgovine i njene sestre bliznakinje politike. Pod takvim okolnostima mladi Rupa U Danu prihvatio je zadatak da vodi svoje saplemenike, koji su u početku bili skloni da sumnjaju u mudrost tako mladog poglavice. Međutim, veoma brzo je pokazao da odlično poznaje tradiciju svoga naroda i poput Šarenog Repa i Male Vrane  spremno prihvatio političku taktiku belog čoveka. Zadržao je teritorije koji su njegovi preci osvojili u ratu protiv Sijua, a pregovore sa belcima vodio je kao vrhunski diplomata – osim u jednom slučaju koji ga je koštao života.
     Kao i drugi oštroumni Indijanci koji su predvideli nestanak svoje rase, više je voleo postepene promene običaja, što bi na kraju dovelo do potpunog usvajanja načina života belih ljudi. Sunarodnike je počeo da navikava na nova pravila i to tako što im je prvo nametnuo ideju da poglavice moraju da imaju svu vlast i da za svoje zasluge moraju da budu nagrađeni. Iako je to značilo veliko odstupanje od starih običaja, ljudi su novinu prihvatili bez većih otpora. U svim sporazumima koje je postigao sa belcima postojala je klauzula o nagradi u zemlji ili novcu koje je dobijao lično on. Rano je odustao od ideje o zajedničkom vlasništvu nad zemljom sa Ožibvama iz oblasti Gornjih jezera jer je predvideo da će to stvoriti velike probleme onom delu naroda koji ga je priznavao za vođu i živeo uz reku Misisipi. Ipak neprilike je imao sa Ožibvama nastanjenim u oblastima Crvenog Jezera i jezera Pijavica jer su se oni ogradili od njegove politike, čime se postavilo pitanje granica.
     Prvim sporazumom koji je 1855. godine mladi Rupa U Danu sklopio sa vladom obezbeđen je „višak“ za poglavice, nezavisan od redovnih prihoda koji je dobija svaki od njih. Ovaj višak je trebao da bude raspoređen među poglavicama srazmerno broju Indijanaca na čijem čelu su stajali. Rupa U Danu je bio vođa najvećeg broja ljudi pa je dobijao lavovski deo ovi sredstava. Takođe je dobio i popriličnu svotu izdvojenu za potrebe „vrhovnog poglavice“, iako su njegovi saplemenici smatrali da to nije ispravno. Sledeći sporazum mu je obezbedio prihod od hiljadu dolara godišnje, koji je trebalo da mu bude isplaćivan u narednih dvadeset godina, a osim toga dobio je zemlju u blizini sela Vranino Krilo, vlada je preuzela obavezu da mu na toj zemlji podigne veliku i udobnu kuću. Pošto je težio da živi kao pravi gospodin, u njegovoj kući radilo je mnogo belih slugu. Oblačio se lepo, po običajima starosedelaca, ali sa primesom elegancije belih ljudi. Nosio je sako i kamašne od finog crnog materjala i lanenu košulju sa okovratnikom a preko toga crno ili plavo indijansko ćebe. Njegove mokasine su bile od najfinije jelenske kože a njegov izgled upotpunjavala je dugačka i negovana kosa, Voleo je da prima goste i odlazi u posete pa je bio omiljen  među oficirima i među civilima. Posebno je bio popularan među damama.
     Približno u to vreme vlada SAD-a odlučila je da okonča rat između Sijua i Ožibva. Mirovni pregovori su održani u tvrđavi Sneling, a SAD su imale ulogu posrednika. Kada su se predstavnici dva plemena sreli na ovom velikom veću, Rupa U Danu je predvedio delegaciju Ožibva kao vrhovni poglavica svog naroda, sa ostalim poglavicama je došao dostojanstveno i uz prilično veliku pompu. Žene vladinih službenika izrazile su želju da im se omogući pristup ovom neobičnom skupu, što im je na kraju omogućeno. Međutim kad su ušle u salu za njih nije bilo dovoljno mesta tako da su morale da se stisnu uz poglavice Sijua, od kojih je jedan primetio: „Mislio sam da će ovo biti veće poglavica, ali vidim da među nama ima i mnogo žena.“ Rupa U Danu je odmah ustao i progovorio na najljubazniji način „dame će počastvovati poglavice Ožibva ako budu ljubazne da sednu pored nas.“
     Još jedan od dokaza njegove spremnosti da se istakne među belcima, njegovi savremenici su videli u činjenici da je učestvovao u političkim kampanjama, što je bilo krajnje neuobičajeno za Indijance iz tog doba. Pošto je bio bogat i uticajan čovek, beli doseljenici iz susedstva slušali su njegove reči sa uvažavanjem. Političke govore je držao na jeziku svoga naroda pa je uz njega uvek bio prevodilac. Međutim ponekad bi se toliko oslobodio da bi govor završavao na lošem engleskom jeziku i to tako što je prisutne pozivao na piće. U takvim prilikama rekao bi : „gospodo republikanci, dođite i pijte.“
     Rupa U Danu nije postao uticajan zbog toga što je samo to bila želja njegovog naroda, za njegov uspon bila je zaslužna zaštita koju mu je pružala vlada SAD-a. To je bio osnovni razlog što je mađu ostalim poglavicama njegovog naroda tinjala mržnja, dok su ga delovi plemena Ožibva koji su živeli u oblasti Crvena Jezera i Pijavica sumnjičili da je sklopio ugovore kojima je predao delove njihove zemlje i nikada ga nisu priznali za vođu.
     Njegova popularnost među oficirima i upravnicima rezervata nestala je tokom šezdesetih godina devetnaestog veka kada su republikanci preuzeli vlast i počeli su da vode potpuno drugačiju politiku prema Indijancima. Poglavica više nije dobijao poklone i nagrade i morao je da se odrekne luksuza na koji je navikao. Još gore je bilo to što je njegov ponos bio povređen ovakvim zanemarivanjem, Novi ljudi na vlasti obećali su da će se prema starosedeocima odnositi sa uvažavanjem, ali se čini da su oni bili korumpiraniji od svojih prethodnika i da za razliku od njih sve zadržavaju za sebe, samim tim indijanske poglavice ostale su bez svog dela prihoda.
Ogorčen ovakvim postupcima Rupa U Danu upoznao je svoj narod sa svim prevarama belih ljudi i postao je zaštitnih prava starosedelaca. Možda nije mogao da prepozna pravu prirodu korupcije sve dok se nije našao u položaju da je prouči izbliza. Možda bi mu se i moglo oprostiti što je život poglavice hteo da učini prema merilima belog čoveka. Međutim oglušio se o jedno od najosnovnijih pravila svoje rase koje glasi: „ Materjalni dobitak ne sme da bude motiv za služenje plemenu.“ Pogazio je ideale svog naroda, što nije moglo da mu bude oprošteno i on je kažnjen. Pa ipak greške koje je počinio nisu umanjile njegovu hrabrost. Poput poglavice Male Vrane nazvan je izdajnikom svoga naroda i poput njega očajnički je nastojao da povrati izgubljeni ugled žestoko se obrušivši na upravnike i indijanske trgovce, pošto su oni njegovo poverenje izgubili među prvima.
     Kada su se Sijui pobunili 1862. godine Ruapa U Danu nije ni pomišljao da sklopi savez sa njima. Belci su pokušali da ga ponize tako što bi ga uhapsili i stavili u okove. Ožibva je izbegao zamku i pobegao. Celo pleme se je okupilo na poziv Rupe U Danu. Mladim ratnicima koje je predvodio nije dozvolio da se upustaju u pljačku, već je skrivajući se u blizini utvrđenja čekao objašnjenje. Uz pomoć njegovog ličnog prijatelja koji je ubrzo došao u utvrđenje sudije Kupera  iz St.Pola problem je veoma brzo rešen.
Sporazumom iz 1868. godine konačno je zapečaćena sudbina Ožibva sa obala Misisipija. Rupa U Danu protivio se njihovom preseljenju u ispostavi poznatu kao Bela Zemlja, ali bez ikakvog uspeha, tako je shvatio da ovaj azvoj događaja znači konačan slom njegove rase. Izjavio je da nikada neće otići u taj rezervat i održao je reč. Osatao je na svom imanju. Ubila ga je ubrzo zatim grupa neprijateljski nastrojenih Indijanaca jer nisu imali poverenja u njega. Sačekali su ga u zasedi i ubili su ga dok je bio na kočijama.
Tako je umro jedan od najbriljantnijih poglavica Indijanaca. U diplomatiji je postizao velike uspehe a bio je i poštovan poglavica svoga naroda. Njegove mane su ipak ostavile prevelik trag i došle mu glave.



I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
30 Decembar, 2009, 22:45:24
Reply #68
  • Moderator
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • *****
  • Posts: 2.623
  • Ocena: +305/-62
  • Gender: Male
  • DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT
                                            Poglavica Žozef



                              


Chief Joseph: Nez Perce 1840-1904

 
     Kao i sva indijanska plemena, suviše velika da bi bila ujedinjena pod jednim poglavicom, pleme Probušenih Noseva sastojalo se od nekoliko grupa od kojih je svaka bila nezavisna i sa ostalima povezana u labavu konfederaciju. Žozef i njegov narod živeli su u Imnahi ili Velikoj okrugloj dolini u Oregonu, na zemlji koja je smtrana najboljom i najplodnijom u tom delu države.
     Kada su neke grupe Probušenih Noseva potpisale mirovni sporazum, Žozefoba grupa bila je u Lapavai u Ajdahu i nije imala nikakve veze sa tim. Dok je ležao na samrti, ostareli poglavica rekao je svom sinu, koji je u to vreme bio dvadeset i dve godine da on lično nije potpisao nikakve papire, takođe ga je savetovao da nizašta na svetu ne napušta zemlju svojih predaka. Ovi miroljubivi Indijanci nezainteresovani su za bilo kakav sporazum, nisu čak ni znali koje su zemlje ustupljene belcima sve dok im posrednik nije pročitao vlkadino naređenje da se presele na neko drugo mesto. Naravno, odbili su.
     Pošto posrednik nije uspeo da ih otera, zajedno sa budućim naseljenicima obratio se vojsci od koje je zatražio da prisili Indijance na poslušnost. Drugim rečima, tražio je da ih vojska primora da zemlju svojih predaka napuste bez protesta i ostave je gomili pohlepnih prevaranata. Vojska je poslala generala O.O. Hauarda da izvrši ovaj zadatak. Hauard je dugo pregovarao sa Žozefom i istaknutim ljudima njegovog plemena kojima je bez prestanka ponavljao da moraju da se povinuju naređenju jer će u suprotnom biti oterani silom.
     Žozef je bio običan mladić, bez iskustva u politici i ratovanju. Odgajan je u skladu sa mudrošću predaka , a sa svojim bratom Olokotom pohađao je školu koju su držali misionara i u njoj slušao priče o Hristu i njegovoj religiji bratstva i jednakosti među ljudima. Hauardu je odgovorio na svoj jednostavan način da ni on  ni njegov otac nisu sklopili nikakav sporazum kojim bi se odrekli svoje zemlje, da nijedna od ostalih grupa Probušenih noseva nije bila ovlašćena da govori u njihovo ime i da bi bila velika nepravda da  belci na taj način oduzmu posede prijateljski nastrojenog plemena Indijanaca. General  hauard uzvratio je da Indijanci nemaju nikakva prava i da se u ovoj stvari ništa ne pitaju. Jedino što mogu da urade je da se povinuju naređenju. Iako su neki od istaknutih ljudi savetovali da se pobuna podigne odmah, Žozef je zadržao hladnokrvnost i pokušao da umiri saplemenike pošto se jošuvek nadao da će uspeti da pronađe mirno rešenje problema. Na kraju je zatražio trideset dana da sakupi dovoljno zaliha za put i to mu je bilo odbreno.
     Žozef je moga da se uzda u reč svojih saplemenika  da neće podizati pobunu, ali su otimači zemlje bili nestrpljivi i činili sve da izazovu krizu i time ubrzaju proterivanje Indijanaca. Pljačkali su toliko besramno da si Indijanci, ili bar poneki od njih, na kraju izvršili odmazdu iako su njihovi neprijatelji upravo to i priželjkivali.
     Tokom tih trideset dana njegovi saplemenicu su poglavicu Žozefa vršili ogroman pritisak da se odupre naređenju vlade. „najgore je bilo to, što sam zano da su u pravu“ reko je Žozef.“Osim toga mislio sam da je suviše rano da se oglušim o ono što mi je otac na samrti reko“. A za Indijance je reč čoveka na samrti bila svetinja.
     Među vođama ratnika koji su se zalagali za suprotstavljanje naređenju vlade bili su Tu-hul-hul-sot, Bela Ptica i Ogledalo, ovi snažni ljudi uživali su veliki ugled među Indijancima. Nasuprot njima stajali su oni njihovi saplemenici čiji su duh oblikovali emisari vlade prema svojim potrebama i proglašavali su ih velikim prijateljima belaca. Ovi ljudi su po pravili bili nepouzdani, štosu Indijanci vrlo dobro znali i sumnjali su u sve ono što ima veze sa vladom. Osim toga dok Indijanci govore ono što misle, belci imaju stotine načina da kažu ono što ne misle.
     I tako se ovaj jednostavni mladić, koji nikada nije koračao ratnom stazom našao u središtu oluje.Odlučno se založio za mir i poslušnost.Što se tiče onoga što mu je otac na samrti reko, samom sebi je obećao da nikada neće potpisivati nikakve papire i da će zemlju predaka napustiti samo ako ga vojnici proteraju iz nje. Prema njegovom mišljenju to je bilo dovoljno da ga opravda pred svima.
     Međutim belci su bili bezrazložno nestrpljivi. Priželjkivanu dolinu hteli su za sebe što pre, a svojom drskošću napetu situaciju pogoršavali su do usijanja. Dok je mladi poglavica bio na putu ubijen je jedan mladi Indijanac, što je označilo vrhunac krize. Kad se poglavica vratio zatekao je ratnike čvrsto rešene da izginu u borbi. Priroda u tom delu im je išla na ruklu ibili su uvereni da će dobro namučiti vojnike dok ih budu progonili, a koliko će moći da izdrže jednostavno nisu znali. Čak su i Žozefovog mlađeg brata Olokota pridobili za sebe. Mladom poglavici nije preostalo ništa drugo osim da prestane da pruža otpor svojim ratnicima i tako je započela njegova karijera vrhunskog stratega koji je organizovao najbriljantnije povlačenje u istoriji.
Treba imati na umu da Probušeni nosevi nisu bili ratnici željni skalpova poput Sijua,Čajena i Juta, već miroljubivi lovci i ribari. Ratno veće je nešto sasvim novo za Žozefa. Svom narodu je mogao da kaže samo sledeće:
    „ Pokušao sam da vas spasem od bede i patnje. Pružanje otpora belcima doneće nam samo to. Sve što imamo možete da obuhvatite jednim pogledom. Hrane i municije oni imaju u izobilju. Suočićemo se sa velikim teškoćama i pretrpećemo ogromne gubitke“
Posle ovog govora mirno je počeo da iznosi plan.
     A plan kampanje se svodio na to da se pleme uspešno povuče i Montano i tamo stupi u kontakt sa pobunjenim Sijuima i Čajenima koje je predvodio Bik Koji Sedi. Razrađen je i sistem Izviđanja – jedna grupa izviđača pdvajala se od glavnine ratnika i polazila na zadatak uveče a druga nešto pre zore. Ova druga grupa trebala je da stigne prvu kod nekog visokog brda koje je moglo da posluži kao osmatračnica i ostavi je za sobom. Takođe su organizovani i izviđači mamci , čiji je zadatak bio da zavaraju indijanske izviđače koji su se borili na strani vojske.
     Žozefova najveća briga bila je da vojska ne napadne decu,žene, starce i ljude koji su zaduženi za transport zaliha i minimalnih količina zaliha i neophodnih stvari iz domaćinstva. Zbog toga je formirao pomoćne grupe koja je imala zadatak da posle svake borbe omoguće povlačenje plemena po planu u savršenom redu. Osim toga, žene koje nisu imale nikakve obaveze zadužio je da se staraju o ranjenicima.
     Na ratnom veću donesena je odluka da glavna zaštitnica sačeka vojsku generala hauarda u kanjonu Bele ptice. Svi detalji ovog napada isplanirani su unapred, ali u skladu sa indijanskim običajima, što znači dovoljno fleksibilno da bi svaki vođa ratnika imao potrebnu slobodu da deluje zavisno od okolnosti. Vrlo je verovatno da nijedna zaseda nije isplanirana bolje od one koju je poglavica Žozef postavio lukavom i iskusnom generalu Hauardu. Očekivao je da će njegovo plenme biti nemilosrdno porgonjeno , ali je računao da u poteri neće učestvovati više od dve stotine pedeset vojnika. Postavio je lažne tragove da bi vojnici pomislili da se sprema da pređe reku Lososa, ili da ju je već prešao, iako nije nameravao da to učini. Njegovi ljudi su razapeli nekoliko šatora da budu sasvim uočljivi a žene i decu su sakrili na nepristupačnim grebenima. Muškarci su zauzeli položaje u kanjonu, spremni da pucaju na vojnike uz minimalnu opasnostda i samu budu pogođeni. Čak su mogli da bacaju kamenje na njih.
     Vojnicima je bilo potrebno samo nekoliko minuta da shvate da su upali u zasedu. Pokušali su da se bore ali je veliki odred graničara koji ih je pratio na ovom zadatku ubrzo počeo da se povlači u rasulu.Ratnici su ih progonili petnaestak kilometara i pritom su zaplenili veliku količinu oružija i municije. U ovoj poteri ubijeno je ili ranjeno mnogo belaca.
     Probušeni nosevi su zatim prešli reku i izvesno vreme išli sporednim putevima da bi stigli do drugog gaza. Reku su zatim pregazili ponovoi krenuli na istok. Sve je ovo sračunato da zavara progoniteljePoglavica Žozef je procenio da će generalu Hauardu biti potrebno šest ili sedam dana da sakupi onoliko vojnika koliko je bilo potrebno za uspešnu poteru. Ispravnost ovakvog razmišljanja potrvrđena je onim što je general  hauard zapisao u svoj dnevnik. Naime, čekao je šest dana da vojnici dođu iz različitih tvrđava i tek tada je krenuo u poteru. Pored šesto vojnika pratio ga je i veliki broj građana dobrovoljaca. Pošto je bilo sasvim jasno da ih čeka dug put kroz neprohodnu divljinu, Hauard je odlučio da ostavi teretna kola i zameni ih mulama. Ali, Indijanci su već imali veliku prednost. Za to vreme general Hauard je poslao telegram pukovniku Gibonu sa naređenjem da presretne Žozefa. Gibon je odlučio da to pokuša u Montani , na putu koji je vodio uz potok Lolo. Lukavi poglavica nije mogao da zna za ovo, ali je sve vreme bio na oprezu da ga vojnici ne bi iznenadili. U stvari, bio je isuviše pametan za svoje progonitelje koje je bez prestanka nadmudrivao i u borbu se upuštao samo kada je bio spreman za nju. U prolazu Velika rupa dočekao je odmorne vojnike pukovnika Gibona i odmah ih napao. Grupu ratnika na čijem je čelu bio njegov brat Olokot , poslao je neprijatelja napadne sa leđa i opkoli mule koje su nosile zalihe. Gibon je bio primoran da se brani i na kraju je poslao glasnike po pojačanje. Žozef je nastavio svoje majstorsko povlačenje prema parku Jelouston koji je u to vreme bio neprohodna divljina. Međutim, više nije imao tako veliku prednost jer je bio primoran da napusti širok put. Dve vojske su se na kraju spojile i odmah krenule u poteru.
     Odred konjice pod Bejkonovim vođstvom dobio je naređenje da ode do prolaza Taš, kapije nacijonalnog parka kroz koju je Žozef morao da prođe, i zadrži Indijance dok ne stigne ostatak vojske. General Hauard je pisao o tome „Bejkon je stigao na vreme, ali nije imao hrabrosti da se upusti u borbu sa Indijancima kojih je bilo daleko više nego vojnika.“ U međuvrenu se dogodilo još nešto. Pred samim nosom najboljih izviđača i budnih stražara, Žozefovi ratnici su izvršili noćni napad na vojni logor i rasterali mule koje su nosile zalihe. Žozef je zatim pošao pravo prema parku a  Bejkton ga je pustio da prođe kroz usku kapiju, njegovi vojnici nisu ispalili ni jedan jedini metak.
     I ovom prilikom pokazalo se da general Hauard ne može da se osloni na dobrovoljce. Noćni napad na livadu Kamas ih je demoralisao, a kad su sledećeg dana prelazili reku mnogi od njih ostali su bez pušaka koje su im poispadale u vodu . Posle toga su se spakovali i otišli kućama.
     Međutim, neprekidan niz poraza nije obeshrabrio generala Hauarda, koji je poteru nastavio sa ljudima koji su mu preostali. U sve pogranične postaje sleo je telegrame  sa naređenjem da vojnici presretnu Žozefa ako je to moguće. Stardžis je krenuo u poteru za Indijancima čim je ušao u park, ali ih je sustigao na izlazu iz njega. Usledila je bitka iz koje je Žozef ponovo izašao kao pobednik. General Hauard je doša na bojno polje ubrzo nakon bitke, razočaran što su Indijanci i ovog puta umakli, poslao je telegram generalu Majlsu i zatražio pojačanje.
     Žozef se kretao na sever prema gornjem toku Misurija. Znao je da je granica sa Kanadom veoma blizu i da Bik Koji Sedi, sa kojim je hteo da sklopi savez, ne može da bude daleko. Bio je uveren da je zaobišao sve tvrđave pa se je kretao znatno sporije da bi svom narodu omogućio da se malo odmori. Neki od njegovih najboljih ratnika bili su ubijeni ili ranjeni u bitkama, a ranjenici su za njega prestavljali težak teret. Pa ipak, ljudi su ih strpljivo nosili i negovali tokom ovog bekstva. Nijedan nije ostavljen na milost i nemilost vojnicima.
     Među belcima je bilo rasprostranjeno uverenje da su Indijanci okrutni i osvetoljubivi. Sasvim sigurno da su starosedeoci imali razloga da mrze rasu koja ih je proterala iz domova-ukoliko je neki narod imao ikada razloga za to. Međutim činjenica je da je svim putnicima i posetiocima sa kojim se je susro u parku Žozef dozvolio da nastave put, a bar u jednom slučaju dao im je i konje. Svojim ljudima je dao stroga naređenja da ne pucaju na žene i decu. Ali belci se nisu rukovodili humanizmom, naprotiv.
     Još jedna važna stvar vezana za ovo bekstvo nalazi se u činjenici da su Žozefa podržali svi saplemenici i sa su čak žene i mali dečaci imali sasvim jasna zaduženja. Ovi poslednji služili su kao izviđači u neposrednoj blizini logora.
     Dolina u koju su ušli bila je puna divljači ps su Indijanci odmah pošli u lov da bi de snabdeli hranom a svoje iscrpljene ponije ostavili su da se odmore. Jednog jutra trebalo je da se okupe na veću na koje je Žozef odjahao na neosedlanom konju, nije išao peške pošto su se Indijanci podelili u dve grupe i logorovali na određenoj udaljenosti. Njegova petnaestogodišnja ćerka pošla je sa njim. Na veću su raspravljali o slanju glasnika Biku Koji Sedi da bi ustanovili gde on tačno boravi i da li bi bio voljan da svoje snage udruži sa Probušenim Nosevima. Usred većanja konjica Američke vojske sjurila se niz brda između dva logora. Ovoga puta vojnici su iznenadili Žozefa, uhvatili su ga nespremnog pošto njegovi izviđači nisu otkrili vojnike na vreme.
Ćerki je rekao da ostane u drugom logoru dok se on sam probio kroz konjanike i otišao do svog šatora. Ratnici su se okupili brzo a vojnike su napadali takvom žestinom da su ih primorali na povlačenje. U međuvremenu Indijanci iz jednog logora su uspeli da pobegnu, ali onima iz drugog logora, onog u kome je bio Žozef to nije pošlo za rukom, ali su upeli da zauzmu položaj sa kog vojnici nisu mogli lako da ih pomere. General Hauard je započeo pregovore sa poglavicom Žozefom, koji je zaključio da nije bilo drugog izlaza osim da se preda. Nekoliko ratnika je odbilo da se preda već je poobegla pod okriljem noći. Žozef je uhavćen nespreman kada je bio nadoimak cilja i kada je verovao da je uspeo. Kasnije je govorio da se je predao iz sažaljenja prema svom napaćenom narodu.
     Dokument o obavezama koje je po skolopljenom sporazumu vlada preuzela a potom ga je prekršila.  Po postignutom dogovoru trebalo je da Probušeni Nosevi na čelu sa Žozefom prezime u tvrđavi Keog, a zatim da budu vraćeni u svoj rezervat. Umesto toga odvedeni su u tvrđavu Levenort u Kanzasu gde su sanitarni uslovi bili toliko loši da je pleme desetkovano. Preživeli su zatim premešteni u rezervat gde su uslovi bili još gori. Žozef se je obraćao vladi više puta i zahvaljujući pomoći koju su mu pružili nadbiskupi Vipl i Har, na kraju je izdejstvovao da njegov narod bude premešten u rezervat kolvil u Vašingtonu. Potpisani sporazum nije ispoštovan na zahtev doseljenika koji su se pobunili tražeći da se Indijancima onemogući povratak u svoj rezervat, jer bi mogli da se pobune ponovo i da počnu da ubijaju nevine doseljenike. Kakva ironija!
     Veliki poglavica Žozef umro je razočaran i utučen. Belce nije mrzeo jer je bio čovek velikog srca. Kada je položio oružje nije hteo da ostane na bojnom polju na kome se je borio sa nadmoćnim umom. Međutim, bio je duboko razočaran pravdom koju je donela hrišćanska civilizacija.  Nazivali su ga velikim jer je bio jednostavan i častan.  Bez obrazovanja i neke posebne obuke pokazao se sposobnim da stane na čelo svog naroda i povede ga u borbu kada je pravda bila ugrožena. Nadmašio je najbolje i najiskusnije komandante iz vojske SAD-a iako su njihovi vojnici bili dobro snabedeveni, isto tako dobro naoružani i, iznad svega, nesputani ženama, decom i starcima. I na kraju je bio veliki jer se nikada nije hvalio svojim podvizima.  



« Last Edit: 30 Decembar, 2009, 22:49:10 by mrka72 »
I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....
29 Januar, 2011, 16:16:58
Reply #69
  • Moderator
  • Svedok istorije vladicinhan.com
  • *****
  • Posts: 2.623
  • Ocena: +305/-62
  • Gender: Male
  • DO WHAT YOU KNOW TO BE RIGHT



Jedan Čiroki indijanac je ispričao svom unuku:


- "U ljudima se odvija neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka.

Jedan je Zlo, to je strah, gnev, zavist, zalost, kajanje, pohlepa, nadmenost,

samosažaljenje, krivica, ogorčenje, inferiornost, laži, lažni ponos,

superiornost i ego.


Drugi je Dobro, to je radost, mir, ljubav,

nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosećanje,

velikodušnost, istina, samilost i vera."

- "I koji vuk pobeđuje?"- upita unuk.


A stari Čiroki odgovori:

- "Onaj kojeg hranis."
I na autobus piše "Lasta" pa ne leti.....